SVE O PUTINOVOM OCU - ISTREBITELJU: Vladimir Spiridonovič! Koljač ili heroj Sovjetskog saveza? (FOTO)

Nakon što je Treći rajh pokrenuo invaziju na SSSR postalo je jasno da veliki deo sovjetske populacije tu zemlju ne doživljava ni kao svoju a ni kao "socijalistički raj". Zato je NKVD formirao istrebiteljske bataljone čiji je cilj bio da "boljševičkom strogošću" sve unutrašnje neprijatelje bez suđenja šalju "direktno pod zemlju gde im je i mesto". Po rečima Vladimira Putina, njegov otac je bio u jednom takvom bataljonu

Vladimir Vladimirovič Putin rodio se u Lenjingradu 1952. godine od majke Marije Ivanovne Putine (rođene Šelomova) i oca Vladimira Spiridonoviča Putina. Majka mu je bila radnik u fabrici, kao i otac, koji je redovni vojni rok služio kao podmorničar u sovjetskoj ratnoj mornarici ranih tridesetih godina XX stoleća.

Preporučujemo

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, tačnije nakon početka Operacije Barbarosa i nemačkog napada na Sovjetski Savez, otac mu je postao član jednog istrebiteljskog bataljona u okviru NKVD-a (skr. Narodni komesarijat unutrašnjih dela) da bi 1942. godine bio prebačen u Crvenu armiju; iste godine je ranjen. Malo šta je zapravo poznato o Vladimiru Spiridonoviču tako da nećemo ni o čemu spekulisati. Sa druge strane, vrlo je dobro poznato šta su bili istrebiteljski bataljoni.

Kao što rekosmo, kada je Treći rajh pokrenuo Operaciju Barbarosa 22. juna 1941. godine a Vermaht prešao na teritoriju SSSR-a, momentalno je postalo očito da mnogi građani "socijalističkog raja" ne doživljavaju SSSR kao raj. Već dva dana kasnije, glavnokomandujući sovjetske baltičke flote admiral Vladimir Filipovič Tribuc je izdao upozorenje da padobranski desanti agresora mogu imati parališući efekat pošto ih pomažu "kapitalisti-kulaci" u samoj sovjetskoj populaciji. Našim rečima, "neprijatelji naroda" koji je trebalo već da budu istrebljeni ali očito nisu svi.

Da bi izašli na kraj sa "kulacima", NKVD je na teritorijama u blizini linije fronta formirao istrebiteljske bataljone čiji je cilj bio da na licu mesta i proizvoljno fizički eliminišu sve sumnjivce (a pored toga i da uništavaju svu imovinu od vrednosti koja ne može biti evakuisana, kako Nemci ne bi došli u njen posed).

Evo kako je estonski list "Tartu Komunist" 22. jula 1941. godine opisao o čemu se radi: "Istrebiteljski bataljon nema milosti prema neprijatelju - banditima i drugim fašističkim štetočinama. Oni neće biti samo uništeni, već poslati direktno pod zemlju gde im je i mesto. U svakom selu i naseobini, istrebiteljski bataljon ima brojne druge zadatke pored kršenja neprijatelja. Boljševičkom strogošću, svako ko širi provokativne glasine i generiše paniku, mora biti pronađen. Svako ko direktno ili indirektno pomaže neprijatelju mora biti otkriven i istrebljen".

Već tokom jula te godine postojalo je 1.755 istrebiteljskih bataljona, što je nenormalna cifra. Nalazili su se duž celokupne linije fronta - od Karelije i Estonije preko Letonije i Litvanije do Galicije i Besarabije - i brojali su oko 330.000 boraca, od kojih su mnogi kasnije postali partizani, mahom u Belorusiji, koji su se protiv Nemaca borili iza linije fronta.

Dok su se Sovjeti još uvek držali u baltičkim republikama (Litvaniji, Letoniji i Estoniji) istrebiteljski bataljoni su vršili teror na lokalnim življem koji su sumnjičili za pomaganje Šumskoj braći, tamošnjim antisovjetskim gerilcima koji nisu hteli da priznaju legalnost praktično nasilne aneksije njihovih država od strane SSSR-a koja se odigrala samo godinu dana ranije.

Zapravo, Šumska braća su se i aktivirala tog leta upravo zbog istrebiteljskih akcija protiv domaće populacije, tako da je to donekle i začarani krug.

U Estoniji je ubijeno 1.850 ljudi od strane istrebitelja tokom leta 1941. godine; jednom dečaku su slomili sve kosti u šaci nakon što je razvio estonsku zastavu a u selu Viru-Kabala pobili su sve meštane uključujući i dvogodišnje dete i šest dana staru bebicu.

Dobro je dokumentovan masakr u Kautli gde je ubijeno dvadeset ljudi i spaljeno na desetine farmi; broj žrtava bi bio mnogo veći da finski specijalci nisu razbili blokadu sela i omogućili seljacima da pobegnu.

