SRAMOTA I ZLOČIN KATOLIČKE CRKVE: Ovog fašistu i ubicu Jevreja 45 godina su skrivali po francuskim manastirima (FOTO)

Pol Tuvije je bio ne samo saradnik nemačkog okupatora i čovek Višijevskog režima, već i aktivni pripadnik Milicije francuske koja je tokom Drugog svetskog rata počinila brojna zverstva nad Jevrejima i antifašistima pod maskom borbe protiv komunizma

Pol Tuvije je rođen 3. aprila 1915. godine u provansalskom selu Sen-Vensan-sur-Žabron, na jugoistoku Francuske.

Porodica mu je bila iz niže srednje klase, duboko katolička i duboko konzervativna. Otac Fransoa je nakon 19 godina vojne službe postao poreznik u Šamberiju; bio je okoreli protivnik anticrkvenog zakonodavstva Treće republike, vatreni pristalica Šarla Morasa (velikog prijatelja Srba) i pobornik obnove monarhije. Majku Eugeniju su mu odgajile časne sestre; svakog dana je išla na misu, ali umrla je dok je Pol bio adolescent.

Bio je jedno od jedanaestoro dece, najstariji od pet dečaka; bio je ministrant kao dete, godinu dana je pohađao semenište, i nameravao je da postane sveštenik.

U svojoj 16. godini završio je školovanje na Institutu Svetog Franje Saleškog u Šamberiju, a pet godina kasnije otac mu je našao činovničko nameštenje na železničkoj stanici, gde je radio sve do izbijanja Drugog svetskog rata, dakle, nekoliko godina.

Pred sam početak rata ostao je udovac, da bi odmah po njegovom izbijanju bio mobilizovan za odbranu zemlje od Nemačke. Raspoređen je u 8. pešadijsku diviziju i borio se protiv Vermahta sve do bombardovanja Šato-Tjerija, nakon čega je dezertirao.

Izgleda da njegova izdaja i kukavičluk nisu bili primećeni; Francuska se ionako raspadala i nije se znalo ni ko pije ni ko plaća. Možda i nije bio kukavičluk, možda jednostavno nije želeo da gine za nešto u šta ne veruje: sekularnu, liberalnu, antikatoličku Francusku. Ko zna.

Bilo kako bilo, 1940. godine se vratio u Šamberi, okupiran od strane Italije. Severna polovina zemlje je bila po nemačkom čizmom, a južna (sa izuzetkom malog italijanskog dela na jugoistoku) bila je pod upravom tzv. Višijevskog režima na čelu sa maršalom Petenom.

Pol i stari Tuvije su postali tvrdokorni petenisti. Dobro, otac svakako jeste, a sin je to verovatno bio samo nominalno, barem u prvim godinama. Recimo, imao je zaduženje da ratnim zarobljenicima dostavlja pakete, iz kojih je krao čokolade i cigarete da bi njima impresionirao devojke. To svakako nije ponašanje nekoga ko se kune u hrišćanska načela.

Kažu da je bio jako zgodan u to vreme, "kovrdžave plave kose i setnih plavih očiju". Jedna devojka je zatrudnela s njim, a dete je ostavljeno u katoličkom sirotištu. Otac Tuvije je bio preneražen. Kada je februara 1943. formirana Milicija francuska, višijevska paravojna formacija koja se borila protiv Pokreta otpora, naterao je sina da joj pristupi.

Ubrzo je otkrio da je izuzetno vešt u organizovanju dokumenata, regrutovanju doušnika i praćenju osumnjičenih. I inspektori iz samog Višija su to primetili i postavili ga za regionalnog direktora u Lionu već septembra 1943.

Tamo je učestvovao u zajedničkim akcijama sa Gestapom. Zna se da je pred jednom jevrejskom devojčicom uhapsio njene roditelje koji su čuvali gradsku sinagogu, i koji su nakon toga poslati u Aušvic, da se više nikada ne vrate. Devojčica ga je kasnije identifikovala.

Možda je po komandnoj odgovornosti bio kriv za ubistvo Viktora Baša (profesora germanistike na Sorboni i predsednika Lige za prava čoveka) i njegove supruge, koji su tada imali 80 odnosno 75 godina; njih dvoje su uhapšeni i hladnokrvno likvidirani na obali Rone, metkom u potiljak.

Aprila '44. predvodio je raciju u Monmelijanu gde je uhapšeno 57 španskih izbeglica koje su potom deportovane u logore. Samo je devetoro preživelo, a troje ga je kasnije identifikovalo.

