Šveđanka spavala 32 godine: Legla u krevet, i sledeće čega se seća, Obrenovići više nisu na vlasti

Karolina Olson je prvo svojom komom zbunjivala medicinsku zajednicu, ali nakon što su „ustanovili” da je ona posledica ili ženske histerije ili da je to „dementia paralytica”, zaboravili su je, i obratili su pažnju na nju ponovo tek kada se probudila. Sumnje u tu priču su oduvek postojale

Karolina Olson je zaspala 22. februara 1876. i probudila se 3. aprila 1908, 32 godine i 42 dana kasnije, sve vreme držeći zbunjenom naučnu zajednicu, i lekare koji su je ispitivali. Sve je počelo u mestu Okne, kod Mensterosa, u kalmarskom okrugu Kraljevine Švedske, gde je Karolina i rođena oktobra 1861, i gde je, 18. februara 1876, kada joj je bilo 14, gadno udarila glavu dok se igrala.

Četiri dana kasnije se požalila na zubobolju; poslata je u krevet, i sledeće što zna, bio 20. vek i na vlasti u Srbiji više nisu bili Obrenovići, čak nije više gotovo ni bilo Obrenovića, Bosna i Hercegovina bila pod austrougarskom okupacijom (ne da je ona to znala, ali eto; svašta se izdešavalo u tih tridesetak godina), a Norveška je mirnim putem raskinula personalnu uniju sa njenom Švedskom.

Preporučujemo

„Spavačicu iz Oknea”, kako su je zvali, majka je na silu hranila mlekom i zašećerenom vodom. Pošto je porodica bila siromašna i nije mogla da plati doktora, susedi su posle nekog vremena skupili pare za jednog, ali ovaj nije mogao da je probudi; utvrdivši da je devojčica u komi, nastavio je da je posećuje godinu dana, da bi onda pisao vodećim skandinavskim listovima, tražeći pomoć od drugih doktora, koji su počeli da stižu, i da se interesuju za njen slučaj.

Nizale su hipoteze koje su imale za cilj da objasne njeno stanje (jedan lekar je smatrao da je to posledica histerije, što je u patrijarhalnoj Evropi tog doba bilo objašnjenje za sve u vezi žena), a primećeno je i da njeni kosa i nokti na rukama i nogama ne rastu. Jednom je hospitalizovana, i tada joj je dijagnostikovana dementia paralytica, mada lekari danas sumnjaju u to; u svakom slučaju, doktori su je posle toga ignorisali dok se nije probudila.

Tokom cele hibernacije živela je na dve čaše mleka dnevno, nikada nije jela hranu; nakon što joj je 1904. umrla majka, brigu o njoj je preuzela kućna pomoćnica, koja ju nikada nije čula da nešto priča; ali nakon smrti jednog od njene braće 1907, počela je da histerično plače, iako je i dalje navodno bila u komi.

Kada se naredne godine napokon probudila, kućna pomoćnica ju je zatekla kako skače po sobi. Preživelu braću nije prepoznala. Bila je slaba, bleda, prvih dana osetljiva na svetlost, s mukom je govorila; čitala i pisala i sećala se svega što je naučila pre nego što zaspala. Novinari iz svih krajeva Evrope i Severne Amerike nagrnuli su u njeno mesto, pa je porodica morala da se sakrije; ali ispitivali su je psihijatri, koji su utvrdili da je potpuno razumna.

Postojale su, a postoje i dalje, sumnje u celu tu priču; po jednoj verziji, pala je u komu, ali se u jednom trenutku probudila, ali uverena da je teško bolesna, glumila je da i dalje spava da bi izazvala saosećanje kod ljudi, u čemu joj je pomagala majka, dok je bila živa, a možda potom i brat koji je umro, pa je zato morala da prekine sa šaradom. Preminula je 1950. u 89. godini života od intrakranijalnog krvarenja.

(Telegraf.rs / Izvor: Fyristorg.com)