SVE O SULTANU MURATU: Da li je stvarno bio veliki junak i strateg, kako kaže Vučić?! (FOTO)

Ima li u Muratu, kojeg je Miloš Obilić zaklao na Kosovu polju, nešto više od mrskog zavojevača? Možemo li staviti na stranu nacionalnu ostrašćenost i priznati mu oreol velikog junaka i stratega? Da li je Aleksandar Vučić bio u pravu kada je rekao da "mnogi koji se kod nas izdaju za junake Muratu ne bi mogli ni skute da nose"?

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić nedavno je napravio jedno neobično poređenje koje nam je privuklo pažnju, ali i ponovo nas nateralo da se prisetimo jednog od junaka iz srpskih istorijskih čitanki. Odgovarajući na pitanje novinara da li se - zbog svih tih silnih internetskih anketa koje se bave mogućim pobednikom narednih predsedničkih izbora u kojima su svi protiv njega - oseća kao što se osećao knez Lazar kada je Murat rekao da "svi Turci krenu na Lazara", premijer je kazao da on ne liči na Lazara, a da ni ovde nema tako velikih junaka ni ozbiljnih stratega kakav je bio Murat.

- Murat je bio ozbiljan čovek i vojskovođa, a ovi naši ne mogu ni skute da mu nose. Što se mene tiče, smešno je da o tome pričam - objasnio je premijer Vučić.

Sultan Murat junak i vojskovođa? Ozbiljan strateg? Ima li u tome istine? Ima li u Muratu, kojeg je Miloš Obilić zaklao na Kosovu polju, nešto više od mrskog zavojevača? Možemo li staviti na stranu nacionalnu subjektivnost i doći do neke objektivne ocene koja neće biti ostrašćena?

Vredi pokušati.

ISTORIJSKI KONTEKST

Oguzi su bili jedna od glavnih grana turkijskih naroda koja se nakon primanja islama postepeno i delimično selila iz rodne Centralne Azije na zapad, da bi na kraju došla do Anadolije i Bliskog istoka.

Plemenska konfederacija se u XI stoleću pretvorila u ogromnu Seldžučku imperiju koja je ime nosila po istoimenoj dinastiji a koja je iskoristila previranja na tom prostoru i slom arapskih kalifata; Seldžuci, kao i njihovo carstvo koje se protezalo od Mramornog mora do Ormuskog tesnaca i Hindukuša, bili su jako persijanizovani.

Seldžučko carstvo se raspalo krajem XII veka, ali je na prostoru centralne i istočne Anadolije opstao njihov Rumski sultanat. Istočni deo Male Azije držali su Vizantinci. Međutim, u odsudskoj Bici kod Kese-Dage 1243. godine Mongoli su satrli seldžučku vojsku, a osamnaest godina kasnije Romeji su povratili Carigrad iz ruku krstaša i izgubili interesovanje za Malu Aziju. To, kao i činjenica da su novi talasi turkijskih plemena bežali pred Mongolima baš ka ovom poluostrvu, poremetilo je balans snaga na njemu i napravilo vakuum.

Vakuum su popunili anadolski turski begovi koji su uspostavili čitav niz malih begluka, nezavisnih državica suprotstavljenih jedni drugima. Jednim beglukom, tek oblašću oko grada Soguta nedaleko od obala Mramornog mora, zavladao je 1280. godine nakon smrti svoga oca Ertugrula (koji je po predanju doveo tursko pleme Kaji iz Centralne Azije bežeći od Mongola) čovek po imenu Osman, koji se u arapskoj tradiciji naziva Otman.

Osman je usnio san dok je spavao u kući šejha Edabalija; u snu, video je mesec kako se diže iz grudi svetog čoveka i silazi u njegove sopstvene, video je kako mu iz pupka niče ogromno drvo koje baca senku na čitav svet, video je u toj senci planine i potoke i ljude koji su pili te vode i ljude koji su njima zalivali svoje bašte. Otišao je kod šejha da mu rastumači san, a ovaj mu je rekao: "Osmane, sine moj, čestitam, jer je Alah dao carsko zvanje tebi i tvojim potomcima, i moja ćerka Malhum će postati tvoja žena".

Njegoš ovo u "Gorskom vijencu" opisuje rečima: "San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku".

Osman je počeo da oko sebe okuplja gazije, "pravoverne borce za islam" (čak i grčke prebege poput Mihaila Kozesa, vizantijskog upravnika pokrajine Kirmenkije koji je prešao na islam i postao Osmanova desna ruka), i počeo je da se širi. Svom sinu Orhanu je predao znatno prostraniji emirat.

