Cela istina o gradu u kom je plata 1200 evra a kirija 15: Ljudi hrle tamo, a tek kad stignu, shvate u šta su se uvalili (FOTO)

U ovoj zajednici istomišljenika vlada direktna demokratija sa jakom antikapitalističkom ideologijom...

Sećate se Marinalede, grada-utopije gde nema nezaposlenosti i kriminala? Otkrivene su informacije koje će možda konačno razbiti mit o savršenom gradu.

Preporučujemo

PLATA 1.200 EVRA, KIRIJA 15 EVRA: Nikada ne biste pretpostavili u kom gradu je ovo moguće!

Andaluzijski grad Marinaleda osnovan je 1991. godine od strane revolucionara i učitelja Huana Manuela Sančeza Gordilja na njegovom imanju od 1.200 hektara koje je dobio eksproprijacijom, i čiji je i dalje gradonačelnik. Njegov političko-socijalni projekat je rođen kao pokret daleke 1979. godine, od kada se borio da osnuje svoju zajednicu.

On je u u svoju zajednicu istomišljenika uveo direktnu demokratiju sa jakom antikapitalističkom ideologijom i jakim socijalnim sistemom. O funkcionisanju grada se raspravlja na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi, piše "temi.repubblica.it".

- Zadruge su ekonomski motor našeg "puebla" jer smo želeli da svakome damo mogućnost da radi. Svi rade manje, ali skoro nema nezaposlenosti. Grad nudi besplatno zemljište i mogućnost za gradnju tako što se od komune uzme zajam koji se zatim vraća u iznosu od 15 evra mesečno, dok je prosečna plata oko 1.200 evra - priča Huan.

U ovom gradu sa jedva 2.700 stanovnika internet je besplatan, a svi sportski tereni su takođe besplatno na usluzi građanima. Grad ima i svoju vlastitu televiziju i radio kanale, a ulična umetnost u vidu grafita i murala je vrlo rasprostranjena. Kriminala uopšte nema te nema potrebe ni za policijom.

Međutim, jednu sasvim drugačiju priču govori Antonio, tridesetogodišnji stanovnika Marinalede.

- Dosta kuća se gradi za strance, a domaći ljudi ne mogu da izgrade svoju kuću. Evo na primer ja koji nisam oženjen i nemam decu, tražio sam od grada da mi daju zeleno svetlo za izgradnju, ali mi ga još uvek nisu dali, pa moram da živim u kontejneru. A da ne pričam o tome da je diskriminacija po bilo kojoj osnovi po idealima grada nedozvoljena kao i to da je pravo na dom neprikosnoveno, što se sve grubo krši - objašnjava on.

Antonio takođe otkriva da su mladi ljudi u gradu vrlo kritički nastrojeni prema upravi grada i sistemu. Oni koji se usuđuju da govore javno otkrivaju da u gradu vlada diktatura, manjak transparentnosti i nejednakosti prilikom raspodele radnih sati.

- Svi na sastancima predlažu ideje vrlo slične važećim u zajednici, skoro niko se ne usuđuje da misli drugačije a kamoli da predloži neku izmenu ili iznese drugačije mišljenje od gradonačelnika, jer odmah bivaju proglašeni za nesposobne, a u malim zajednicama osuda stanovnika može voditi u izloaciju - priča Eladio, koji je rođen u Marinaledi i koji živi od iznajmljivanja nekoliko soba u svojoj kući.

Sam Huan Manuel sa druge strane opravdava diskriminaciju mladih ljudi time da oni nisu bili ni rođeni kada je cela ideja grada-utopije nastajala i kada se gradila, te da "mlade sile uvek teže promenama, za šta imaju i više snage, ali i nesvesti o značaju održanja zajednice". Inače, da je podrška postojećem sistemu ipak velika svedoči to što je na poslednjim izborima gradonačelnik, koga zovu "otac" i "učitelj" dobio 70 odsto podrške, dok u poređenju sa njim svi ostali pokušaji ljudi da se istaknu bivaju ugušeni.

Kao i zemlje na koje se ugleda, među kojima su i Kuba i Venecuela, i Marinaleda je utopija nastala pre mnogo decenija, a njen sada već ostareli lider na sve moguće načine pokušava da je održi u životu, međutim izgleda da mu se san urušava.

Prema rečima novinara koji su ovaj grad posetili, gradonačelnika su čekali tri sata i nije se udostojio da ih primi. Prema rečima jedne od stanovnica grada, upravo odsutnost i sve veća zatvorenost lidera ove zajednice, pre ili kasnije dovešće do njenog obesmišljavanja, jer je "samo pitanje vremena kada će se svi oni koji su protiv režima i oni koji se boje da priznaju da su protiv režima, ujediniti, jer su stari čuvari sistema postali previše istrošeni i umroni a mlade snage su željne promene".

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, navala za useljenjem u Marineladu je tolika da je uvedena lista čekanja za useljenje. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, a u iduće dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250, što je rezultat pisanja medija o savršenom gradu-utopiji. Međutim, iako Marinelada izgleda kao san, ipak je izgleda sve "suviše dobro da bi bilo istinito.

(Gordana Ćosić)