HITLEROVO KOCKANJE: 7. marta '36. sve stavio na nulu, a Francuzi bez ispaljenog metka mogli da spreče svetsku klanicu (FOTO)

Nakon Prvog svetskog rata Rajnska oblast je u potpunosti demilitarizovana, a sredinom dvadesetih to se stanje ugovorno odredilo kao trajno. Nemci nisu mogli da se igraju rata jer bi u tom slučaju Francuzi očas posla mogli da upadnu u srce Nemačke. Ali, onda je na vlast u jednoj zemlji došao odvažni ludak, a u svim ostalim zemljama fotelje zaposele mlakonje

Članovi 42-44. Versajskog sporazuma nametnuti Nemačkoj nakon Velikog rata bili su više nego jasni: Nemačkoj je "zabranjeno da održava ili gradi bilo kakve fortifikacije na levoj obali Rajne ili na desnoj obali zapadno od linije povučene pedeset kilometara istočno od Rajne", a svako kršenje ove odredbe smatraće se "neprijateljskim činom" koji je "proračunat da ugrozi svetski mir".

Preporučujemo

1925. godine Nemačka, Francuska, Italija i Britanija su, između ostalih, potpisale dodatne Sporazume iz Lokarna koji su predvideli da je demilitarizacija Rajnske oblasti trajna, a koji su smatrani važnima zato što ih je Nemačka dobrovoljno potpisala, odnosno, nije joj to bilo nametnuto diktatom.

Versajski sporazum je takođe doneo i okupaciju Rajnske oblasti, Rura i Sara, koja je trebalo da traje do 1935. godine, mada se okončala dosta ranije: poslednji britanski vojnik se povukao 1929, a poslednji francuski juna 1930. Za sve to vreme, dakle, sporna Rajnska oblast je bila i ostala deo Nemačke, samo nisu smeli da imaju vojsku na tom tlu te da grade i održavaju utvrđenja.

Početkom 1936, tri godine nakon što je Adolf Hitler došao na vlast u Nemačkoj, britanski šef diplomatije ser Entoni Idn ponudio je nemačkom fireru dogovor koji je mislio da će osigurati mir u Evropi: Nemačka može da remilitarizuje Rajnsku oblast, može da dobije nazad svoje bivše kolonije u Africi i "ekonomski prioritet" na toku Dunava, uz neke ustupke, poput potpisivanja "vazdušnog pakta" koji bi bombardovanje stavio van zakona i garancije da se Nemačka neće širiti upotrebom sile.

Hitleru je odmah postalo jasno da su Britanci time oslabili svoju moralnu poziciju i da ne bi mogli da protestvuju protiv samog čina remilitarizacije Porajnja već samo protiv načina na koji bi to bilo izvedeno, dakle, ako bi bilo izvedeno unilateralno (a za to ga nije bilo briga). Zato je postojeći plan, povratak Vermahta u Rajnsku oblast, planiran za 1937. godinu, odlučio da sprovede odmah.

Na ruku mu je išlo i potpisivanje Franko-sovjetskog pakta 1935. godine, čime je svoj potez mogao da opravda i kod kuće i na strani kao čisto odbrambeni čin, zatim pad francuske vlade, kao i činjenica da je svetska javnost bila preokupirana italijanskim pohodom na Etiopiju. Konačno, tajming je bio idealan i za skretanje pažnje naroda sa ekonomske krize koja je 1935-1936. godine drmala nemačku privredu. A pored toga, voleo je drske i odlučne, iznenadne akcije.

12. februara je zato pozvao svog ministra rata feldmaršala Vernera fon Blomberga i glavnokomandujućeg Vermahta Vernera fon Friča, obavestio ih o svojoj nameri i pitao koliko im vremena treba za prebacivanje nekoliko pešadijskih bataljona i jedne artiljerijske baterije u Porajnje. Odgovor je bio: tri dana.

Međutim, načelnik Generalštaba general Ludvig Bek je upozorio Hitlera da Vermaht neće moći da se odbrani od mogućeg francuskog napada. Hitler mu je rekao da ne brine: u slučaju da do intervencije francuske vojske dođe, nemačke trupe će se momentalno povući. Operacija je nazvana "Zimska vežba".

Deset dana kasnije Benito Musolini je, besan zbog sankcija Lige naroda uvedenih zbog pohoda na Etiopiju, obavestio nemačkog ambasadora u Rimu Ulriha fon Hasela da Italija neće ispoštovati provizije Sporazuma iz Lokarna ako Nemačka bude remilitarizovala Porajnje. Naravno, pitanje je šta bi Musolini mogao da uradi čak i da je hteo da ispoštuje Lokarno: ne samo što mu je veći deo trupa u Africi nego ni Italija u tom trenutku nije imala zajedničku granicu sa Nemačkom.

Nedugo nakon osvita zore 7. marta 1936. godine, devetnaest pešadijskih bataljona Vermahta i šačica aviona ušla je u Rajnsku oblast. Na Rajni su bili u 11h. Tri bataljona su zatim prešla na zapadnu obalu reke.

"Kocka je bačena", rekao je Gaj Julije Cezar kada je 49. godine p.n.e. prešao sa svojom XIII legijom reku Rubikon koju nije smeo da pređe jer je ispod toga ležala, savremenim žargonom rečeno, "demilitarizovana" Italija.