Orhan je nastavio politiku svog oca, i nastavio je da ukrupnjava zemljište, sve na isti način kao i Osman: glavni neprijatelj mu je bila Vizantija sa svojim zapadnoanadolskim posedima, a pažnju je tek ponekad okretao prema drugim turskim begovima. To se pokazalo kao dobra strategija.

Kada je zloglasna Crna smrt, kuga, pokosila Evropu, pa tako i Balkan, i dovela do masovne depopulacije, nomadi i polunomadi u Anadoliji su najbolje prošli. Ogroman gubitak našeg hrišćanskog stanovništa doveo je do toga da su Osmanlije (sada već tako možemo da ih zovemo) krenuli da upadaju u Evropu. Istina, Ostrogorski piše da su emir Orhan i car Stefan Uroš IV Dušan Silni pregovarali o miru 1351. godine, da je čak postojala ideja da se careva ćerka Teodora uda za Orhana, ali da su ti pregovori propali.

Elem, Orhan je umro i predao palicu i Osmanov mač Muratu marta 1362. godine.

PRIČA O MURATU

Bio je drugi sin Orhanov, a oca je nasledio samo zato što je stariji Sulejman-paša mlad umro. Majka mu je bila vizantijska princeza spornog identiteta, koja se u turskim izvorima naziva Hirofira Nilufer Hatun. Odmah po stupanju na tron eliminisao je mlađu braću Ibrahima i Halila da bi osigurao svoju poziciju.

U trenutku kada je preuzeo uzde vlasti, dinastija Osmanova držala je još uvek samo krajnji severozapad Anadolije, potez od današnje Ankare do Egeja, kao i Galipoljsko poluostrvo na evropskoj strani Mramornog mora. Situacija nije bila blistava i postojao je vakuum legitimiteta, ali se Murat uspešno učvrstio na prestolu.

Međutim, iste godine Murat osniva prvi janičarski odred sastavljen od hrišćanske dece koje skuplja "dankom u krvi", koji je izgleda njegov izum, i kreće u pohod ka evropskim zemljama: osvaja Istočnu i delove Zapadne Trakije, Dimotiku, Jedrene (gde će preneti svoju prestonicu), sve gradove u dolini Marice, i sve godinu za godinom. Na osvojene teritorije planski naseljava Turke iz Anadolije, prvenstveno u Istočnu Trakiju, poluostrvo između Crnog i Egejskog mora koje se nalazi u okviru Balkanskog poluostrva.

Širi se i po centralnoj Anadoliji, izlazi čak i na Sredozemno more kod Antalije, strpljivo pripajajući slabije begluke, ali ratujući i protiv moćnog Karamanidskog emirata (tukao ih je u Bici kod Konje), države koja mu je bila glavni takmac u borbi za okup rascepkanih turskih plemena u Maloj Aziji pod jednu kapu (kasnije su bili u miru, nakon što je Murat svoju ćerku Nefise udao za emira Aladina Alija).

1364. godine odigrava se, nekih petnaestak kilometara daleko do Jedrena, prva bitka na Marici u kojoj su Turci potukli koaliciju Srba i katoličkih krstaša koje je poslao papa. Turci ovu bitku zovu "Sırp Sındığı" što znači "uništenje Srba"; Turci, trezni jer islam zabranjuje alkohol, izvršili su noćni prepad na mnogobrojnije Srbe, koji su se navodno napili i već počeli da proslavljaju pobedu.

Nakon toga počinju opasno da se bliže Svetoj gori i da pustoše zemlje serskog despota Uglješe Mrnjavčevića, mada ovaj nekoliko puta uspeva da odbije drske nasrtaje.

Kralj Vukašin bratu pritiče u pomoć (verovatno s manjim odredima bosanskih, ugarskih i vlaških velikaša, ali bez kneza Lazara, Vuka Brankovića i Nikole Altomanovića koji su bili u sukobu sa Vukašinom), no hrišćani 26. septembra 1371. godine gube ono što će istorija zapamtiti kao Maričku bitku (postoje istoričari koji smatraju da su ove dve bitke na Marici zapravo jedna te ista; ako nisu, nije potpuno jasno u kojoj je došlo do noćnog prepada).

1383. godine Murat sebe proglašava sultanom, a državu sultanatom. Utemeljuje "divan", vladu sastavljenu od vezira koja će postojati do samog kraja Osmanlijskog carstva. Uspostavlja i sistem timara, nenaslednih imanja koje je otomanski vladar davao vojnicima za njihovu službu. Počinje stvaranje spahiluka, a potčinjene hrišćane mudro pušta da zadrže veru i crkvene sudove, često i zemlju, ako mu plaćaju uobičajeni desetak na koji su seljaci ionako navikli. Još uvek sebe ne naziva kalifom, tu će najvišu religijsku titulu tek njegovi potomci početi da koriste, ali sebe definitivno vidi kao zapovednika vernika na podneblju na kome živi.

