SLOVENSKA OPSADA CARIGRADA: Kako smo sa Avarima i Persijancima tukli po srcu pravoslavlja (FOTO)

602. godine general Flavije Foka svrgnuo je s vlasti cara Mavrikija zbog čega je izbio rat između Vizantije i Sasanidske Persije, koji će potrajati narednih 26 godina. Vrhunac sukoba biće Opsada Carigrada 626. kada je persijski car Hozroje II obezbedio podršku i savezništvo sa Avarima i onim slovenskim plemenima koja su Avarima bila potčinjena

Godine 602. romejskog je cara Mavrikija nakon dve decenije vladavine svrgnuo general Flavije Foka, čovek skromnog, poluvarvarskog porekla, najverovatnije balkanskog. Dočekan je trijumfalno u Konstantinopolju, kao spasilac, od građanstva besnog zbog nestašice hrane koja je dovela do pobune i likvidacije bivšeg imperatora i njegovih sinova.

Preporučujemo

Oduševljenje nije dugo trajalo: Foka je uspostavio vladavinu terora, počeo da donosi antijevrejske zakone i pokazao da je potpuno nesposoban da upravlja tako golemom imperijom kakva je bila Romejska.

Nespretno rukovanje državnim i verskim pitanjima znatno je pogoršalo okolnosti najezde persijskog cara Hozroja II koji je pokrenuo pohod na Vizantiju upravo zbog puča kojim se Foka zacario; naime, Hozroje je bio i sam svrgnut sa vlasti 591. godine a upravo ga je intervencija Mavrikijeva vratila na sasanidski presto.

Rat, koji će trajati narednih 26 godina, krenuo je izvrsno po Persijsko carstvo. Kao kruške u krilo padale su romejske oblasti pod sasanidsku vlast, od Egipta preko Sirije i Palestine do Mesopotamije, da bi na kraju samo Anadolija ostala pod grčkom upravom. Zbog nepovoljnog toka rata, a i zbog gorenavedene nekompetencije, 610. godine Foka biva i sam svrgnut sa prestola i to od strane generala Iraklija, sina ondašnjeg egzarha Kartagine.

Iraklije je bio vojni zapovednik ogromne energije ali ograničenog iskustva u državničkim poslovima. Njegove kontraofanzive odmah su počele da delimično poništavaju katastrofalne posledice Fokinog delovanja, ali uprkos uspesima u Siriji nije mogao da spreči Persijance da izvrše proboj u Anadoliju i 615. godine stignu do Halkidona, grada na suprotnoj obali od Carigrada, vidljivog sa zidina prestonice.

Ovo se poklopilo sa jevrejskim ustankom u Palestini protiv Romeja (smatra se da je to bio poslednji njihov pokušaj da na teritoriji Izraela obnove državu, barem pre modernog doba) i u tom trenutku Iraklije je bio spreman da se povuče, sklopi mir i Romejsko carstvo stavi u vazalni položaj prema Persiji.

Međutim, Hozroje nije želeo mir i borbe su se nastavile, premda su Persijanci povukli deo svojih trupa iz Halkidona da bi se koncentrisali na Egipat. 622. godine zauzeli su današnju Ankaru, pali su i Rodos i još neka ostrva u Egeju što je otvorilo mogućnost pomorskog napada na Konstantinopolj u kojem je panika bila tolika da je Iraklije razmišljao da preseli vladu u Kartaginu.

Hozroje je, međutim, shvatio da je odlučujući udarac na Vizantiju neophodan ako će se ovaj rat, koji se toliko otegao, nekako završiti konačnom pobedom. Tako su počele pripreme za opsadu Carigrada. Persijski general Šahin je dobio 50.000 ljudi da čuva samu Persiju od eventualnog romejskog napada na jezgro imperije, dok se manja vojska provukla kroz Iraklijeve redove i stigla do Halkidona gde su Persijanci već čitavu deceniju imali svoju bazu.

Hozroje je takođe sklopio dogovor sa Avarima i onim Slovenima koji su bili pod avarskom vlašću (među njima verovatno nisu bili ni Srbi ni Hrvati) da grad napadnu sa evropske strane, ali je zbog toga što je romejska mornarica čvrsto kontrolisala Bosfor i Dardanele komunikacija između saveznika bila znatno otežana.

Kada je čuo za opsadu, Iraklije je podelio svoje snage na tri dela. Računajući da je Carigrad siguran i da ne može da padne, poslao je tamo samo manja pojačanja da bi digao moral braniteljima grada; drugu vojsku je stavio pod zapovedništvo svog brata Teodora i poslao ga na Šahina, dok je treću i najmanju ostavio sebi kako bi vršio pohare Persije.

