LJUBAV U KONC LOGORU: Zavoleli se u paklu, preživeli i sreli se posle 60 godina!
On je bio italijanski ratni zarobljenik, ona ukrajinska prinudna radnica. Zaljubili su se jedno u drugo do ušiju, ali kada je nakon oslobođenja 1945. ona poslata u Ukrajinu, njemu nije bilo dozvoljeno da krene za njom...
Ako postoji mesto na kugli zemaljskoj u kojoj je ljubav bila nisko cenjena i "poslednja rupa na svirali", onda je to bio nemački koncentracioni logor (bilo koji) tokom paklenog Drugog svetskog rata u kome je život izgubio svaku vrednost a jedina emocija koja se poštovala bio patriotizam.
Ipak, čak i u takvim uslovima, ovo najplemenitije od svih osećanja uspevalo je da se probije kroz olovne oblake najvećeg globalnog konflikta u istoriji: najbolji primer za to su Luiđi Peduto i Mokrin Juržuk. Oni su se 1944. godine našli zajedno u jednom austrijskom radnom logoru u blizini gradića Sankt Pelten, na severoistoku alpske republike.
On je bio italijanski ratni zarobljenik, ona ukrajinska prinudna radnica (čitajte: robinja) sa mladom ćerkom rođenom u tom paklu.
Ona je njemu donosila hranu, on njoj šio šešire i odeću kako bi je zauzvrat impresionirao.
Zaljubili su se jedno u drugo do ušiju, ali kada je nakon oslobođenja 1945. ona poslata u Ukrajinu, njemu nije bilo dozvoljeno da krene za njom. Ni obrnuto.
- Kasno su se našli. Oboje imaju decu, unuke i praunuke, i niko od njih sada ne želi da se seli u tuđinu - objašnjava Mokrinina unuka.
Ipak, nikad nije kasno, a ovaj slučaj jasno pokazuje da je ljubav jača od svih prepreka. I da ne vredi ono "daleko od očiju, daleko od srca".
(Telegraf.rs)