Međutim, kako je linija fronta neprestano od strane Vermahta gurana ka istoku, istrebiteljski bataljoni su bivali sve bespotrebniji. Ponovo će se aktivirati 1944. godine (pod imenom "narodna zaštita" jer je ime istrebitelja postalo ozloglašeno) nakon što je Crvena armija daleko odbacila nemačku oružanu silu i povratila veći deo svoje teritorije, i služiće za primirivanje svih novih oblasti koje je Sovjetski Savez osvojio, direktno ili indirektno (direktno u smislu da je pripojio sebi, a indirektno da je stavio pod svoju sferu uticaja).

Ponovo su se isticali u borbama sa Šumskom braćom u baltičkim državama; otpor ovih gerilskih grupa je trajao jako dugo, i do sredine pedesetih godina Sovjeti nisu mogli potpuno mirno da spavaju. Čak, poslednji litvanski gerilac je ubijen 1965. godine, a poslednji je izašao iz šume 1971. i bio osuđen na nekoliko godina zatvora. To su ipak bili izuzeci, pošto je većina prihvatila ponudu amnestije nakon Staljinove smrti 1953. godine.

Elem, gde je u svemu tome bio Vladimir Spiridonovič Putin? Nemamo pojma. Ako je zaista bio pripadnik nekog istrebiteljskog bataljona, verovatnoća da nije počinio nikakav zločin vrlo je mala.

Ali, da li je zaista bio pripadnik nekog istrebiteljskog bataljona? Pa, tako kaže sam Vladimir Putin!

Evo šta je rekao u intervjuu koji je izašao u formi njegove autobiografije:

"Moj otac je bio na bojištu sve to vreme. Bio je dodeljen istrebiteljskom bataljonu NKVD-a. Ovi bataljoni su vršili sabotaže iza nemačkih linija. Moj otac je uzeo učešća u jednoj takvoj operaciji. Bilo ih je 28 u grupi. Bačeni su u Kingisep (grad u Lenjingradskoj oblasti, blizu estonske granice; prim. nov.). Dobro su sve osmotrili, zauzeli položaje u šumi i čak uspeli da dignu u vazduh skladište municije dok nisu ostali bez hrane. Nabasali su na neke meštane, Estonce, koji su im dali hranu, a onda ih odali Nemcima.

Nisu imali gotovo nikakve šanse da prežive. Nemci su ih opkolili sa svih strana i samo je nekoliko ljudi, uključujući i mog oca, uspelo da se probije. Onda je bila potera. Ostaci jedinice krenuli su ka frontu. Ali usput su izgubili još ljudi i odlučili su da se razdvoje. Moj otac je skočio u močvaru preko glave i disao je kroz šuplju trsku dok psi nisu prošli. Tako je preživeo. Samo se četvoro od 28 ljudi vratilo kući".

Dakle, bio je u istrebiteljskim bataljonima koji su se možda bavili i ovakvim zadacima (imajući u vidu da su neki postali beloruski partizani). Možda je ovo istinita priča, a možda i nije; šta je od ta dva ostavljamo vama da zaključite. Daleko je zanimljivije pitanje šta je radio pre nego što su Nemci dobacili do Lenjingrada, a ako je nešto loše ne možemo očekivati da će njegov sin na sva zvona o tome pričati. Posebno ne ako je na visokoj funkciji; tada mora doći do pranja biografije, ako ima šta da se pere. To i jeste pitanje.

Međutim, tu se ne završava Putinova priča o očevim ratnim podvizima. Nakon povratka na sovjetsku stranu odmah je vraćen na front i to na komad obale reke Neve koji Nemci nisu uspeli da osvoje tokom čitavog rata a Rusi ga branili kao blesavi jer su verovali da će biti važan za konačno razbijanje obruča. Tu je ranjen.

"Jednom su on i još jedan vojnik dobili zadatak da uhvate zarobljenika koji bi mogao da progovori tokom ispitivanja. Dopuzali su do streljačkog zaklona i taman su se primirili da bi sačekali, kad se odjednom Nemac pojavio. Nemac je bio iznenađen, kao i oni. Ali Nemac se prvi povratio, izvadio granatu iz džepa, bacio je na mog oca i tog drugog vojnika i mirno odšetao. Život je toliko jednostavan, zapravo.

Moj otac je preživeo iako su mu noge bile probijene šrapnelima. Naši vojnici su ga izvukli nekoliko sati kasnije. Pošto je najbliža bolnica bila u gradu (Lenjingradu; prim. nov.), da bi tamo došli, morali su da ga vuku preko Neve. Svi su znali da je to samoubistvo jer je svaki centimetar te teritorije bio na liniji vatre. Nijedan komandir ne bi izdao takvo naređenje. I niko se nije prijavio kao dobrovoljac. Moj otac je već izgubio toliko krvi da je bilo očigledno da će umreti ako ga tu ostave.

Slučajno je naišao vojnik koji je bio njegov stari sused. Bez reči je podigao mog oca na leđa i preneo ga preko zaleđene Neve na drugu stranu. Bili su idealna meta, a preživeli su. Taj sused je prevukao mog oca u bolnicu, rekao zbogom i vratio se na liniju fronta. Takođe mu je rekao da se neće ponovo videti. Očigledno nije verovao da će preživeti u onom džepu na Nevi, a ni mom ocu nije davao prevelike šanse".

A ipak, obojica su preživela! Jedino što je stariji Putin do kraja života šepao zbog posledica ranjavanja.

(O. Š.)