HITLEROVA NEMAČKA PRVA OBJAVILA RAT PUŠENJU: Nacisti imali zakone kao današnja Evropa (FOTO)

Zabrane pušenja su bile brojne, a paralelno sa tim se forsirala i agresivna propaganda: nacisti su Nemce ubeđivali da je duvan "genetski otrov", da dovodi do "rasne degeneracije", da će "korumpirati" nemačku krv, da je to porok "izdegenerisanih" crnaca i da su duvan doneli Jevreji da bi uništili "belu rasu"

Od samog početka 20. stoleća među Nemcima je postojao snažan pokret protiv pušenja, organizovan u brojna udruženja, širom prostora na kojem su živeli; dakle, ne samo u Nemačkoj, već i u Češkoj, Austriji, Poljskoj. Čak su i časopise izdavali, u kojima su se zalagali za zabranu duvana.

Preporučujemo

Međutim, sve do dolaska Adolfa Hitlera na vlast, država nije imala nameru da preduzme ništa po tom pitanju; uostalom, zašto bi, nauka nije dokazala da je ta navika štetna.

U svojoj mladosti, Hitler je bio strastveni pušač, i znao da je popuši i po 40 cigareta dnevno, ali je ostavio jer je zaključio da je u pitanju bacanje novca; kasnije je pušenje počeo da tretira kao dekadentni oblik ponašanja, kao osvetu "crvenog čoveka" kojem je "beli čovek dao žestoki alkohol", i žalio je što je "toliko mnogo velikih ljudi izgubljeno zbog trovanja duvanom".

Eva Braun, Martin Borman i Herman Gering su bili pušači, što se njemu nije sviđalo, i zabranjivao je da se puši u njegovom prisustvu; poludeo je kada je čuo da je Gering naručio svoju statuu sa cigaretom u ruci. Poklanjao je zlatne ručne časovnike svojim saradnicima koji bi ostavili duvan.

Takođe, žalio je što je dozvolio vojnicima da puše, i zakleo se da će posle rata to iskoreniti (iako se verovatno sećao da su pre njihovog dolaska na vlast postojali brendovi nacističkih partijskih cigareta pod nazivima "Šturm-Cigareten", osmišljen da bi pomogao finansiranje partijske paravojske SA, i "Anti-Semit" kojim se finansirala sama partija).

Obično se smatra da je on prvi vladar u istoriji koji je progovorio protiv pušenja, ali ga je engleski i škotski kralj Džejms VI pretekao za nekih 330 godina.

Hitlerovi pogledi su se prelili i na zvanične stavove same partije. Nacistima je bio najbitniji uticaj pušenja na reprodukciju naroda. Verovalo se da žene koje puše brže stare i gube fizičku atraktivnost; na njih se gledalo kao na neprikladne da budu nemačke supruge i majke.

Verner Hutig iz Kancelarije za rasnu politiku Rajha tvrdio je da se u mleku majke pušačice nalazi nikotin, što su savremena ispitivanja dokazala; istaknuti lekari su tvrdili da trudnice koje puše pate od povišenog rizika da donesu na svet mrtvorođenčad ili da dožive spontani pobačaj.

Jedan ginekološki žurnal je 1943. godine objavio istraživanje koje je tvrdilo da žene koje puše više od tri ili četiri cigarete dnevno rizikuju da ostanu bez dece. Ovo su bili veliki problemi zato što je nacističko rukovodstvo želelo da nemačka žena bude što je moguće više reproduktivnija.

Hitleru i nacistima je na ruku išla nauka, jer da nije bilo nje ne bi mogao mnogo toga da uradi što se zakonodavstva tiče (uprkos uvreženom mišljenju, nacisti su strogo vodili računa o tome da javno ne rade stvari koje bi ih mogle koštati popularnosti u narodu; mada se to može protumačiti i kao sleđenje glasa naroda).

Treći rajh je bila država u kojoj je prvi put dokazana veza između raka pluća i pušenja, uprkos uvreženom mišljenju da se to desilo pedesetih godina u Americi i Britaniji; nacisti su finansirali mnoštvo naučnih istraživanja koji su otkrili užasne posledice pušenja. Nemački lekari su takođe bili prvi na svetu svesni da je pušenje loše i po srce.

Nećete verovati, ali nacisti su izmislili pojam i "pasivni pušač" (Passivrauchen).

