Osmoro zdravih ljudi se prijavilo u psihijatrijsku bolnicu: Lekari ih nisu otkrili, ali evo ko jeste

Možemo li baš uvek da razlikujemo "normalno" od "ludog"?

Ima li razlike između ludila i normalnosti i da li čak i medicinski profesionalci mogu da uoče razliku između "zdravih" i "menalno obolelih", pitao se psiholog dr Dejvid Rosenhan sa Univerziteta Stenford.

Nikada ne biste pogodili: Zašto kažemo "luda Nasta" i ko zaista stoji iza ovog nadimka?

Preporučujemo

Ovo pitanje navelo ga je da 1969. godine sprovede neverovatan eksperiment.

Rosenhan i sedmoro drugih mentalno zdravih osoba prijavili su se u različite psihijatrijske bolnice, kao pacijenti koji su patili od određenih nervnih problema. Od 1969. do 1972. godine ponašali su se "ometeno", ne bi li uvideli mogu li doktori da otkriju da ih otkriju dok lažiraju bolest.

Tri žene i petoro muškaraca, među kojima je bio i Rosenhan sam, prijavlili su se u 12 bolnica, u pet američkih saveznih država, pod lažnim imenima i profesijama.

U psihijatrijskim ustanovama bi rekli kako čuju čudne glasove i kroz mrmljanje reči kao što su "prazan" ili "šupalj" (što su reči koje ukazuju na egzistencijalnu krizu, npr. "moj život je prazan i šupalj"). Nakon sastanka, svi ovi zdravi ljudi primljeni su u bolnice koje su kontaktirali.

- Niko od njih isprva nije verovao da će biti primljen tako lako - napisao je kasnije Rosenhan u svom radu "Biti normalan na nenormalnom mestu".

Ne samo da su svi zdravi ljudi primljeni u psihijatrijske ustanove, već je svima sem jednog dijagnostikovana šizofrenija, dok je tom jednom "otkrivena manična depresivna psihoza". A sve što su prijavili bilo je "slušanje" glasova. Nisu simulirali nijedan drugi simptom ili dali lažan detalj o svojim životima, izuzev imena i profesije. Ipak, kod svih je uočen ozbiljan psihološki poremećaj.

DOKTORI IH NISU PROVALILI, ALI JESU PRAVI BOLESNICI

Jednom kada su hospitalizovani, pseudopacijenti bili su oslonjeni samo na sebe. Niko nije znao kada će doktor odlučiti da ih otpusti ili možda shvatiti da lažu. Na početku eksperimenta to otkrivanje je bilo njihova najveća briga.

- No, u svim psihijatrijskim ustanovama postojao je  "uniformisan neuspeh da se prepozna normalnost" kod pseudopacijenata. Čak i kada su prijavili da su glasovi prestali, doktori su nastavili da veruju u svoju dijagnozu - napisao je Rosnehan.

Uz to je i bolničko osoblje u nekim potpuno banalnim postupcima "pacijenata" nalazilo dokaz njihovog ludila. Na primer, "pacijenti" su po Rosenhanovom upustvu beležili svoje doživljaje, na šta je jedna sestra u dnevnom izveštaju napisala da "pacijent praktikuje ponašanje pisanja".

- S obzirom da je pacijent u bolnici, on mora biti psihički nestabilan. A pošto je "poremećen", onda činjenica da piše mora biti povezana sa njegovom šizofrenijom - objasnio je Rosenhan.

Sa druge strane, pravi pacijenti su vrlo često otkrivali lažne - 35 od 118 je "lažnjake" direktno optužilo da varaju i glume, da su ili novinari, ili profesori.

Svi pesudopacijenti su na kraju pušteni kući - vreme hospitalizacije je variralo između sedam do 52 dana - ali sa istom dijagnozom sa kojom su i primljeni. Ni u jednom slučaju se nije podigla sumnja oko njihove glume.

- U psihijatrijskim bolnicama nije moguće razdvojiti normalno od nenormalnog - napisao je Rosenhan u svom zaključku.

Njegovo istraživanje podiglo je veliku prašinu. Javnost je bila zapanjena pred nepouzdanošću psihijatrije da da tačnu dijagnozu. Neke kolege su ga hvalile, druge kritikovale. Svejedno, Ameročka asocijacija psihijatra je 1980. godine pormenila Priručnik dijagnoze i statistike mentalnih oboljenja, te je za svaku bolest i stanje navedeno više simptoma i deteljanijih opisa, kao i to da, da bi se utvrdilo neko oboljenje, više simptoma mora biti iskazano, a ne samo jedan.

VIDEO: Sva pozitivna dejstva smeha

(D.D.S./d.savanovic@telegraf.rs)