KOSTRET, NAJGORE MUČENJE U IME HRISTA: Nosili su najgrublju odeću da bi pokazali da se kaju (FOTO)

Arheološka istraživanja neolitskih lokaliteta na južnim obodima Anadolije pokazuju da je odeća od kozje ili kamilje dlake korišćena za pokajništvo i pročišćenje još u praistoriji, ali je do našeg vremena preneto kroz starozavetno predanje. Pravoslavna i Katolička crkva imaju dugu tradiciju podvižništva kostreću

Preporučujemo

Kostret (odnosno grubi materijal od kozje ili kamilje dlake koji se koristio za izradu odevnih predmeta i torbi; za razliku od vune, kostret se pri proizvodnji ne pere i ne češlja već se prostre i tuče prućem) i pepeo korišćeni su u starozavetnim vremenima kao simbol poniznosti pred Bogom, žalosti i kajanja.

Kada bi neko želeo da pokaže da se iskreno i u srcu kaje zbog nečega što je učinio, za kaznu bi na golo telo obukao grubu i neprijatnu odeću od kostreti, a zatim seo u pepeo i pepeo stavio na glavu. Ovo potonje simbolisalo je pustoš i propast, a kostret se nosila i kada čoveku neko drag i blizak umre.

Primer toga je događaj iz života cara Davida koji je nakon smrti Saulovog vojskovođe Avenira rekao "Joavu i svemu narodu koji beše s njim: Razderite haljine svoje i pripašite kostret, i plačite za Avenirom" (2 Samuilo 3:31), ili kada, uveren da mu je najmlađi sin Josif poginuo, "razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena" (Postanak 37:34).

U navedenim situacijama se pepeo ne pominje; on se javlja u situacijama velikih nacionalnih katastrofa ili kada se osoba kaje zbog svojih grehova. Tako u Jestiri 4:1 vidimo sledeće: "A Mardohej doznav sve šta bi, razdre haljine svoje i obuče se u kostret i posu se pepelom i pođe po gradu vičući iza glasa gorko". Ovo se dešava nakon što je Mardohej saznao da je persijski car Kserks (u Bibliji - Asvir) dao dozvolu Amanu da pobije sve Jevreje u carstvu.

Naravno, Mardohej nije jedini koji je žalio. Jestira 4:3 kaže: "I u svim zemljama, u koje god mesto dođe reč careva i zapovest njegova, bi velika žalost među Jevrejima i post i plač i jauk, i mnogi u kostreti i pepelu ležahu".

Kostret i pepeo su takođe bili korišćeni i da bi se Bogu pokazalo kajanje i da bi se bilo ponizno pred Bogom. Kada prorok Jona obaveštava žitelje Ninive da će Gospod uništiti grad zbog njihove opačine, od kralja do prosjaka svi se oblače u kostret i posipaju pepelom, i svi poste i kaju se. Čak oblače i svoje životinje u kostret.

Njihova logika je bila sledeća: "Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo" (Jona 3:9); i sve to uprkos tome što se u Joninoj poruci nigde ne pominje mogućnost pomilovanja. Međutim, upalilo je jer ih je Bog poštedeo, što je pokazalo da kostret i pepeo nisu samo dobra predstava (iz biblijske perspektive): "I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zlog puta svog; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini" (Jona 3:10).

Uglavnom, postoji još mnoštvo starozavetnih primera nošenja kostreti praćene posipanjem pepela po glavi i sedenja u istom. Bila je to spoljašnja manifestacija unutrašnjeg stanja: iz perspektive Boga, ne radi se o kostreti i pepelu već poniznosti i pokajanju koje kostret i pepeo znače, kada su iskreni. A kada dođe do pomilovanja onda David u Psalmima 30:11 kaže: "I Ti promeni plač moj na radost, skide s mene vreću (kostret), opasa me veseljem".

Premda je Novi zavet raskid sa Starim, on je ujedno i nastavljanje Starog. Svi oni elementi jevrejske tradicije koji nisu bili u suprotnosti sa univerzalnom porukom mira i ljubavi koju je donela nova vera preneli su se dalje, pa tako i kostret.

Namera hrišćana je ostala ista kao i namera starih Jevreja, mada se filozofski produbila u meri u kojoj je hrišćanstvo produbilo judaizam tako da se danas kostret koristi paralelno sa postom (pre svega onim najtežim: uzdržavanjem od grešnih misli) i molitvom i mnogim drugim metodoma pročišćenja i okajanja.

I na pravoslavnom Istoku i na rimokatoličkom Zapadu, kostret je korišćena na isti način. Nosio ju je Sveti Patrik u Irskoj (inače, takođe i pravoslavni svetitelj), Karlo Veliki je u njoj sahranjen, te sveti rimski car Hajnrih IV je u odeći od kostreti došao u Kanosu da moli papu rimskog za oproštaj.

U Katoličkoj crkvi su je nosili i Sveti Franja Asiški, Sveti Ignjatije iz Lojole (utemeljitelj Družbe Isusove, čiji su pripadnici kod nas poznati kao jezuiti), papa Pavle VI i tako dalje.

Razume se da mi u Pravoslavnoj crkvi nismo zaostajali. Ruski car Ivan IV Grozni je poznat bio po tome što je nosio košulju od kostreti (koja je i sačuvana) u nameri da okaje svoje grehe i da umre kao monah, kao i Sveti Teodosije Pečerski koji je u Kijevsku Rusiju doneo kinovijsko monaštvo i bio jedan od osnivača Kijevsko-Pečerske lavre.

Zatim su tu prepodobni Feodosije Totemski i Feodor Trihina, kao i brojni drugi poznati i nepoznati hrišćani i monasi i u pravoslavlju i u katoličanstvu koji su se podvižavali odećom od ove tkanine.

Međutim, da se vratimo malo unazad. Prvo, kostret je nosio i Sveti Jovan Krstitelj koji je stanovnicima drevne Galileje "ukazao svetlost", odnosno Isusa Hrista.

Takođe, najnovija arheološka istraživanja koja su vršena po južnim obodima Anadolije, gde postoje brojni neolitski lokaliteti, pokazuju da korišćenje kostreti počinje još u praistorijskim vremenima, i da su ondašnje kulture kostret koristile za iste stvari: samopovređivanje sa ciljem pročišćenja i dosezanja svetlosti.

(O. Š.)