MERE

Pre svega, nacisti su se koristili propagandom da bi narod ubedili da treba da ostavi duvan; barem onaj deo naroda koji je duvan konzumirao. Posteri su prikazivali štetne efekte duvana, anti-pušački flajeri su se delili na radnim mestima, agresivno zdravstveno obrazovanje se nalazilo na svakom koraku.

Nacisti su Nemce ubeđivali da je duvan "genetski otrov", da dovodi do "rasne degeneracije", da će "korumpirati" nemačku krv, da je to porok "izdegenerisanih" crnaca, da su duvan doneli Jevrejiđ, da je "jevrejski kapitalizam" odgovoran za širenje duvana po Evropi sa ciljem uništenja bele rase.

Krajem 1930-ih godina, nakon što su naučno dokazani efekti pušenja, počeli su da se donose i zakoni. Luftvafe i "Rajhspost" (državna pošta) su zabranili pušenje, ono je zabranjeno i u zdravstvenim ustanovama (u tom trenutku, pa i mnogo posle rata, zapaljena je cigareta bila normalna stvar svuda u svetu), u državnim kancelarijama, staračkim domovima i odmaralištima.

Nacistička partija je zabranila pušenje u svim svojim kancelarijama, a Hajnrih Himler je zabranio oficirima SS-a da puše na dužnosti.

Nije se smelo pušiti ni po školama ni u skloništima od bombi, mada su neka imala odvojene prostorije za pušače; 1941. godine pušenje je zabranjeno u tramvajima u šezdeset nemačkih gradova, a ovo je 1944. preneto na nacionalni nivo i prošireno na autobuse jer se Hitler plašio da će putnice biti žrtve pasivnog pušenja.

Zbog toga trudnice i žene ispod 25 i starije od 55 nisu dobijale bonove za duvan tokom rata, a ugostiteljski objekti i maloprodaja su se suočavali sa ozbiljnim zakonskim restrikcijama ako bi lepšem polu prodavali duvan. Jula 1943. godine je zabranjeno mlađima od 18 da puše na javnom mestu.

Snažne restrikcije su stavljene na reklamiranje duvana: bilo je zabranjeno predstaviti pušenje kao bezazleno ili kao izraz muževnosti; bilo je zabranjeno ismevati anti-duvanske aktiviste, kao i postavljati reklame na prugama, po selima, na stadionima i trkačkim stazama.

Kao šlag na tortu, nacisti su podigli porez na duvanske proizvode na 80-95 odsto prodajne cene.

Isprva, sredinom tridesetih godina, kampanja nije imala nikakvog efekta, a broj pušača je rastao brže nego u Francuskoj u kojoj pokret protiv duvana nije čak ni postojao.

Magda Gebels je pušila čak i pred novinarima, a žeđ za nikotinom je očito kod nje bila jača od ljubavi prema Hitleru; Lili Marlen se slikala za poster sa cigaretom; žene sa cigaretama bile su normalna pojava u modnim časopisima.

Međutim, tokom rata je broj pušača počeo opada, mada je i dalje broj popušenih cigareta po glavi stanovnika bio dvostruko veći nego 1930. godine (iako, ruku na srce, četiri puta manji nego u Americi).

Nakon sloma Trećeg rajha, i dolaska Saveznika, pre svega Amerikanaca sa svojim čuvenim i cenjenim brendovima, sva anti-duvanska praksa je prestala, počelo je krijumčarenje, pa je čak i po Maršalovom planu bilo predviđeno na Amerika šalje Nemačkoj duvan besplatno. Tako su Nemci konačno mogli da puše do mile volje, kao i Nemice.

A mogli su i Francuzi, koji su za vreme Drugog svetskog rata bili okupirani i suočeni sa istim zabranama, zbog čega je tamo pušenje postalo simbol otpora nacistima (kada je pre petnaestak godina ponovo zabranjeno duvanjenje po tamošnjim kafićima, vlasti su bile suočene sa otporom većim nego na drugim mestima).

Naravno, ima onih koji će sada reći da je ovo dokaz da je Evropska unija isto što i nacistička Nemačka. Bez obaziranja na činjenicu da je suštinski nemoguće napraviti takvo poređenje (za početak, Treći rajh je bio tamnica za pojedinca, EU je slobodarska), odgovor u vezi sa temom je jednostavan: ceo civilizovani svet danas, nakon što je shvatio štetnost pušenja, forsira ove zakone.

(O. Š.)