SRPSKA POSLA: Kako je propala Pajina veridba sa ženom koju je slikom krunisao za caricu (FOTO)

Paja Jovanović je naš najpoznatiji slikar, uz Uroša Predića, čovek koji je 1993. godine uvršten u 100 najznamenitijih Srba po izboru Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovo je jedna epizoda iz njegovog života, epizoda koja je postala deo naše kulturne baštine na vrlo neočekivan način

Preporučujemo

Priroda braka se dramatično menjala tokom poslednjih nekoliko hiljada godina. Od toga da je oruđe društveno-političkog napredovanja porodice, ili napretka dinastije i države, pa do toga da je alatka ekonomskog napretka mladoženjine ili mladine strane, u zavisnosti od kraja sveta u kome se brak sklapao.

Jedno brak skoro nikada nije bio: plovilo ljubavi. Nikada, ili skoro nikada, barem ne donedavno, muškarac i žena nisu ulazili u brak zbog uzajamnih osećanja koja su delili, uglavnom se ništa nisu ni pitali oko izbora budućeg partnera. Možda zato danas u proseku brakovi traju kao osrednja partija golfa. Nije važno.

Važno je da su stvari postepeno počele da se menjaju već u XVIII veku, a onda su se zahuktale u XIX. U XX su već doživele puni procvat, posebno nakon Drugog svetskog rata kada je emancipacija i žena i muškaraca uzela velikog maha.

Elem, zašto to pričamo? Da biste shvatili milje u kojem je izvesni Pavle Jovanović iz Vršca došao na svet 16. juna 1859. godine u srpsko-francuskoj porodici (majka mu je bila Ernestina devojačko Deot). Nakon što je završio Akademiju likovnih umetnosti u "carstvujuščoj Vijeni", Paja se običaju vratio u svoj lepi rodni grad (koji tada nije bio pogranični, nije bio na granici dve suverene države). Vratio se i — privukao pažnju.

Budući lep čovek, učen, uljudan, otmen, obučen po poslednjeg bečkoj modi, ovenčan nagradom Akademije za najbolji rad kao student profesora Leopolda Karla Milera, prirodno je bilo da se oko mnoge vršačke udavače zalepi za njega, kao i oko mnogog vršačkog ljubomorka. A on se zaljubio samo u jednu — lepu Emiliju Milu Mandukić.

Ona je bila ćerka bogatog bačvara Svetozara, a on skromnog fotografa Stevana. Ona je bila muzički nadarena, on slikarski. Ona se njemu smešila na korzou, stidljivo, i on se njoj smešio na korzou, stidljivo.

On je napravio prvi korak. Prišao joj je na jednoj igranci i zamolio je za kadril (u XIX veku izuzetno popularan francuski ples sa četiri igrača, otud i naziv koji u prevodu znači "četvorka", bez ikakve seksualne konotacije). Ona je pristala i dok si rekao "kičica" planula je ljubav. Velika ljubav. A uskoro i priča o braku, za šta je bio neophodan roditeljski blagoslov.

Stevan Jovanović ne bi pravio problem svom sinu, uostalom, ženio ga je u uglednu i imućnu kuću, ali Mandukići su hteli da Milu udaju najbolje što mogu, a u Jovanovići se baš i nisu nešto posebno dobro uklapali u to.

Ipak, Svetozar je pristao nakon što je shvatio da se mladi par baš mnogo voli, a Paja Jovanović je svom tastu dao "kaparu" (tako se to radilo, ma koliko sada ružno zvučalo) od 50 zlatnika. Međutim, ocu Stevanu ništa nije kazao.

A ocu Stevanu je zatrebala pozajmica zbog ko zna kog i kakvog nenadanog posla pa je upitao upravo budućeg prijatelja, računajući — ima li nekog bližeg sada.

Gospodin Mandukić je, međutim, gledao to iz drugačijeg ugla. Iz ugla osobe nepoverljive, osobe sklone teorijama zavere. Pomislio je: "Pa, ovo je neki tajni dogovor oca i sina, da raskinu veridbu a da te izvuku neke novce". I zato je Stevanu dao svih 50 zlatnika čime je veridba raskinuta. Doduše, Svetozar je možda samo tražio neki povod.

Paja je nakon toga, poražen, napustio Vršac, ali svoju prvu veliku ljubav nije zaboravio. Kada je Kraljevina Srbija naručila od njega da za potrebe Svetske izložbe u Parizu 1900. godine izradi monumentalnu sliku "Krunisanje cara Dušana", Paja je za lik carice Jelene koja stoji tik pored imperatora izabrao baš Milu Mandukić. Tako ju je proglasio za caricu dok je Dušan proglašavao zakonik. Tako ju je uzdigao do najveće časti.

(U dogovoru sa ondašnjim predsednikom vlade Stojanom Novakovićem glavni motiv ove slike je promenjen u "Proglašenje Dušanovog zakonika" koje se odigralo u Skoplju 21. maja 1349. godine; slika je danas poznata pod oba imena.)

Što se tiče same Emilije, ona se nekoliko godina nakon raskida sa Pajom udala za vršačkog trgovca Vladimira Vladu Kostića kojem je rodila sina Borisa.

Borisa danas svi znaju kao Boru, Boru Kostića, koji je jedan od prvih svetskih šahovskih velemajstora, prvi srpski velemajstor, čovek koji je putovao po svetu i popularizovao najinteligentniji sport.

Vršac mu je digao spomenik.

Tako da, što se onog raskida tiče, i svakog budućeg, uvek možete da kažete: "ko zna zašto je to dobro".

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3369)