Priča iza ove slike je neverovatna, a ima veze sa ključnim hrišćanskim carem i jednim velikim svetiteljem svog doba (FOTO)

U IV stoleću, kritičnom za pobedu hrišćanstva, koje je samo po sebi čudesno i krcato velikim istorijskim događajima i previranjima, postoji jedan koji se odigrao na stepenicama Milanske katedrale a koji možda nadvisuje sve ostale po svojoj čudesnosti

Preporučujemo

Da se nešto razumemo i da otklonimo svaku moguću raspravu o onome što smo napisali u naslovu: Teodosije Veliki jeste ključni hrišćanski car pošto je Konstantin Veliki kršten tek na samrti i to od strane arijanskog episkopa te se stoga premda rimskim teško može nazvati hrišćanskim carem iako ga je Crkva s pravom proglasila za svetitelja.

Teodosije je sa druge strane bio hrišćanin, bio je car, i to poslednji koji je vladao i istočnim i zapadnim delom imperije, u periodu 379-392. godine. Dok je Konstantin izvršio konačnu legalizaciju hrišćanstva, Teodosije je dovršio posao uzdižući našu religiju na državnu i započinjući progon i/ili zabranu paganske vere koji će trajati skoro vek i po.

Drugi lik na gornjoj slici Antonisa van Dajka (rođenog 22. marta 1599. u Antverpenu, umrlog 9. decembra 1641. godine u Londonu) jeste Sveti Ambrozije Milanski (u Srpskoj pravoslavnoj crkvi pominje se i kao Sveti Ambrozije Mediolanski, pošto se Milano u antici zvao Mediolanum; naša Crkva pod uticajem Grka zove ga Amvrosije jer Grci nemaju slovo za glas "b" a pošto ga mi imamo smatramo da je normalno da ga zovemo u "originalu").

On je najvažniji i najslavniji episkop Milana koji je bio jedna od četiri prestonice imperije u datom periodu: Sveti Ambrozije je bio izabran na episkopsko mesto praktično od strane samih stanovnika tog grada 374. godine, bio je proslavljeni borac protiv arijanske jeresi (jednom prilikom je čak došao u Sirmijum zbog toga), uticajni savetnik imperatora, svetac-zaštitnik grada koji je danas "prestonica mode".

Slika, koja se jako oslanja na Rubensov rad na istu temu, zove se "Sveti Ambrozije ne da Teodosiju I u Milansku katedralu". Ako ste malo bolje pogledali sliku, to vam je već jasno. Ali, zbog čega mu brani i kako je uopšte moguće da jedan episkop brani imperatoru da negde kroči?

Odgovor na drugo pitanje vam je jasan ako niste preskočili ovu uvodnu reč o Svetom Ambroziju: bio je to iznimno moćan i uticajan čovek Italije i čitavog Rimskog carstva s kraja IV veka, jedan od najvažnijih otaca Crkve (SPC ga danas slavi 20. decembra po novom a 13. po starom kalendaru).

No, prvo pitanje je važno: zašto? Bio je april 390. godine kada je Buterik, vojni zapovednik Ilirika u okviru koga se nalazio Solun, uhapsio jednog popularnog vozača dvokolica zbog homoseksualnog izgreda. Ovaj je, naime, pokušao da siluje jednog mladog peharnika. Nevolja je bila u tome što je Buterik bio Got po poreklu, a Gote su mesni Grci mrzeli.

Sled događaja je bio skoro ludo očekivan. Izgleda da je Solunjanima bio dovoljan bilo kakav povod za nerede (ili to ili nisu videli ništa loše u tome što je njihov omiljeni trkač-dvokoličar pokušao da siluje mladića) pa su tražili od Buterika da ga pusti na slobodu. Ovaj je to, logično, odbio, nakon čega su izbili ti neredi i Buterik je skupa sa nekolicinom drugih carskih zvaničnika izgubio život.

Vesti o ovim događajima stigli su Teodosija u Milanu u kojem se nalazio njegov dvor. Car se razbesneo i naredio momentalno sprovođenje odmazde.

Vojne jedinice na istoku su krenule put Soluna, zauzele ga kao da zauzimaju neprijateljski grad i masakrirale nekoliko hiljada njegovih žitelja, što one koji su krivi, što one koji su nedužni. Crkveni istoričar Teodoret Kirski brojku stavlja na 7.000 ljudi.

Izgleda da se Teodosije predomislio, ali opoziv njegovog prvobitnog naređenja nije stigao na vreme. Sveti Ambrozije možda nije ni verovao u postojanje tog opoziva, ili nije smatrao da je to uopšte važno, jer je po jednom izvoru napustio Milano istog trenutka kada je čuo šta se desilo u Solunu i odbio da služi liturgiju u Teodosijevom prisustvu dok se ovaj ne pokaje.

Malo je detaljniji Teodoret Kirski koji kaže da je car pokušao da uđe u Milansku katedralu dok se Ambrozije spremao da počne sa liturgijom, ali ga je Ambrozije zaustavio na vratima i napao pred okupljenim svetom zbog onoga što je učinio (da vidimo da neki episkop danas u lice sve saspe političarima!).

Pošto je Teodisije odgajen u hrišćanskom duhu i strogom razumevanju da su neke stvari u domenu sveštenika, a druge u domenu imperatora, jednostavno se vratio u palatu "plačući i jecajući".

Nakon izvesnog vremena povučenosti (čini se da se radi o osam dana), uplakanog cara je njegov kancelar Rufinije zamolio za dozvolu da posreduje kod Ambrozija; njih dvojica su se sreli, ali svetitelj ni njemu nije ostao dužan, kazavši mu da je "bestidan kao pas, jer si ti onaj koji je cara savetovao na takvo krvoproliće".

Ali, Ambrozije je prihvatio da se sretne sa Teodosijem. Isprva je bio tvrdoglav i nije hteo da popusti, ali je promenio mišljenje iz dva razloga. Prvo, procenio je da je carevo kajanje iskreno, a drugo, car je obećao da će obznaniti zakon kojim će se uvesti 30-dnevno odlaganje izvršenja smrtne kazne.

Ovim događajem bavilo se mnogo slikara, a mi smo ovde predočili tri. Pored pomenutog Antonisa van Dajka, prikazali smo vam i Rubensovog "Svetog Ambrozija i cara Teodosija", kao i sliku Federika Baročija pod nazivom "Sveti Ambrozije tera imperatora Teodosija I da se pokaje".

(O. Š.)