Skupio čovek 200.000 vojnika za pohod na Britaniju pa im naredio da skupljaju školjke na obali (FOTO)

Sve anegdote o Kaliguli i priče o njegovoj neobičnoj vladavini treba uzimati sa velikom dozom skepse, pa tako i ovu o kojoj govorimo danas. Ipak, bilo bi lepo kada bi bila istinita

Premda su posredno bili u dodiru vekovima unazad, prvi direktni kontakt između Rimljana i Brita odigrao se za vreme Julija Cezara koji je u sklopu pokoravanja Galije, verujući da ovi pomažu njihovom otporu, pokrenuo i dve ekspedicije na Britaniju 55. godine p.n.e.

Preporučujemo

Prva je bila tek više izvidnica i generalno neuspešna, jer zbog brodovlja uništenog u oluji i nedostatka konjice Rimljani nisu uspeli da se održe u Kentu.

Drugom je Cezar uspeo da primora keltska plemena da plate danak i daju taoce u zamenu za mir; postavio je prijateljski nastrojenog lokalnog kralja a njegovog rivala naterao na pokoru, ali nikakvu teritoriju nije osvojio i pripojio Rimu niti je za sobom ostavio posadu. Ipak, smatra se da je dovoljan uspeh bio to što je Britaniju uveo u rimsku sferu uticaja.

Avgust je u tri navrata planirao pohod na Britaniju, ali to nikada nije učinio. Strabon je pri kraju Avgustovog carevanja pisao da su prihodi od trgovine i taksi sa Britanijom viši nego bilo šta što bi potencijalno osvajanje moglo da donese.

Tome idu u prilog i arheološki nalazi na jugoistoku koji pokazuju povećanje uvoza luksuzne robe na Ostrvo u tom periodu. Britanski kraljevi su slali poslanike u Rim, a prvi imperator je čak i dva britanska kralja primio kao izbeglice.

Rim je izgleda igrao na kartu balansiranja između dva moćna kraljevstva na jugu koja su uspostavila plemena Katuvelauna i Atrebata. To se promenilo kada je cara Tiberija nasledio Kaligula koji je pred kraj svoje čudne vladavine, 39. ili 40. godine, odlučio da pokori Ostrvo.

Jedan od najkontroverznijih (a neki bi rekli i najluđih) rimskih imperatora navodno je skupio vojsku od 200.000 ljudi i došao na obale severne Galije. Šta se tačno desilo i dalje je predmet spora.

Antički izvori navode da je car naredio legijama da skupljaju školjke na obali kao "plen iz mora" koji je oteo bogu Neptunu (sebe je već bio proglasio za boga jednakog gromovniku Jupiteru, vrhovnom božanstvu).

Savremeni istoričari su predložili niz hipoteza koje bi ovo mogle ili htele da objasne. Jedna od njih kaže da je broj skupljenih vojnika preteran te da je u pitanju bila izviđačka misija. Druga kaže da je u pitanju bilo puko prihvatanje predaje britskog poglavice Adminija.

Treća kaže da su "školjke" zapravo eufemizam. Da se radi o vaginama, ženskim polnim organima koje je vojska "skupljala". Drugim rečima, da se vojska više bavila "bitkama" sa prostitutkama u pokretnim bordelima koji su pratili vojsku nego što se tukla sa neprijateljem.

Uopšteno govoreći, sve anegdote o Kaliguli i priče o njegovom neobičnom carevanju treba uzimati sa velikom dozom skepse jer su pisci na koje se oslanjamo ili mrzeli njega, ili republikanski mrzeli sve imperatore, ili prosto stvarali mnogo kasnije kada su svi akteri odavno bili mrtvi.

Elem, stvarno uspešno pokoravanje Britanije je počeo njegov stric i naslednik, Klaudije, kojeg su pretorijanci izvikali za cara (što se tada desilo po prvi put u istoriji, a što će kasnije postati pravilo) nakon što je jedan od njih usmrtio Kaligulu jer mu je svakog dana zadavao uvredljive i skaredne lozinke. Tako ide legenda, mada je nema sumnje postojala široka zavera.

Gardisti su hromog mucavca Klaudija našli skrivenog i uplašenog u zabačenom uglu palate. Senat je prihvatio njihov izbor, uveren da će sa ovim lako da barata. Ispostavilo se da je mudri Klaudije celog života igrao maestralnu ulogu glupana i budale.

(O. Š.)