Da li su nam VANZEMALJCI sve vreme pred nosom, a da toga uopšte nismo svesni? (FOTO)

Šta ako postoji inteligentni oblik života koji je razvio tehnologiju u toj meri da ona ne deluje samo kao magija već i kao fizika? Šta ako tamo negde postoje bića koja su toliko naprednih znanja da mi nismo u stanju ni da shvatimo da ih sve vreme gledamo?

Artur Klark je možda bio nedovoljno maštovit kada je rekao da će jednoga dana tehnologija napredovati u tolikoj meri da će biti potpuno nemoguće razlikovati je od magije. I zaista, kada bismo mogli da bacimo pametni telefon neolitskim seljacima, oni bi ga svakako tretirali kao magijski objekat.

Preporučujemo

Ali šta ako postoji inteligentni oblik života koji je razvio tehnologiju u toj meri da ona ne deluje samo kao magija već i kao fizika? Šta ako tamo negde postoje bića koja su toliko naprednih znanja da mi nismo u stanju ni da shvatimo da ih sve vreme gledamo? To su pitanja koje pojedini futuristi i astrofizičari sada postavljaju sebi i naučnoj zajednici.

Ako pođemo od razumne pretpostavke da će mašine jednoga dana postati toliko sofisticirane da će moći da dekodiraju živi svet u svoj njegovoj kompleksnosti, možemo zaključiti i da će onda bića koja su u posedu takvih mašina biti sposobna da se "prepišu" u potpuno novu formu postojanja. Šta više, možda je naš univerzum upravo takva jedna forma u koju se neka civilizacija "prepisala".

Verovatno je nemoguće naučno testirati ovakvu teoriju zato što je jedna odlika obmane i u tome što ta bića ne samo da ne bi mogla da budu prepoznatljiva kao bića već bi bila potpuno utkana u ono što nazivamo prirodom.

TAMNA MATERIJA - DOMOVINA VANZEMALJACA?

Međutim, čak i kroz iskrivljenu optiku, mogli bismo da izaberemo nekoliko kosmičkih fenomena koja se uklapaju u tu priču, ma koliko ona suludo zvučala.

Na primer, samo 5 odsto mase i energije univerzuma se sastoji od obične materije koju čine protoni, neutroni i elektroni. 27 odsto otpada na tamnu materiju koja je neviđena, misteriozna pojava. Postoje dokazi da ona postoji, da se kreće između galaksija, da drži univerzum na okupu gravitacijom.

Naučnici pretpostavljaju da ona nema mikrostrukturu, da se sastoji od podatomskih čestica koje međusobno opšte putem gravitacije i slabe nuklearne sile i da grade tanke, bezizražajne delove. Međutim, ne znamo ništa pouzdano.

Ima astronoma koji misle da tamna materija ima bogat unutrašnji život i da u njoj postoji složena interakcija između čestica, da ona nama možda deluje tamno ali da u njoj postoji njena varijanta svetlosti koju naše oči ne mogu da vide. U tom slučaju, tamna materija bi mogla da bude mesto u kome svaki tehnološki napredni inteligentni život na kraju završi ili gde je većina života kao takvog uvek i bila.

Da li postoji bolji način da se pobegne od nepredvidivosti zvezda, kometa, asteroida, meteora, gama-zračenja i drugih opasnosti otvorenog svemira, od selidbe u formu koja je imuna na sve to? Zar nije jedna od osnovnih odlika i ljudi na Zemlji ta da, ako imamo izbora, uvek biramo put koji ima niži egzistencijalni rizik? Kada gradimo kuće, postavljamo temelje, ne gradimo ih direktno na zemlji, zar ne? Kada neko puca na nas, pokušavamo da uhvatimo zaklon? Ako je pred nama put posut zarđalim ekserima i put posut laticama ljubičica, koji ćemo put izabrati?

Ako je neka civilizacija shvatila kako da enkodira svoj živi sistem u drugu formu, sve što joj je potrebno je tamnomaterijski 3D štampač, nešto što će izvršiti prenos podataka iz normalne materije u tamnu. Onda jednostavno aploaduješ svoj svet u tamnu materiju i obezbediš se relativno zauvek, ako zauvek postoji.