29. juna 626. godine koordinisanim napadom na gradske bedeme počela je opsada Carigrada. 12.000 romejskih konjanika (zidine su bile toliko široke da ih je nekoliko moglo jahati istovremeno, rame uz rame) pod komandom patricija Bona i patrijarha Sergija sukobilo se sa silom od oko 80.000 Avara i Slovena.

Mesec dana trajalo je bombardovanje opsadnim spravama sa evropske strane, ali bez učinka; moral je u gradu bio visok zbog žara sa kojim je patrijarh Sergije govorio o božanskoj zaštiti, zbog toga što je duž zidina sprovodio litiju sa ikonom Presvete Bogorodice u rukama, ali i zbog onoga što se dešavalo izvan grada.

Naime, 7. avgusta je flota persijskih brodova pokušala da prebaci trupe na evropsku stranu Bosfora, ali je bila uništena od romejske. Sloveni su istovremeno pokušali da napadnu zidine svojim brodovljem preko Zlatnog roga (to je estuar Bosfora i prirodna luka Carigrada) paralelno sa avarskim napadom na kopnene zidine, ali su Bonove galije ovnovima na pramcima izudarale i uništile slovenske lađe a propao je i avarski atak.

Kada je do opsadne vojske stigla vest da je general Teodor naneo odlučujući poraz Šahinu, Avari i Sloveni su se povukli u unutrašnjost balkanskog poluostrva i nikada više nisu ozbiljnije zapretili Konstantinopolju. Persijanci su i dalje bili u Halkidonu, ali pretnja po prestonicu više nije postojala.

To je bilo dodatno uveličano nakon što je Iraklije poslao sasanidskom generalu Šahrbarazu presretnuta Hozrojeva pisma kojima ovaj naređuje generalovu smrt; Šahrbaraz je nakon toga pomerio svoju vojsku u Siriju a Iraklije neutralisao ponajboljeg persijskog generala zbog čega je naredne godine pokrenuo novu najezdu na Mesopotamiju.

Porazivši sasanidsku armiju kod Ninive decembra 627. godine domarširao je do Ktesifona, tada prestonice Persije smeštene na oko 35 kilometara od današnjeg Bagdada, u kojem je vladala anarhija nakon što je Hozroje sišao sa vlasti i predao je mlađem sinu Merdazu. Široje, najstariji sin, bio je brži i oteo je vlast od brata a oca prvo utamničio te potom i pogubio. Iraklije je sada mogao da diktira uslove mira, ali je rat oslabio oba carstva u kritičnom istorijskom trenutku kada je u Arabiji počeo dramatični uspon islama.

Sa tim u vezi, za Hozroja se vezuje jedna interesantna priča iz muslimanskog predanja. Šeste godine po hidžri (Muhamedovog bekstva iz Meke u Medinu) Muhamed je poslao pismo Hozroju u kojem ga je obavestio da je Alahov poslanik i pozvao ga da se preobrati u novu veru.

Hozroje je pocepao pismo i naredio Badanu, ondašnjem persijskom namesniku Jemena, da mu dovede tog proroka u Ktesifon. Badanovi ljudi su stigli do Muhameda, a ovaj im je rekao da je Hozroje mrtav, da mu je stomak pocepan baš kao što je on pocepao pismo i da će Persija pasti pred naletom muslimana. Kada su se vratili Badanu ovaj im je rekao da je Hozroje ubijen. Persija je pala pod naletom muslimana već u narednoj generaciji.

Što se Iraklija tiče, on je vladao do 641. godine i pokazao se kao jedan od najvažnijih romejskih careva, možda po važnosti odmah posle Justinijana. Upravo je ovaj car 620. godine promenio zvanični jezik imperije iz latinskog u grčki, i vladarsku titulu avgusta prebacio u grčkog vasilevsa, kako će se romejski car zvanično nazivati narednih osam vekova. Dinastija koju je uspostavio vladaće Romejskim carstvom do 711. godine.

Istoričari kažu da su Srbi i Hrvati u njegovo vreme stigli na Balkan; na njegov zahtev Srbi su pokršteni verovatno i pre 626. godine, ali gotovo sigurno po rimskom obredu budući da je skoro čitav Balkan osim današnje Grčke tada i sve do sredine IX veka bio pod jurisdikcijom rimskog patrijarha, odnosno pape (Rim je tada bio u sklopu Vizantije). Konstantin Porfirogenit piše za Srbe: "Car je doveo starce iz Rima i pokrstio ih i naučio ih kako lepo da vrše dela bogougodna i otvorio ih za veru hrišćansku".

(O. Š.)