KAKO JE VIZANTIJA SPASILA EVROPU: Dva su puta u 40 godina odbili Arape, a nezahvalnici ih danas pljuju (FOTO)

Samo nekoliko decenija nakon smrti islamskog poslanika Muhameda, njegovi naslednici su došli pod zidine moćnog Carigrada. Propali su, ali su se brzo vratili. Da Grci nisu uspeli da ih pobede u ta dva navrata, istorija Starog kontinenta bi bila potpuno drugačija

Neverovatna je količina zapadnjačkog prezira prema Romejskom carstvu, koje se u istoriografiji iz čisto praktičnih razloga naziva Vizantijom (jer se nekako moraju razgraničiti različiti periodi u prošlosti; iako je Vizantija bila naslednica Rimskog carstva i sebe je tako zvala, ona nije bila Rimsko carstvo u klasičnom smislu).

Preporučujemo

Ne smemo otići u generalizaciju, i reći da svi ljudi na Zapadu razmišljaju na isti način i da svi sa nipodaštavanjem govore o Vizantiji; ali ne smemo ni ignorisati utisak da je takav način ophođenja prema jednoj od najlepših i najvažnijih imperija u istoriji Evrope, zapravo dominantan tokom poslednjih pet ili šest vekova.

Kao što se plitka analiza ličnosti ruskog cara Nikolaja II svodi na priču o tome da je bio "idiot", što je uvreženo akademsko mišljenje, tako se unižava i Romejsko carstvo.

Isto ono koje je hrišćansku Evropu spasilo nekoliko puta, a posebno onda kada je bilo najpotrebnije, kada je stvarno gorelo pod nogama. Bez tog spasavanja Evrope od muslimanske najezde nikada ne bismo ni došli do ove sekularne Evrope u kojoj možeš da budeš hrišćanin, ali i ne moraš, upravo do sistema koji omogućava liberalno istraživanje i proučavanje.

Glorifikacija Vizantije nije neophodna, ali nije u redu ni preziranje. Treba imati meru u svemu. Kritika je dobra, ali ne sme biti podstaknuta mržnjom.

Nećemo se baviti svim mogućim situacijama u kojima je Romejsko carstvu eventualno spasavalo Evropu, već samo sa dva konkretna događaja, najvažnija od svih.

PRVA ARABLJANSKA OPSADA CARIGRADA 674-678.

Samo je nekoliko decenija prošlo od smrti poslanika Muhameda, a islamski kalifat je bio u punom osvajačkom naletu. Delovali su nezaustavljivo, posebno od kako se na vlasti učvrstila dinastija Omejada na čelu sa Muavijom I.

Plan ovog kalifa bio je da brzopotezno obnovi neprijateljstva sa Vizantijom, koja su neko vreme mirovala, i da onda zada šokantni i smrtonosni udarac iznenađujućim zauzimanjem njene prestonice - Konstantinopolja.

Vizantijski duhovnik i letopisac Teofan Ispovednik (kojeg Srpska pravoslavna crkva slavi 12. marta po julijanskom a 25. marta po gregorijanskom) opisao je obim metodičnosti Arabljana.

672-673. godine arabljanska flota je prvo osigurala baze duž maloazijske obale, a onda krenula u labavu blokadu Carigrada, koristeći poluostrvo Kizik sa suprotne strane Mramornog mora kao zimsko uporište i obnavljajući neprastane napade na gradske fortifikacije svakog proleća.

Grci su konačno pod carem Konstantinom IV uspeli da unište arabljansku mornaricu koriste novi izum koji je šokirao muslimane - grčku vatru, koja je gorela i na vodi. Potom je i kopnena vojska Arabljana uništena u Maloj Aziji, nakon čega se opsada raspala.

Hrišćanska Evropa je bila spasena, potpisan je i mirovni sporazum, a Romejsko carstvo je čak neko vreme bilo i u prednosti nad kalifatom koristeći se građanskim ratom u islamskoj državi.

DRUGA ARABLJANSKA OPSADA CARIGRADA 717-718.

Ponovo su islamske vojske kombinovale kopnenu i pomorsku ofanzivu, naravno, i dalje pod dinastijom Omejada.

Ovaj arabljanski pohod je bio kulminacija napada na pogranične vizantijske teritorije, koje su zauzimali malo po malo, koristeći se takozvanom Dvadesetogodišnjom anarhijom, akutnom unutrašnjom nestabilnošću Romejskog carstva, tokom koje se sedam vasilevsa brzopotezno smenilo na tronu, da bi na kraju na njega seo Lav III Isavrijanac, utemeljitelj istoimene dinastije.

