13 FOTKI PREDRATNOG BEOGRADSKOG GRAN PRIJA: Ovo je kao kada bi danas Fetel i Hamilton vozili oko Kališa (FOTO)

Mnogi veruju da je Tito uradio sve da ovaj događaj izbriše iz kolektivnog sećanja Beograđana i Srba, zato što je prikazivao Kraljevinu Jugoslaviju i mladog Petra II u pozitivnom svetlu. Sa druge strane, razlog je verovatno bio mnogo smisleniji: naime, timovi iz sila Osovine dominirali su tog dana Beogradom

Beogradski Gran Pri, iliti Velika nagrada Beograda, je bila trka koja se zbog početka Drugog svetskog rata održala samo jednom, u takozvanoj "eri gran-prijeva", koja je prethodila stvaranju Formule 1.

Trka je održana 3. septembra 1939. godine, dva dana nakon početka nemačke invazije na Poljsku, u istom danu u kojem su Velika Britanija i Francuska objavile rat Trećem rajhu i tako formalno počele poslednji globalni sukob u istoriji, za koji se svi razumni ljudi nadaju da će i ostati poslednji.

Po svemu sudeći, dvanaest vozača je trebalo da učestvuje, ali je na kraju startovalo samo njih petorica.

Nisu vozila četiri predviđena Nemca - Ulrih Bigalke iz tima "Auto Union" u bolidu "Auto Union D", slavni Hans Štuk iz istog tima i u istom bolidu, Valter Baumer iz time "Mercedes-Benc" i u bolidu "Mercedes-Benc W154" i Paul Pieč iz "Maseratija" u bolidu "Maserati 8CTF" - kao ni Francuz Rajmon Somer iz tima "Alfa Korse" u bolidu "Alfa Romeo 308" i Italijan Luiđi Vilorezi iz "Maseratija" u bolidu "Maserati 8CTF".

Od pet vozača koji su se pojavili, moramo da izdvojimo Tacija Nuvolarija, Italijana, kojeg je Ferdinand Porše nazvao "najvećim vozačem u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti", Manfreda fon Brauhiča i Hermana Langa, još dve zvezde međuratnog automobilizma; možda bi na mestu bilo reći da je njihov dolazak bio jednak kao kada bi sada u Beograd došli da voze Sebastijan Fetel, Niko Rozberg i Luis Hamilton.

Nuvolari je bio u timu "Auto Union" i u bolidu "Auto Union D", dok su Brauhič i Lang bili u timu "Mercedes-Benc" i u bolidima "Merdeces-Benc W154".

Tu su bili i Herman Paul Miler, još jedan Nemac, u istom timu i bolidu kao i Nuvolari, i konačno naš Boško Milenković, koji je vozio privatno (nije bio ni u kakvom timu) u bolidu "Bugati T51".

Odmah možete da primetite da su od dvanaestorice vozača koji su bili u kombinaciji, čak sedmorica Nemaca, dva Italijana i po jedan Francuz i Jugosloven (tačnije Srbin); drugim rečima, izuzev Somera (koji nije ni došao) i našeg Milenkovića, svi su bili iz sila Osovine.

Šta više, oba tima, i "Auto Union" i "Mercedes-Benc" su bili iz Nemačke, finansirani od strane vlade Trećeg rajha, zbog čega su u suštini harali ovim sportom u tom periodu, bili nezaustavljivi i brisali sve protivnike. Kolektivno su ih zvali "Srebrne strele".

Trka se vozila na stazi oko Kalemegdanskog parka, koja više naravno nije operativna, a koja je tada bila dugačka 2,79 kilometara; vozilo se 50 krugova, a ukupna dužina trke je bila 139,55 kilometara.

Sve je bilo pod pokroviteljstvom kralja Petra II (tada još maloletnog), a trka je izazvala veliku pažnju jer je čak 100.000 ljudi (četvrtina ondašnjih stanovnika naše prestonice) došla da je posmatra.

Odmah po dolasku u Beograd, Lang i Brauhič su obišli stazu i primetili da je vrlo nezadovoljavajuća, zbog kaldrme i tramvajskih šina. Takođe, Nemci su primetili i napetu atmosferu u gradu, zbog čega su neki od njih ostali u hotelu, mada su vozači "Mercedes-Benca" izašli u šetnju.

Sutradan ujutru, 1. septembra, saznali su da je Nemačka napala Poljsku; Lang se kasnije prisećao da se odvezao do nekog beogradskog brda sa koga je najbolje mogao da čuje objave na nemačkom radiju. Osećanja su bila pomešana: vozači su hteli da se vrate kući, ali su ih naši nagovarali da ostanu, jer bi čitava finansijska konstrukcija propala ako bi oni otišli.