Postao je ozloglašeni reketaš Jevreja, kojima je u zamenu za materijalnu kompenzaciju obećavao zaštitu od progona. Prisvajao je stanove i drugu nepokretnu i pokretnu imovinu.

- Za mene, sve što sam radio je bilo legalno. Rečeno mi je, "rekviriraćeš stanove Jevreja". I jesam. "Trebaju ti automobili, rekviriraćeš ih". Prema tome, rekvirirao sam automobile. Možete to nazvati krađom. Za mene je to bilo rekviriranje - rekao je u snimljenom razgovoru sa monsinjorom Šarlom Dukuarom 1969. godine.

29. juna 1944. organizovao je ubistvo sedam jevrejskih talaca u blizini Liona, u gradiću Rije-le-Pap, što je bila odmazda za atentat na Filipa Anriona, višijevskog državnog sekretara za informisanje i propagandu.

Nakon oslobođenja uspeo je da izbegne hapšenje i da se sakrije: kupio je pansion u Monpeljeu, na jugu Francuske. Septembra 1946. u Lionu je u odsustvu osuđen na smrt zbog izdaje i saradnje sa nacistima; tada iz nejasnih razloga odlučuje da proda pansion i da se preseli u Pariz, gde se priključuje drugim traženim kolaboracionistima.

Svi oni zajedno bave se raznim nelegalnim i posve banalnim aktivnostima, poput pravljenja čokolade i njenog prodavanja iz kofera na ulici, ili falsifikovanja novčanica koje danima vrte po rukama da bi izgledalo da su prave; kradu automobile; otvaraju lažne poreske kancelarije u centru Pariza; on lično planira da opljačka pekaru u kojoj mu je radila nova devojka sa kojom je živeo, Monika Berte.

Međutim, pre toga biva uhapšen, jula 1947. godine. Nešto ranije, marta meseca, sud u Šamberiju ga je takođe osudio na smrt. Shvatajući da će ga Parižani sigurno isporučiti Lionu i da će biti pogubljen, nekako uspeva da pobegne. Luta Parizom i na kraju ulazi u jezuitsku crkvu Svetog Franje Havijera. Svešteniku Pjeru Dubenu priča tužnu priču progonjenog čoveka. Duben se sažaljeva nad njim. Nekoliko dana kasnije, venčava Pola i Moniku i premešta ih u manastir, gde će se skrivati.

1957. godine sekretar arhiepiskopije lionske Šarl Dukuar počinje da skuplja dokaze i da traži pomilovanje za Pola Tuvijea. 1967, nakon dvadeset godina, zastareva slučaj ali Tuvije odlučuje da ostane u "rupi". Naime, zastarevanje je značilo da neće biti pogubljen ali ne i da će zadržati građanska prava: neće moći da živi sa porodicom u rodnom Šamberiju, neće moći da nasledi očevu imovinu, i tako dalje.

Šarl Dukuar 1969. godine donosi petočasovni audio-snimak svog razgovora sa Tuvijeom i traži od državne komisije puno pomilovanje. Tvrdi da je "Tuvije jedan od ranjenih koji je ostavljen na bojnom polju". Žak Delaru, stručnjak za period okupacije i komesar sudske policije, smeje mu se u lice i pokušava da mu objasni da ga je Tuvije prevario i da su mu ruke krvave. Dukuar ne želi da ga sluša, ne zanima ga šta je Pol radio tokom rata.

Delaru je u izveštaju lepo napomenuo da će eventualno pomilovanje Tuvijea izazvati skandal u javnosti, ali ga ondašnji predsednik, degolista Pompidu, nije slušao i potpisao je dokument, uz reči: "Ovo je stara priča. Potpisaću". Hteo je, ipak, za svaki slučaj, da tu vest ne pusti u medije.

Ali, mediji su saznali i Pompidu je shvatio da priča nije stara, i da je francuska javnost pobesnela. Svi su se digli na noge, od veterana Pokreta otpora pa do preživelih Jevreja. Čuveni matematičar Žorž Glezer pred lionskim sudom tada podiže tužbu protiv Tuvijea, zbog zločina protiv čovečnosti a vezano za masakr u Rije-le-Papu. Zločin protiv čovečnosti ne zastareva. Nakon ovoga, Tuvije ponovo nestaje.

Narednih deset godina, između podizanja tužbe, tokom skupljanja dokaza i izjava svedoka te službene optužnice, Tuvije se kreće od jednog do drugog manastira. Po dokumentima zaplenjenim od strane žandarmerije, bilo je u pitanju preko 20 različitih religijskih zajednica.

