HRVATSKA JE BRUTALNO PROGONILA VEŠTICE: Posle najluđih suđenja, kasapili su optužene žene, mučili ih i bacali u vatru! (FOTO)

Hrvatska je zapravo poslednja zemlja na evropskom tlu u kojoj su veštice progonjene, mučene i ubijane na najsurovije načine

Hrvatski mediji se često isčuđavaju nad intenzitetom progona - drušveno-moralnog, medijskog, a onda konačno i sudskog - u određenom trenutnku nepopularnih društvenih i političkih grupacija. Svakih nekoliko godina određena skupina bivših ili sadašnjih elita proglasi - krivim sve, od lošeg mesta na indeksu korupcije, pa do katastrofalnih posledica suša i poplava. Progon veštica je hrvatska tradicija koja nije nastala tokom devedesetih. Hrvatska je zapravo poslednja zemlja na evropskom tlu u kojoj su veštice progonjene, mučene i ubijane na najsurovije načine.

Preporučujemo

Najpoznatija zagrebačka veštica, Magda Herucina Logomer, u 18. veku je teško mučena pod optužbom da se pretvorila u muvu kako bi živcirala suseda. Metode mučenja, poniženja, torture i konačnog usmrćivanja optužnica detaljno su opisani u suludom kodeksu "Malleus Maleficarum", što u prevodu znači "Malj za zlotvore".

Zagrebačkim vešticama su tako po uputstvima u knjizi, mrvljeni prsti na rukama, razbijane cevanice i listovi, kasapljene su na mučilištu koje im je prvo iščašilo pa onda lomilo zglobove. Na kraju sledi smrt za optužene - ako već ne bi podlegla povredama od razdiranja udova i organa, čekala ih je grozna smrt u vatri.

Međutim ako je u Zagrebu zaista i bilo veštičarenja - ono se odnosilo pre svega na danas toliko prošireno gatanje. Druga i najraširenija njihova delatnost bila je lečenje biljem i prirodnim magnetizmom, jer je do lekara bilo veoma teško da se dođe. Prirodni lekovi, smatrani su veštičarstvom pa se zbog njih ove žene mogle da budu mučene.

Taj je slučaj snašao Maricu Vugrinec Sajković. Ona je 1751. godine izdahnula na torturi, a njen zločin je bio taj što je uspešno izlečila jednu tinejdžerku od teškog oblika paralize.

Međutim, većina mučenih i spaljenih veštica na širem zagrebačkom području nije imalo veze sa magijom i veštičarenjem, nego je bila reč o žrtvama ljudske zlobe, zavisti i ljubomore suseda. Mnoge optužene veštice spasile su se tako što su platile velike sume istražiteljima i sudijama.

Najveći progon veštica u Zagrebu, dogodio se 1685. godine, kada je bila velika suša. Ljudi su doslovno podivljali od gladi i siromaštva pa su pokrenuli histeriju lova na veštice. Nasumično je linčovano 14 žena.

Na samom kraju veka 1698. godine, otpočelo je razdoblje progona na Gradecu, koji su sledećih sedam godina vodili gradski istražitelji Đuro Porta, zamenik beležnika i Ivan Kajl, gradski kapetan. Oni su vodili svako ispitivanje pre suđenja i svojim metodama ispitivanja i mučenja uspeli su da dobiju najfascinantnija priznanja. Imali su oko 40 slučajeva, sa ukupno 200 osumnjičenih, gde niko nije oslobođen optužbi. Većina preseda je podrazumevala kao kaznu spaljivanje na lomači.

Od čega se sastojao jedan takav proces u Zagrebu? Za pokretanje parnice bilo je dovoljno mišljenje, odnosno optužba suseda ili stanovnika mesta. Tako da je često bilo moguće zbog ljubomore, bračnih ili poslovnih nesuglasica optužiti nekoga za čaranje. Druga je mogućnost bila da se osoba optuži kao učesnik u vračanju, ako je osoba koja je već optužena spomene prilikom ispitivanja. To je bio plodan izvor novih, daljih optužbi i temelj za nove parnice i suđenja.

Parnicu bi pred gradskim ili županijskim sudom započeo činovnik kojeg su zvali fiscus ili fiškuš (javni tužilac). On bi iznosio optužbe, predlagao proces i presudu. On bi sastavio optužnicu, u kojoj bi dao mašti na volju i koje bi se postideli i mnogi pisci fantastike današnjeg vremena.

Nakon ovoga, osumnjičena osoba je zatočena u tamnicu, koja je već sama po sebi bila odvratno skučena jama, puna pacova i vlage. Tamnice su se obično nalazile u sedištima vlasti, a u Gradecu je to bio podrum gradske većnice.

Na saslušanju optuženoj obično nisu rekli za šta je optužena i ko ju je optužio, već su joj torturom izmamljivali odgovore. Naravno, što je više poricala, to je bila više kriva. Rukovodioci ovog procesa i istrage bili su najčešće jedan gradski senator, gradski kapetan i gradski beležnik. Optužene bi u tamnici čuvao porkulab - ključar, odnosno upravnik gradske tamnice. Na svakom ispitivanju bi bio prisutan i dijak, odnosno školovana i pismena osoba koja bi najčešće bila zapisničar na procesima.

Kao i u ostatku Evrope, na samom početku ispitivanja prvo bi se izvodili eksperimenti kako je nalagala tradicija. U rano su se srednjevekovno doba optuženi već na samom početku mogli osloboditi ako bi prošli jednostavan eksperiment vezan za božju intervenciju ili znak. Posle su ovi eksperimenti postali veoma brutalni pa je oslobađanje bilo gotovo nemoguće.

Ti eksperimenti su podrazumevali uključivanje vage (veštica mora da bude lagana da bi letela), suze (veštice nisu mogle da plaču), hladnu vodu (okrivljenu bi vezali i bacili u reku, pa ako ispliva na površinu onda je kriva, a ako potone onda je nedužna)... Zatim bi usledila potraga za "đavoljim pečatom" mladežom ili bradavicom koji je bio znak da je osoba sklopila pakt sa đavolom. Ako bi ga bilo onda bi ga boli, jer po priči veštice nisu osećale bol. Međutim oni su često koristili specifičnu iglu pa ubod stvarno nije boleo. Potom bi uključili i različite sprave za mučenje, a postoje i dokumenti da su neka mučenja traja i po 22 sata bez prestanka.

Bilo je slučajeva i u kojima bi optužena prijavila da joj se đavo ukazao u ćeliji kao gradski kapetan ili sveštenik i da ju je seksualno zlostavljao.  Takav se slučaj dogodio 1733. godine za vreme suđenja Margareti Kuljanki iz Gradeca.

Ako bi u retkim slučajevima, sud i oslobodio optuženu, život joj je ionako bio u potpunosti uništen - slomljenog tela i duha, bila je pod večnom sumnjom svojih sugrađana. Međutim često su se ovi slučajevi završavali spaljivanjem na lomači. Drvo bi namazali uljem da brže gori ili bi žrtvi stavili vrećicu baruta oko vrata koja bi, kada plamen stigne do nje, ekplodirala i ubila je na mestu.

Kraj progonu označila je i carica Marija Terezija. Ona je pisala banu Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije da se u Beč dovede veštica Harucina Magda Logomer. Ona je nakon dolaska u Beč smeštena u kliniku gde je uspela da se oporavi od tortura koje je preživela. Marija Terezija je banu u pismu poručila da ovoj žene mora da omogući miran povratak kući.

(Telegraf.rs/Izvor:express.hr)