O OVOM SINU KNEZA LAZARA JE ZABRANJENO PRIČATI: Nahuškao Turke na rođenog brata zbog parčeta zemlje (FOTO)
Vuk Lazarević je drugi od ukupno tri sina koje je Sveti knez Lazar dobio sa Milicom. Prvi, Stefan, postao je despot i jedan od najprosvećenijih vladara svog doba. Treći, Dobrivoje, umro je kao odojče. A Vuk, iako je odigrao važnu ulogu u događajima na početku XV veka, pao je u zaborav od strane naroda. Evo i zašto
Sveti car Lazar iz doma Hrebeljanović, sin car-Dušanovog logoteta pa peharnika Pripca (nom. Pribac; ako tražite ime za novorođenog sina, možda želite da obnovite zamrlo a prelepo srpsko ime), najznačajnija je ličnost srpske istorije druge polovine XIV stoleća, a zbog psihološkog značaja događaja u čijem se centru nalazio, jedna je od nacionalno najznačajnijih ličnosti uopšte gledano.
Znamo da je, kao vlastelinsko dete, mladost proveo na dvoru pomenutog cara Dušana, da je vršio važnu i cenjenu dvorsku ulogu stavioca na dvoru njegovog naslednika cara Uroša V Nejakog (plastično rečeno, gazdovao je strogo utvrđenom ceremonijom carskog i kraljevskog obeda) te da je imenovan knezom sredinom šezdesetih godina.
Zatim znamo da je počeo da se uzdiže kao oblasni gospodar u Moravskoj Srbiji i pre Maričke bitke a posebno nakon nje, da je uz pomoć ugarskih i bosanskih kraljeva Lajoša I i Tvrtka porazio župana Nikolu Altomanovića Vojinovića, da je počeo da sebe naziva "gospodinom vsim Srbljem", da je počeo da dodaje ime Stefan ispred Lazara čime je dodatno stavio svima na znanje šta mu je cilj, da je porazio Osmanlije na Pločniku te da je poginuo tokom Kosovske bitke koja je imala nerešen ishod (sultan Murat je takođe poginuo, ubijen od strane viteza Miloša Obilića) ali kojom je ozbiljni turski prodor zaustavljen za još skoro 70 godina.
Znamo da mu je kneginja Milica, koja je poreklo vukla od Vukana, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje, rodila pet ćerki pre nego što će na svet 1377. godine doneti Stefana. Zatim će se roditi Vuk, a potom i Dobrivoje. Dobrivoje će umreti kao dete.
Stefan će postati poznat u istoriji kao despot Stefan Lazarević, prosvećeni i učeni vitez evropskog kalibra koji je prestonicu po prvi put u našoj istoriji preneo u grad na ušću Save u Dunav.
Vuka ćemo izbrisati iz pamćenja i iz istorije. O njemu se skoro ništa neće učiti u istorijskim udžbenicima. Biće pominjan tek usputno, prilikom pojašnjavanja konteksta Stefanove protorenesansne prozne pesme "Slovo ljubve" koja je njemu, veruje se, i bila upućena.
Nažalost, o Vuku Lazareviću se i ne zna previše. Zna se da je na svet došao oko 1380. godine, zna se da je krajem devedesetih godina zajedno sa svojim starijom bratom Stefanom, majkom Milicom i monahinjom Jefimijom (koja se rodila kao Jelena, ćerka Dušanovog kesara Vojihne, i koja se nakon smrti svog supruga Uglješe Mrnjavčevića zamonašila i napisala čuvenu "Pohvalu knezu Lazaru") učestvovao u vlasti nad zemljama koje su ostale nakon knez-Lazareve smrti.
Zna se i da je sa Stefanom te Grgurom i Đurađem Brankovićem učestvovao u Bici kod Angore, kada je tatarski kan Tamerlan uništio osmanlijsku vojsku. Stefan je spasio život Bajazitovom sinu Sulejmanu.
Braća su se nakon toga zaputila u Carigrad gde je Stefan okrunjen titulom despota od strane cara Jovana VII Paleologa, nakon čega su se u Srbiju vratili morem, preko Zete, gde su odseli kod njihovog zeta Đurađa Balšića.
Verovatno je već negde u tom periodu počelo da se kuva u Vukovoj glavi. Možda je već tada sa zavišću počeo da gleda na Stefana: slavan vitez koga je Tamerlan hvalio zbog smelog spasavanja mladog Sulejmana iz ruku neprijatelja zabijanjem svojih crnih oklopnika klinom pravo među Tatare, naslednik kome romejski vasilevs daje najviše zvanje ispod imperatorskog, mladi mudrac koga sve učene glave cene zbog vizije.
A šta je on? Samo bedni drugi sin velikog oca, ni po čemu poseban, osuđen na opskurnost. Nije li i Stefan Prvovenčani bio drugi sin, koji je uspeo da pobedi starijeg Vukana? Nisu li i potonji Nemanjići često zbacivali svoju stariju braću? Nisu li svi poslednji vladari iz tog doma bili potomci Uroša, najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog? Nije li Dušan bio unuk Milutina, drugog sina? Zašto on mora da ostane u senci Stefana, kada je toliko bolji i sposobniji, samo zato što je drugi po redu?