Romejsko carstvo mu postaje vazal koje plaća godišnji danak, nastavlja da osvaja delove Bugarske i Makedonije, a 1385. godine pada Sofija; već tada počinju da se naziru obrisi budućeg teritorijalnog ustrojstva imperije jer Murat deli zemlju na dva beglerbegluka (beglerbeg znači "zapovednik zapovednika"): Rumeliju, nazvanu tako po tome Romejskom odnosno Rimskom carstvu, koja se protezala po evropskom delu sultanata, i Anadoliju koja se protezala po Maloj Aziji. Otprilike u to vreme Mletačka i Đenovljanska republika dobijaju od Murata pravo da trguju na njegovom tlu što otomansku ekonomiju dodatno jača.

Ponovo primenjuje istu taktiku kao u Trakiji i Makedoniji pre Maričke bitke: pre nego što će ući u otvorenu bitku sa knezom Lazarom i Bosanskim kraljevstvom, šalje čete i odrede da zalaze duboko u naše poluostrvo, skroz na zapad do Bosne, da čine poharu, da pale i pljačkaju, da unose strah u kosti prostog puka, da skrše moral naroda, da pobede pre nego što boj uopšte počne.

Nakratko je delovalo da mu to ne polazi za rukom, barem ne onom brzinom kojom se nadao. Lazar ga je tukao na Pločniku kod Prokuplja 1386. godine, koristeći se nedisciplinom u vojsci Lale Šahina (inače Muratovog učitelja iz detinjstva) koja se nekontrolisano predala pljački, kada je stradalo preko 10.000 Osmanlija i kada nije postignut osnovni njihov cilj - osvajanje Niša.

Srpsko carstvo, nikada ukinuto ali de fakto nepostojeće, pod domom se Hrebeljanovića nakratko kao podiglo, postojala je šansa njegove pune obnove pod novom dinastijom. Tri godine nakon Pločnika Murat odlučuje da pokuša ponovo, možda po poslednji put u svom životu, da udari na revitalizovanu imperiju Srba.

Bitka na Kosovu završila se nečime što se može nazvati remijem, ali i strateškom turskom pobedom. Srbi nisu izgubili, niti su Turci pobedili; Srbija je opstala i nastavila do postoji još sedamdeset godina, ali bilo je to disanje na aparatima.

MURATOVO TURBE JE U SRBIJI: Grobnica sultana koga je ubio Miloš Obilić preživela je sve ratove! (FOTO)

Oslabljeni, osakaćeni i trajno podeljeni među velikašima, živeli smo na klackalici između Ugarskog kraljevstva i Osmanske imperije, batrgajući se, ne želeći da se predamo, nadajući se da još uvek ima šanse da opstanemo i vratimo Turke tamo odakle su došli. Nije nam to pošlo za mačem. Tok istorije se okrenuo protiv nas, zbog naše nesloge, gluposti, nedostatka vizije i zbog toga što je svaka vlastelinska kuća htela da bude Nemanjić umesto Nemanjića.

Bilo kako bilo, Obilić je zaklao Murata tokom Kosovske bitke. Bajazit je potom svilenim gajtanom zadavio brata Jakuba i seo na tron. Poteškoće sa kojima se Osmanlijska imperija susrela narednih decenija nikako nisu mogle da budu greška Muratova jer iznenadnu pojavu emira Tamerlana i njegovih tatarskih hordi koje su navrle on nije mogao da predvidi.

Ipak, Murat - kojeg Turci zovu "Hudavedigjar" što znači "posvećen Bogu" mada u ovom kontekstu verovatno znači "samodržac" - postavio je temelj imperije koja je uspela da preživi ne samo Tamerlana i unutrašnji građanski rat među nasledicima koji je posle Bitke kod Angore 1404. godine usledio, nego i krstaški rat koji je oslobodio skoro ceo Balkan trideset godina kasnije a koji je propao delom zbog unutarhrišćanskih zađevica a delom zbog zdravih osnova na kojima je Osmanova država bila postavljena. Samo deceniju kasnije, Muratov čukununuk Mehmed II osvojio je Carigrad.

Zaključak? Da li je bio junak ili ne, nemoguće je oceniti. Svakako je bio vrsni strateg, vrsni taktičar, vizionar, reformator, čovek koji je znao da su najmudriji oni koji se okružuju mudrim i sposobnim ljudima. Drugim rečima, Murat jeste bio ozbiljan državnik.

(O. Š.)