Pad Bastilje, dan kada su buržuji nahuškali parisku sirotinju da oslobodi par falsifikatora i ludaka (FOTO)

Na današnji dan 1789. godine narod je osvojio Bastilju koja je u tom trenutku bila praktično prazna. U njoj se nalazilo samo sedam ljudi: četiri falsifikatora, dva ludaka i jedan "devijantni" plemić. Možda je najsmešnije od svega to što je kralj pre svih ovih događaja već bio odlučio da sruši Bastilju i da na tom mestu sagradi javni park

Proleća 1789. godine Kraljevina je Francuska ključala od nezadovoljstva i bila zrela za revoluciju.

Preporučujemo

Nakon veka prosvetiteljstva, usred ekonomske krize - koja je jednim delom izazvana angažovanjem Luja XVI u Američkom ratu za nezavisnost na strani pobunjenika, drugim delom zbog regresivnog i neefikasnog sistema oporezivanja, a trećim jer ekonomske krize ciklično dolaze i prolaze, što je sasvim prirodno - bilo je jasno da se nešto krupno sprema i da se problemi više ne mogu rešavati starim, apsolutističkim metodama.

Narod je bio gladan, a neprijatelji dinastije širili su glasine i laži o kraljičinim neverstvima, i ismevali kralja.

Problemi su u toj meri narasli da je neodlučni i bezvoljni kralj Luj XVI - umnogome sličan ruskom caru Nikolaju II sto i nešto godina kasnije - morao da povuče potez koji nije povučen još od 1614. godine i regentstva njegove čukunčukunčukunčukunbabe Marije de Mediči.

Tako je nakon skoro 200 godina kralj sazvao Skupštinu staleža da bi čuo predloge o tome kako da se reše finansijski problemi i obezbedi mir u kraljevstvu. Međutim, treći stalež, tačnije predstavnici običnih ljudi koji su činili ogromnu većinu stanovništva, bili su sputani konzervatizmom i arogancijom prvog i drugog staleža, odnosno sveštenstva i plemstva.

17. su se juna predstavnici trećeg staleža (mahom bili pripadnici krupne i sitne buržoazije, uglavnom bogatije od vladajućeg plemstva) povukli i na sopstvenoj sednici proglasili sebe Nacionalnom skupštinom. Kralj se usprotivio, ali je bio prinuđen da prihvati ovakav razvoj događaja.

Narod Pariza - željan hleba, slobode i pravde - svesrdno je podržao i pozdravio formiranje Nacionalne skupštine, i u Pale-Roajalu danonoćno vodio rasprave o tome šta dalje. Gomila je takođe iz jednog manjeg zatvora oslobodila grenadire koji su navodno odbili da pucaju u narod; kralj ih je zatim pomilovao.

11. jula Luj XVI je smenio ministra finansija Žaka Nekera, koji se smatrao naklonjenim trećem staležu, koji je sa svoje strane to razumeo kao početak državnog udara od strane konzervativnog plemstva; verovalo se da će rojalističke trupe sastavljene od Švajcaraca i Nemaca koje su se skupljale u Versaju pokušati da zatvore Nacionalnu skupštinu koja je tamo zasedala; verovalo se da će narod Pariza biti masakriran.

Ko je širio te glasine? Onaj ko je želeo da dograbi poluge vlasti.

Uglavnom, da ne detaljišemo previše. 14. jula ujutru Pariz je bio na ivici da eksplodira zbog napetosti. Takozvana Buržoaska milicija Pariza (iz koje će nastati revolucionarna Nacionalna garda) je upala u Dom invalida (koji je Luj XIV sagradio za potrebe osakaćenih i starih vojnika koji nisu imali gde da žive) i oduzela nekoliko desetina hiljada musketa, ali je barut već bio sklonjen u Bastilju, srednjovekovnu tvrđavu u centru Parizu.

U tom trenutku, važno je reći, Bastilja je bila praktično prazna. U njoj se nalazilo samo sedam ljudi: četiri falsifikatora, dva ludaka i jedan "devijantni" plemić; markiz de Sad je izmešten desetak dana pre toga.