Paralela je neverovatna, pošto se i Hitler kockao na sve ili ništa.

Kada su nemački izviđači javili da se nekoliko hiljada francuskih vojnika skuplja na granici dve zemlje, Blomberg je preklinjao Hitlera da naredi povlačenje; Hitler je pitao da li su prešli granicu; kako je odgovor bio ne, Hitler je uverio Blomberga da će takvo naređenje izdati samo ako se to desi.

To se nije desilo. Reakcija je izostala. Na stranu što svi ostali ništa nisu uradili zbog ovog kršenja međunarodnih sporazuma, Francuzi su bili dužni sebe radi da nešto preduzmu, a nisu preduzeli ništa.

Francuska Republika je bila u dubokoj društvenoj krizi koja se produbila ekonomskom; procena je bila da niti je francuska javnost spremna za vojnu intervenciju niti je francuska vlada novčano sposobna da je plati (tek što su bili uzeli kredite za mirnodopsko funkcionisanje).

Posebno što su njihovi obaveštajci dramatično precenili broj nemačkih vojnika: svojoj vladi su tvrdili da se radi o skoro 300.000 ljudi, dok ih je u realnosti bilo oko 3.000. Zbog toga je vlada u Parizu mislila da im treba opšta mobilizacija i 30 miliona franaka dnevno.

Mnogi kratkovidi Britanci su reagovali još gore. Francuzi su shvatali o čemu se radi, ali šta reći za lorda Lotijana koji je kazao da to samo Nemci ulaze u svoje dvorište. Niko nije želeo rat, ni u Parizu ni u Londonu; u Ligi naroda samo je sovjetski izaslanik Litvinov glasao za sankcije Trećem rajhu. Niko nije shvatao da je upravo najmanja intervencija mogla da spreči izbijanje novog svetskog rata koji se pokazao kao drastično skuplji. Što se kaže: ko ne plati na mostu platiće na ćupriji.

- Da ste samo vi Francuzi intervenisali u Rajnskoj oblasti 1936. mi bismo potonuli i Hitler bi pao - rekao je nemački general Hajnc Guderijan francuskim oficirima koji su ga ispitivali nakon Drugog svetskog rata.

Sam Hitler je priznao da je baš to bio slučaj.

- Četrdeset i osam sati nakon marširanja u Porajnje bili su najživčaniji u mom životu. Da su Francuzi umarširali u Rajnsku oblast mi bismo morali da se povučemo podvijenog repa jer su vojni resursi koje smo imali na raspolaganju bili potpuno neadekvatni čak i za umereni otpor - rekao je kasnije nemački firer.

E sad, dobro, konstatovali smo da je Drugi svetski rat mogao da bude izbegnut da je Francuska uradila ono što je bila obavezna da uradi: da pošalje par hiljada vojnika u Porajnje i da završi stvari, da okonča postojanje nacističkog režima koji bi se jednostavno urušio nakon toga.

Ali, zbog čega je remilitarizacija Rajnske oblasti bila bitna? Zašto je taj Hitlerov čin doveo do Drugog svetskog rata, a francuska intervencija mogla da ga spreči?

Vrlo je jednostavno.

Demilitarizovano Porajnje je značilo da je Nemačka imala vezane ruke i da nikakvu ofanzivnu politiku u Centralnoj i Istočnoj Evropi nije mogla da vodi, pošto je uvek postojala opasnost da će francuska vojska upasti u nebranjeno srce Nemačke. Doslovno, u srce Nemačke. A i pored srca - u industrijsku žilu kucavicu.

Remilitarizovano Porajnje je značilo da je Nemačka sada mogla ne samo da brani unutrašnjost svoje teritorije već i da izgradi sistem fortifikacija na svojoj kratkoj granici sa Francuskom i da time neutrališe bauka potencijalne francuske vojne intervencije u slučaju nemačke upotrebe sile u Srednjoj i Istočnoj Evropi (u takozvanom Sanitarnom kordonu, bloku zemalja koje su bile pobednice u Velikom ratu i onih koje su nastale na zgarištu poraženih sila i Rusije).

Zapravo, Nemci su odmah počeli da grade odbrambeni sistem utvrđenja, tzv. Zigfridovu liniju koja je pratila francusku Mažino-liniju, i tek kada je njena osnova bila gotovo je Hitler rešio da se igra aneksijom Austrije i Sudeta te okupacijom čitave Češke uz stvaranje marionetske Slovačke.

Drugim rečima, remilitarizacija Rajnske oblasti temeljno je promenila balans moći u Evropi u korist Nemačkog rajha i naterala mnoge zemlje da razmotre mogućnost okretanja Nemačkoj jer od Francuske, mislili su, nema vajde. Juna 1936. sastali su se načelnici generalštabova Kraljevine Jugoslavije, Rumunije i Čehoslovačke, članice Male Antante, da razmotre novonastalu situaciju: složili su se da nakon remilitarizacije Porajnja postoje samo dve sile u Istočnoj Evropi: Sovjetski Savez, i Nemačka.

Razlika je dakle bila između vezanih i odrešenih ruku. Ruke su bile Hitlerove. A svi znamo koliko su bile krvave.

(O. Š.)