Ne možemo pouzdano da znamo da je Vuk zaista tako razmišljao, ali ako jeste onda su ga događaji koji su usledili neposredno po povratku u Kruševac mogli samo razbesneti i pomračiti mu um.
Srbi kao Srbi, naravno, ne mogu da budu složni čak ni kada vide uragan u kući pored svoje. Tako je i Đurađ Branković nagovorio Turke da udare na Lazareviće, zabrinut zbog njihovog sve većeg uticaja i moći. Pošto titulu kneza samo car može da dodeli, a Uroš V je umro pre nego što ju je Đurađev otac Vuk dobio, ovaj je bio samo "gospodar" dok je Lazar bio knez; sada je Lazarev sin dobio od drugog cara titulu despota, a on je i dalje samo gospodar.
Sasvim dovoljno za izdaju i građanski rat, zar ne? "Mala bara, puno krokodila". Elem, Đurađ sa Turcima napada Lazareviće. Vuk zapoveda većim odredom koji udara na Brankovića, ali ga ovaj desetkuje i ostavlja sa samo dvadesetak vojnika. Stefanov manji odred, pak, uništava Turke.
Šta radi Vuk? Traži od Stefana deo teritorije kojom će samo on da vlada. Stefan, naravno, čovek od vizije i pameti, odbija. Komadanje zemlje je najgluplja stvar koju neko može da izvede u bilo kom trenutku, a kamoli sa otomanskim tifusom u igli naslonjenoj na venu (ako nam dozvolite da tako kažemo).
Šta dalje radi Vuk? Odlazi kod Sulejmana, koji vlada evropskim delom Osmanlijskog carstva (nakon Bitke kod Angore došlo je do građanskog rata u toj imperiji i perioda interregnuma), i traži pomoć. Ali, kneginja Milica uspeva da izdejstvuje da ovaj ne podrži njenog drugog sina.
I zaista, Sulejman ne čini ništa. Barem ne dok Stefan nije počeo da se zbližava sa Ugarskim kraljevstvom čiji vladar Žigmund daje Stefanu najprestižniju titulu viteza Zmaja Prvog reda čime on ulazi u izabrani krug branitelja hrišćanstva (neki kažu da je Stefan bio i siva eminencija čitavog toga Reda).
Tada Vuk uspeva da ubedi Sulejmana da je Stefan postao ugarski podanik, a da će on, ako dođe na vlast, biti samo i isključivo turski vazal.
Vuk na čelu turske vojske i drugih nezadovoljnih sunarodnika upada u Srbiju, pridružuje im se Đurađ Branković, uspevaju da dođu do Beograda i Stefan pristaje na podelu zemlje. Vuk dobija jug, Stefan sever sa Beogradom. Šta više, Vuk dobija i polovinu prihoda sa Stefanove zemlje.
Ovo traje jako kratko, zapravo, pitanje je da li je ovaj dogovor imao ikakvu primenu, pošto oba brata ulaze u turski građanski rat. Na jednoj strani je Sulejman, na drugoj je Musa. Braća su sada sa Musom, koji je Stefanu obećao da će mu vratiti svu zemlju u zamenu za borbu na njegovoj strani.
No, Musa je i Vuku obećao da će sve da zadrži. Vuk shvata kakvu igru Musa igra i sklapa savez sa Sulejmanom. Musa saznaje za zaveru i planira da pogubi Vuka. Stefan jamči za brata i spasava mu život. Vuk, međutim, beži Sulejmanu koji iz bitke izlazi kao pobednik.
I tako, Vuk se sa sestrićem Lazarom Brankovićem kreće put Srbije kao pobednik, ali ga zarobljavaju Musine straže. Moli za milost, ali ga Musa ne sluša. Biva pogubljen 1410.
Despot Stefan se vraća u Beograd. Bio je na strani poraženih, ali nije izgubio. Istorija ga je zapamtila u pozitivnom svetlu, kao i srpski narod.
Isti narod je, istovremeno, bio vrlo svirep prema Vuku Lazareviću. Po čemu je to njegovo ponašanje bilo dramatično drugačije od ponašanja njegovog brata? Obojica su ratovali i za sebe i za Turke u jednom krajnje turbulentnom periodu, i obojica su činili sve da osvoje vlast i da se na njoj održe.
Istina, Stefan je najverovatnije ipak bio vizionar za razliku od Vuka koji nije shvatao da država mora da ostane nepodeljena ako će da opstane, i da je to jedini način da se Turci proteraju načisto. Takođe, Stefan nije s Turcima ratovao protiv Vuka, već je bilo obrnuto, mada se može reći da je Stefan šurovao s Musom protiv Vuka da bi dobio svoju zemlju nazad.
U svakom slučaju, lako je iz ove perspektive suditi. To ne menja činjenicu da Vuk ipak jeste jedan od simbola naše propasti; nije krivac za našu propast, ali da je simbol njen može se kazati. Nahuškati arhineprijatelja na rođenog brata, to je van pameti, posebno kad znamo ko je taj neprijatelj, kad znamo da se to odigralo u istorijskom trenutku kada je jedinstvo bilo od najveće važnosti, i kad znamo šta se desilo u vekovima koji su usledili.
(O. Š.)