Možda je najsmešnije od svega to što je kralj pre svih ovih događaja već bio odlučio da sruši Bastilju i da na tom mestu sagradi javni park otvoren za sve, jer za postojanje te tvrđave više nije bilo nikakve potrebe, a i njeno je održavanje bilo preskupo.

Međutim, narod ju je video kao simbol kraljeve tiranije, da li zato što im je rečeno da je ona simbol kraljeve tiranije ili zato što je objektivno bila simbol kraljeve tiranije, teško je danas reći.

Savremena istraživanja su pokazala, na primer, da se Bastilja nije nadvisivala iznad okolnih zgrada, da je bila iste visine kao i one, što je suprotno svim prikazima te tvrđave u umetnosti. To je važno zato što to onda psihološki ne opravdava njenu tiransku percepciju, zbog koje su umetnici revolucije i prikazivali to zdanje kao visoko i preteće po građane Pariza.

Bilo kako bilo, garnizon u Bastilji je bio sastavljen od 82 vojna invalida, koji su 7. jula pojačani sa 32 švajcarska grenadira. Na zidinama je bilo poređano trideset topova različitih kalibara.

Narod je osvojio Bastilju nakon borbe koja je trajala nekoliko časova. Postoji lista ljudi koji su u tome učestvovali: tačno 954 imena. 98 napadača i samo jedan branilac su poginuli tokom borbe. Upravnik Bastilje je zarobljen, teško pretučen, glava mu je isečena testerom i nabodena na kolac koji je nošen ulicama. Tri oficira su takođe ubijena, kao i dva invalida.

Osvrnimo se sada na pitanje ko je iz svega ovoga profitirao.

Narod ne svakako.

Ne postoji praktično nijedno obećanje revolucije koje buržoazija nije prekršila. Narod nije dobio ništa, čak ni najobičniju jednakost pri glasanju, pošto su pravo glasa imali samo oni koji su plaćali određeni iznos poreza, što znači buržoazija, (jedino su izbori 1792. godine bili izuzetak, kada su svi muškarci imali pravo glasa); tako se glasalo i pre revolucije za Skupštinu staleža 1789, pa je nejasno kakvu je demokratiju sama revolucija neposredno donela svojim učesnicima.

Svi radikalni elementi koji su tražili da se obećanja ispune su vremenom pobijeni ili ućutkani. Sve ono što danas vidimo kao tekovine Francuske revolucije - poput demokratije i relativnog ekonomskog blagostanja običnih ljudi - verovatno (podvlačimo: verovatno) bi došle i bez nje, kao što se desilo i u Velikoj Britaniji, bez rušenja monarhije.

Istina je da su ovi događaji doneli tektonski poremećaj koji je potresao Evropu i koji se oseća i danas, i teško je govoriti o tome šta bi bilo kad bi bilo, ali je takođe vrlo jasno da je jaz između bogatih i siromašnih danas veći nego tada, kao što je veća i količina bogatstva, tako da je veliko pitanje da li je ova revolucija donela pravedniju raspodelu bogatstva ili jednostavno ima više bogatstva za raspodelu pa tako postoji privid ekonomske pravde.

Šta je onda Francuska revolucija donela? Jedna od bitnijih posledica jeste uništenje kulturnog nasleđa koje se taložilo hiljadu i po godina, o čemu se malo govori; umetnička dela i knjige neprocenjive vrednosti su uništavani i spaljivani iz čistog primitivizma.

Politički, donela je promenu vladajuće klase: plemstvo koje je nasleđivalo i privilegije i odgovornosti, zamenjeno je trgovcima i industrijalcima koji su nasleđivali samo bogatstvo, bez ikakvih odgovornosti.

Obe ove klase su približno podjednako i otvoreni i zatvoreni klubovi, a savremena istraživanja pokazuju da društvena pokretljivost (plastično objašnjeno, šansa da iz blata dođete do vrha) danas nije veća nego što je bila recimo u 15. veku.

Ovi prvi su bili bogati zato što su bili moćni.

Ovi drugi su danas moćni zato što su bogati.

Šta je bolje - to da neko de jure vlada zbog državnih i društvenih zasluga svojih i svojih predaka, ili to da neko de fakto vlada zbog preduzetničke spretnosti svoje i svojih predaka - veliko je pitanje.

(F. O.)