Jeza hvata zbog reči vizantijskog cara kada je darovao Hilandar Srbima (FOTO)

Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, budući Sveti Sava, sagradili su ovaj manastir na mestu ruševina ranijeg grčkog manastira istog naziva koji je međutim opusteo zbog gusarskih napada. Zanimljiv je, ipak, način na koji su ga obezbedili sa Srbe

O tome koliko je Hilandar važan za duhovnost srpskog naroda ne treba trošiti reči: njegov je položaj među srpskim manastirima bez premca.

Preporučujemo

Suprotno nacionalističkim lažnim etimologijama koje mu ime interpretiraju kao Vilindar, što nema veze s mozgom (koliko ta neopaganska i antipravoslavna retorika ide daleko najbolje pokazuje i lažna etimologija Hristovog imena, po kojoj ono dolazi od reči "hrast" jer je to drvo bilo sveto za Stare Srbe), naziv Hilandar, veruju sami Hilandarci, dolazi od izraza "hiljade magli" (grč. hili antara) koji je zasnovan na legendi da su magle jednom spasile ovaj manastir od katalonskih gusara (koji su se, jer se ništa nije videlo, onda međusobno pobili, osim trojice koji su se na kraju zamonašili kao Manuil, Savel i Aviv i čije su freske preživele). Postoje i alternativne grčke etimologije koje su verovatnije, ali je ova ipak najsimpatičnija.

Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, budući Sveti Sava, sagradili su ovaj manastir na mestu ruševina ranijeg grčkog manastira istog naziva koji je međutim opusteo zbog gusarskih napada. Budući da je Sava tada bio iskušenik u manastiru Vatoped i Hilandar je prvobitno bio u njegovom sklopu (romejski vasilevs je na Savinu intervenciju prebacio ruševine Hilandara u okvire Vatopeda), sve dok bivši veliki župan i njegov najmlađi sin nisu skupili podršku ostalih svetogorskih institucija (osim samog Vatopeda) i od romejskog cara zatražili promenu vlastelinstva i ustupanje Hilandara Srbima.

Zapravo, inicijativa je formalno došla od svetogorskog prota (starešine celog Atosa) i manastirske zajednice koji su u Carigrad zbog toga poslali monaha Nikona. Veruje se da je prava inicijativa došla od Save koji je uostalom i krenuo sa Nikonom u Konstantinopolj.

U pismu koje su Nikon i Sava nosili sa sobom poglavaru Vizantije (kako će istorigrafija kasnije nazvati Istočno rimsko carstvo zbog potrebe periodnog razgraničenja sa njegovim prethodnicima) navodila se bojazan da Vatopeđani neće brinuti za Hilandar i da će dopustiti da i on i manastiri "oko njega" propadnu i iščeznu, da će se "izgubiti uspomene slavnih careva i staraca koji su u njima spasli dušu svoju".

U pismo su dodali i to da su se zbog toga obratili Nemanji i njegovom sinu Savi "da prime ove manastire kao svoju imovinu i da osnuju u njima manastir po svojoj volji, kao što ima i drugih manastira carstva ti po svojoj Gori, raznih narodnosti na primer ivirski i amalfićanski". Ivirski je zapravo gruzijski, a amalfićanski se odnosi na italijanski Amalfi.

Tako je car Aleksije III Anđeo izdao novu hrisovulju, "zlatnu povelju", kojom je darovao drevni manastir Hilandar "Srbima za večni poklon" i odredio da on ima "služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore".

Car je odredio da će manastir biti samostalan, svojevlastan i samoupravan, i da će sva imanja, koja su ranije pripadala Hilandaru i drugim manastirima na mestu Milejama, sa kelijama, pa došla pod vlast prota, biti vraćena ponovo Hilandaru "kao da ne behu nikad pod vlašću prota te Gore već da postaju sad prvi put i da su od samog prvog postanka dobila slobodu."

Nakon ovoga je uprava Vatopeda - koja nije želela da se odrekne, ne Hilandara, već tako moćnih zaštitnika i uticajne sabraće kao što su bili Sava i Nemanja - ponudila da se dva manastira ujedine i da Sava bude iguman. Sava i Nemanja su odbili jer su znali da će to tako biti samo dok su oni živi, a oni su imali nameru da Hilandar zaista ostane Srbima zauvek. Tako je i bilo.

(O. Š.)