Možda je neslaganje između astronomskih modela i obzervacija zapravo dokaz ne samo da postoji samo-interaktivna tamna materija, već da je tamna materija veštački manipulisana. Ako bismo otišli korak dalje možda bismo mogli da kažemo i da je neobično ponašanje normalne kosmičke materija koje pripisujemo tamnoj materiji proizvod nečega sasvim drugog: civilizacije koja manipuliše osvetljenom materijom za svoje potrebe.

Imajte u vidu da mi još uvek nismo identifikovali čestice tamne materije niti smo smislili zadovoljavajuću alternativu našim zakonima fizike koji bi uspešno objasnili ponašanje galaksija i galaktičkih jata.

ŽIVOT JE KLJUČ

Univerzum naravno radi i druge zabavne i neočekivane stvari. Za početak, pre nekih pet milijardi godina je počeo da se ubrzano širi, što naučnici uglavnom pripisuju tamnoj energiji, ali ne mogu da kažu zbog čega se to desilo baš tada kada se desilo.

Jedna hipoteza kaže da to ima veze sa životom kao takvim, takozvani antropički argument, da tamna energija nije postala toliko značajna dok dovoljno vremena nije prošlo kako bi život na Zemlji mogao da nastane.

Ali, šta ako postoji drugi razlog za to vremensko poklapanja, šta ako je tamna energija povezana sa aktivnostima živih bića? U trenutku kada je univerzum ubrzao svoje širenje već je prošlo skoro osam milijardi godina, dovoljno da inteligentni oblici života evoluiraju; možda postoji nešto u vezi sa životom kao takvim što utiče na kosmos, a možda je i neka vanzemaljska civilizacija odlučila da malo ubrza stvari.

Motivacija za takvo ponašanje tih bića bi se mogla pronaći u činjenici da život apsorbuje energiju niske entropije (kao što je vidljiva svetlost Sunca), koristi je, a zatim izbacuje iz sebe nazad u univerzum energiju visoke entropije u formi viška toplote. Ali ako bi se okolni univerzum neprestano zagrevao, stvari bi stagnirale.

Srećom pa se naš kosmos, zbog toga što se neprestano širi, neprestano i hladi. Možda je neki inteligentni život pre pet milijardi godina shvatio tu intervenciju kao dugoročnu investiciju, koja ne može da ide u nedogled, ali može da produži "rok trajanja" života. Možda su ta bića tada odgonetnula kako da aktiviraju polje kvintesencije, hipotetičke forme tamne energije koju naučnici tretiraju kao "krivca" za širenje.

KVANTNO KRALJEVSTVO

Pored toga, kvantno "kraljevstvo" bi takođe moglo da bude područje u koje bi inteligentni život mogao da pobegne, kako bi se otarasio fizičke lociranosti i maksimizovao suvišnost i fleksibilnost. U svakom trenutku oko 400 fotona kosmičkog mikrotalasnog zračenja - koji kolektivno imaju manje energije od protona i elektrona, ali ih ima daleko više - prolazi kroz svaki kubni centimetar slobodnog prostora, a to je mnogo potencijalnih nosilaca podataka.

Ako bi neka civilizacija sve svoje esencijalne podatke smestila u fotone, imala bi distribuisani bekap-sistem, a mogla bi i da manipuliše novim fotonima koje emituju zvezde kako bi oni opštili sa materijom na način na koji ta civilizacija to želi. Njihovi fotoni bi mogli da budu kvantne mašine koje su programirane da u savršenom tajmingu pokreću lance događaja na hemijskom nivou univerzuma, da koriste talase interferencija i pobuđenih stanja u atomima i molekulima.

Tako bi život jednostavno nestao u fizici, tako bi se prosto utopio u nju. Mogli bismo gledati vanzemaljce, ili posmatrati oruđa kojima kontrolišu naizgled prirodne događaje u kosmosu (i time praktično posmatrati dokaze da vanzemaljci postoje), a da toga uopšte nismo svesni.

Možda hiper-napredni život nije samo spoljašnji, vidljiv, možda uopšte i nije takav, možda je besmisleno da ga uopšte i tražimo po planetama i drugim solarnim sistemima. Možda su ta bića svuda oko nas, možda su ona utkana u ono što mi percipiramo kao fiziku kao takvu, od ponašanja čestica i polja do svega ostalog.

Drugim rečima, život možda nije u jednačini. On možda JESTE jednačina.

(Telegraf.rs)