ZABORAVLJENA ISTORIJA: Islamska država želi reprizu muslimanske pljačke Vatikana iz 846. godine (FOTO)

Položaj Italijanskog poluostrva je takav da predstavlja pravi mač sa dve oštrice. Prirodno, ono gospodari Mediteranom, ali ako nema jake sile na njemu može da bude i lak plen nekog sredozemnog zavojevača. Malo je nedostajalo da kalifat zavlada Italijom u prvim vekovima islama, a u jednom trenutku bili su i pod zidina Rima

Preporučujemo

Sedmi i osmi vek, odmah nakon pojave islama na Arabljanskom poluostrvu, svedočili su rapidnoj i teritorijalno obimnoj ekspanziji kalifata koji se u svega par generacija protegao od Pirineja pa sve do Indije. Bilo je slučajeva muslimanskih prepada koji su dosezali čak do Lozane u današnjoj Švajcarskoj.

Tokom 820-ih godina emiri iz dinastije Aglabida u Severnoj Africi koji su nominalno bili pod vlašću kalifa otpočeli su osvajanje Sicilije. 842. godine pokušali su da osvoje ostrvo Poncu u Tirenskom moru, na južnim obalama Lacija, ali ih je odbila združena flota iz Napulja i Gaete.

Međutim, iste godine zauzeli su sicilijanski grad Mesinu, a kratkovidi rivali Radelhiz, princ Beneventa, i Sikonulf, princ Salerna, odlučili su da svako za sebe pozove u pomoć arapske plaćenike kako bi se za njihov račun tukli u Kampaniji. Tako su se Saraceni, kako su srednjevekovni Evropljani zvali praktično sve muslimane, našli na italijanskom tlu.

846. godine jedna povelika muslimanska flota krenula je iz luke Mizeno u Kampaniji, luke koju su zauzeli prethodnog leta, i iskrcala se kod Portusa i kod Ostije, dve rimske luke.

Odmah su uništili garnizone na koje su nabasali pa krenuli uz tok Tibra, kao i uz Ostijski i Portuski put ka Večnom gradu dok su se rimske milicije povlačile u haosu ne bi li se dočepale Aurelijevog zida podignutog u periodu 271-275. godine tokom carevanja Aurelijana i Proba (prvi je rođen u okolini Sirmijuma odnosno Sremske Mitrovice, a drugi baš u gradu).

Da nevolja bude veća, druga saracenska flota se iskrcala kod luke Centumcele, danas Čivitavekija, isto u pokrajini Lacio, nedaleko od Rima, ka kome je momentalno i krenula.

Izgleda da su Arabljani bili jako dobro obavešteni o blagu koje je Rim čuvao u svojim drevnim nedrima, a znali su i da postoje dve važne bazilike izvan Aurelijevog zida koje su stoga bile nebranjene: bazilika Svetog Petra (u svojoj prvobitnoj verziji koju je podigao Konstantin Veliki; sadašnja građevina je iz XVII veka) i bazilika Svetog Pavla izvan Zidina (koju je takođe sagradio Konstantin a dogradio Teodosije Veliki).

U njima se nalazilo puno liturgijskih posuda i relikvija ukrašenih dragim kamenje, između ostalog, a među njima i zlatni krst postavljen iznad groba Svetog Petra i srebrni sto sa predstavom Carigrada koji je ovoj crkvi donirao Karlo Veliki.

Istoričari smatraju da su napadači znali tačno šta traže i gde se to nalazi, zbog čega su poharali obe bazilike kao i celu okolinu, ali nijedan ondašnji izvor ne govori ništa o njihovom pokušaju da napadnu zidine Rima; moguće je međutim da su Rimljani odbranili zidine, a da su pripadnici imperijalne garde (Sasi, Langobardi, Frizi i Franci) pokušali da odbrane obe bazilike ali bili poraženi.

Ako do napada na zidine nije došlo, onda to mnogo govori o prirodi ovog ataka islama na srce zapadnog hrišćanstva. Bio je to pljačkaški pohod koji veze nije imao sa svetim ratom. Uostalom, ovo što Islamska država najavljuje kao sudbinu Rima danas možda takođe ima veze samo sa pljačkom koju su vešto upakovali u priču o religiji da bi imali topovsko meso.

Elem, da se vratimo u 846. godinu. Dok se sve to odigravalo pokraj Rima, jedna hrišćanska armija je krenula iz Spoleta pod zapovedničkom palicom Gija I, vojvode od Lombardije, i napala Arabljane nedaleko od Večnog grada u pokušaju da iskoristi njihovu natrontanost plenom i brigu o njemu. Saraceni su krenuli beže: jedna grupa je pošla ka Centumceleu a druga je pokušala da se kopnom dočepa Mizena.

Saraceni su uspeli da se ukrcaju ali im je oluja uništila brodovlje; more je na obalu potom izbacilo njihove brojne leševe na kojima su i dalje bili opljačkani dragulji, tako da je manji deo izgubljenog blaga nekako vraćen.

Langobardska vojska je, izgubivši ovu prvu četu, krenula ka jugu i napala Saracene kod Gaete. Bitku je u korist hrišćana presudio dolazak napuljske vojske na čelu sa Cezarijem, sinom onog Sergija kojeg su Napolitanci šest godina ranije proglasili za vojvodu da bi se odbranili od Franaka (bio je to, inače, dvostruko važan čin: Napulj je krenuo putem nezavisnosti od Vizantije, a i uspostavljena je dinastija koja će jugom Italije vladati skoro tri veka).

Nedugo nakon ove saracenske pohare Rima, papa Lav IV sagradio je snažne zidine na desnoj obali Tibra kako bi zaštitio baziliku Svetog Petra od mogućih novih napada; tako se Vatikan napokon našao unutar zidina grada. Doduše, ta strana Tibra, koju je branila Anđeoska tvrđava (zapravo Hadrijanov mauzolej), biće do XVI veka varoš sa posebnom administracijom i zvaće se na latinskom Civitas Leonina; danas je to rimski rejon Borgo.

Tri godine nakon ovog napada usledio je još jedan, ali Saraceni nisu otišli dalje od Ostije. To je ona čuvena Bitka kod Ostije koju je Rafaelo ovekovečio na fresci koja se nalazi u Vatikanskoj palati. U toj su bici branioci sasekli napadače, a muslimani nikada više nisu bili ni blizu Večnog grada.

(O. Š.)