Pomažu mu ostaci tvrde katoličke desnice, ali i apolitični, lakoverni popovi. Svakom prodaje pažljivo sročenu priču: nekima se predstavlja kao žalosna žrtva svog hrišćanskog i anti-komunističkog svetonazora ("Bio sam u Miliciji da branim hrišćanstvo od komunizma"), drugima kao čovek koji samog sebe bičuje zbog sopstvenih grehova, kao neko koga država progoni i kao neko ko traži samilost.

Međutim, sve se menja nakon što je optužnica podignuta a javnosti predočeni dokazi. Iznenada postaje sramota za Katoličku crkvu, koja je u očima javnosti sada saučesnik ratnog zločinca. Francuski narod je toliko zgrožen da je Lionska arhiepiskopija našla za neophodno da se javno ogradi od delovanja monsinjora Dukuara, koji je navodno delovao na svoju ruku.

Još nekoliko godina prolazi u pravnom manevrisanju, a onda krajem novembra meseca 1981. godine dolazi do izdavanja naloga za njegovo hapšenje. Međutim, paralelne konzervativne strukture u Katoličkoj crkvi ga i dalje ne predaju nadležnim organima. Neko ga i dalje štiti. Kažemo neko, mada je u pitanju svakako ogroman broj zaverenika.

1988. godine istražni magistrat Klod Grelije daje zadatak 48-godišnjem potpukovniku Žan-Luju Rekordonu da pronađe i uhapsi Pola Tuvijea. Nakon opsežne akcije prisluškivanja i racija po zajednicama tradicionalnih katolika (onih koji su odbili reforme Drugog vatikanskog sabora iz 1965. godine), Rekordon dobija dojavu da se traženi krije u prioratu Bratstva Svetog Pija X u Nici.

Rekordon dobija dozvolu za pretres i 24. maja 1989. godine, u osam časova ujutru, kuca na vrata priorata, sa žandarmerijom koja je u potpunosti opkolila čitav manastir. Penje se na drugi sprat gde žive monasi i počinje da otvara jedna po jedna vrata. Napokon, usred jedne od soba vidi starca plavosede, proređene kose u pamučnoj pidžami.

- Pretpostavljam da mene tražite. Ja sam Pol Tuvije - kaže starac.

Iz susednih soba izlaze njegova supruga Monika u noćnoj haljini, i njihovo dvoje dece, Pjer i Šantal. Neverovatno, "deca" imaju već 39 odnosno 40 godina. Mogli su da žive normalnim životima pod lažnim imenima, ali su izabrali da oca prate u skrivanju od pravde.

Bratstvo Svetog Pija X je odmah izdalo saopštenje u kojem je naglasilo da su Tuvijea i njegovu porodicu primili kao beskućnike, te da je otac osnivača njihovog reda, arhiepiskop Lefevr, ubijen od strane nacista i da je to valjda dovoljan dokaz da ne bi svesno skrivali fašiste. Pretpostavka je da postoji barem jedna osoba na svetu koja je progutala tu priču.

Truvijea je na sudu branio monarhistički advokat Žak Tremoje de Vije, koji će kasnije postati predsednik tradicionalne katoličke organizacije "Katolički grad". Jedan sveštenik iz Bratstva Svetog Pija X je za sve vreme suđenja, koje je počelo tek 1994. godine, sedeo pored njega kao duhovni savetnik.

Tuvije je tvrdio da se kaje i da nikada nije zaboravio na žrtve u Rije-le-Papu, te da "misli o njima svakog dana, svake noći". Takođe je tvrdio da je gestapovac Klaus Barbi zahtevao da se strelja 30 Jevreja, a da je on, Pol Tuvije, uspeo da spusti broj na sedam, te da je stoga spasao 23 života.

Porota je presudila da je kriv, sudija ga je osudio na doživotnu robiju. Naredne godine njegova deca su uputila molbu predsedniku Žaku Širaku, da im se otac pomiluje, ali je molba odbijena.

17. jula 1996. godine Pol Tuvije umire od raka prostate u zatvoru kraj Pariza. Pre smrti mu je dozvoljeno da stupi i u građanski brak sa Monikom, čime je ona postala njegov zakonski naslednik.

Tradicionalna rekvijemska misa je služena u kapeli Bratstva Svetog Pija X u Parizu.

Onog bratstva koje nije imalo pojma ko je on.

Onog bratstva koje ga je primilo kao jadnog beskućnika.

(O. Š.)