Nego, hajde da ne brzamo.

Nakon obimnih priprema, u periodu neprestanog širenja kalifata na sve strane (upravo su tada priveli kraju osvajanje Španije i krenuli da upadaju u današnju Francusku) Arabljani su 716. godine izvršili invaziju na vizantijsku Malu Aziju, predvođeni omejadskim princem Maslamom ibn Abd al-Malikom. Njihova sila je brojala između 120-200.000 vojnika i između 2-5.000 brodova.

Nadajući se da će se okoristiti pomenutim internim razdorom u Romejskom carstvu, napravili su dogovor sa Lavom Isavrijancem. Međutim, Lav ih je izigrao i presto osigurao za sebe, tako što je 25. marta 717. ušao u Carigrad na čelu vojske i prisio Teodosija III na abdikaciju.

Samo nekoliko meseci kasnije Arabljani su počeli opsadu grada, prešavši preko Helesponta u Trakiju iz zimskih baza na maloazijskoj obali Egejskog mora; nakon marša tokom koga ništa nisu ostavili u životu, sredinom jula ili avgusta stigli su pod zidine Konstantinopolja i u potpunosti ga blokirali sa kopna. Navodno je Lav III ponudio otkup grada, nudeći po dukat za svakog stanovnika, ali mu je Maslama odgovorio da ne može biti mira sa dotučenima i da je arabljanska posada Carigrada već izabrana.

Međutim, islamska flota koja je trebalo da grad blokira s mora nije izvršila svoj borbeni zadatak pošto su je Romeji koristeći se grčkom vatrom zbrisali. I dok su se oni nesmetano snabdevali vodenim avenijama, Arabljani su pod moćnim Teodosijevim bedemima gubili bitku sa glađu i zaraznim bolestima. Onda je usledila i neobično oštra zima. Sve se urotilo protiv njih.

Tokom proleća 718. godine, dve arabljanske flote koje su poslate kao pojačanje uništene su od strane Romeja nakon što su hrišćanske posade na njima prebegle, dok su kopnene trupe poslate preko Anadolije poražene u grčkim zasedama.

A onda su ih i Bugari udarili s leđa.

Tako Arabljani nisu znali šta ih je snašlo, i morali su da podignu opsadu 15. avgusta, nakon dvanaest meseci. Da sve bude još gore po vojske kalifata, brodovlje kojim su se opsadnici vraćali kući umalo u potpunosti nije uništena olujama i vizantijskim napadima.

Hrišćanstvo i Evropa ponovo su spaseni, a islamski proboj srce našeg kontinenta odložen za nekih sedam ili osam vekova: oko toga se istoričari slažu.

Ne morate da budete genije da biste pogodili šta bi se desilo da je Romejsko carstvo tada palo, bilo krajem 7. ili početkom 8. veka.

Hajde da ne idemo duboko u spekulaciju, dovoljno je samo da konstatujemo da Srbi danas ne bi bili pravoslavni hrišćani već bi bili muslimani, pošto nas tada ništa posebno nije vezivalo za hrišćanstvo i veliko je pitanje koliko je Srba zapravo i bilo hrišćanske vere; većina naroda je verovatno bila paganska.

To ne važi samo za nas već i za Bugare, Mađare, Hrvate, Rumune, sve narode Jugoistočne i Centralne Evrope koji bi pali pod islam u tim ključnim trenucima kada se lomilo koja će monoteistička religija osvojiti srca germanskih i slovenskih mnogobožaca.

Sa druge strane, ko zna gde bi se vojske kalifata zaustavile, i da li bi se uopšte igde i zaustavile.

Drugo, verovatno ni pravoslavno hrišćanstvo ne bi postojalo, iz mnoštva razloga; Crkva je tada bila jedinstvena a gubitkom imperijalne podrške "grčki obred" bi izgubio relevantnost. Veliki knez Vladimir I Veliki svakako ne bi krajem 10. veka Ruse preveo u "gubitničku" veru koja je pod muslimanima.

Konačno, verovatno je da bi cela Evropa pala pod islam. Franačka, u tom trenutku jedina zapadnoevropska sila, morala bi da se brani istovremeno i iz našeg pravca i iz pravca Španije, da ratuje na dva fronta, i teško da bi uspela da opstane; ona veličanstvena pobeda kod Poatjea (koja je nakon Carigrada takođe spasila Evropu) bi ipak bila samo epizodica bez trajnog efekta. Onda bi posle Novog Rima pao i prvi Rim.

Nema potrebe da idemo dalje. Jasno vam je koliko su značajne ove grčke pobede.

(O. Š.)