Međutim, nije bilo nikakve opasnosti od toga: Adolf Hunlajn, nacista na čelu Nacional-socijalističkog moto-korpusa, koji je rukovodio nemačkim moto-sportom, naredio im je da ostanu gde su i da još jednom potvrde nemačku nadmoć.

Na prvom zvaničnom treningu, najbolje rezultate je pravio Lang, koji je vozio krug za 1:16, dok je Brauhič imao sekund lošije vreme. Sutradan, Lang se popravlja za sekundu, a Brauhič biva gori za dve. Nuvolari stiže dan nakon toga i vozi krug za 1:17, dok se vozači "Mercedes-Benca" dižu na 1:14.

Italijan je naravno bio u podređenom položaju jer nije imao vremena da upozna stazu, pa je čak i Brauhič, koji je po priznanju jednog službenika "Auto Uniona" bio pijan od prethodne noći, bio brži od njega.

Na dan trke situacija se politički dodatno zagreva, jer stižu vesti da je Velika Britanija objavila rat Trećem rajhu. Nemački vozači su to čuli tokom doručka.

- Svi smo izgubili želju da se trkamo, ali se Alfred Nojbauer (rukovodilac Mercedes-Benca) vratio iz naše ambasade sa vestima da moramo ostati mirni i voziti trku - sećao se kasnije Lang.

Brauhič je čak otišao na aerodrom i kupio avionsku kartu za Beč, ali ga je besni Nojbauer izvukao iz aviona i naterao da se nadmeće u trci.

Uglavnom, Brauhič startuje sa pol-pozicije, sa drugog mesta startuje Lang, sa trećeg Miler, Milenković sa četvrtog, a Nuvolari sa petog mesta.

U 16. krugu Nuvolari obilazi Brauhiča kojem je nakratko stao motor, vešto izbegavajući da ga udari (po kasnijem priznanju samog Brauhiča, koji je rekao da bi obojica poginuli da Italijan nije vozio kako je vozio), i izbija na drugo mesto. U narednom krugu, Langu kamičak odbijen od Brauhičovog bolida probija staklo na automobilu i povređuje mu oko (Nojbauer besni na njih dvojicu jer se međusobno "kidaju" iako im on naređuje da voze kao tim), zbog čega on odustaje i povlači se iz trke.

Tokom trke, i Nuvolariju i Brauhiču mehaničari će, suprotno pravilima, morati da poguraju auto; "Mercedes" je hteo da se žali kada je to uradio Nuvolari, ali im je ukazano da je Brauhič uradio isto.

Nuvolari u 30. krugu obilazi Milera i drži prvo mesto do samog kraja, do 50. kruga, pobeđujući Brauhiča za 7,6 sekundi. Nuvolari je, dakle, pobednik, drugi je Brauhič, treći Miler, a Milenković četvrti.

Nuvolari je trku završio za sat i četiri minuta, a on i Brauhič su odvozali istovetan najbrži krug, 1:14.2.

Knez Pavle, ili Kralj Petar II, a možda i obojica, sve zavisi od izvora - dodeljuju nagradu pobedniku, Nuvolariju, i tako se završava zlatna era automobilizma tridesetih godina 20. stoleća.

Nije bilo slavlja: tokom finalnog kruga stižu vesti da je i Francuska objavila rat Nemačkoj i dva tima žure kući.

"Mercedes-Benc" odlučuje da zaobiđe Mađarsku nakon što su čuli glasinu da bi njihov kamion sa gorivom mogao biti zaplenjen, pa idu prašnjavim stazama Slavonije i Slovenije preko Alpa u Austriju, koja je tada već deo Nemačke; da se ne bi međusobno sudarili zbog oblaka prašine koja se dizala na putevima, moraju da voze i s razmakom od jednog kilometra. "Auto Union", koji je gorivo kupio kod nas, kreće nekom drugom, nepoznatom rutom.

Trebalo im je četiri dana da se vrate, a zanimljivo je što su - bez obzira na rat koji je već besneo Evropom - ova dva tima nastavili da razmenjuju optužujuća pisma zbog neregularnih poteza njihovih vozača.

Beogradski Gran Pri je jedinstven po tome što je jedini održan tokom Drugog svetskog rata, čak i ako se kao datum početka tog konflikta ne uzme 1. septembar kada je Nemačka napala Poljsku već 3. kada su joj Englezi i Francuzi objavili rat, zatim po tome što bi se moglo reći i da je poslednji Gran Pri PRE Drugog svetskog rata (uvek smo nekako između života i smrti), i konačno po tome što je bio pretposlednja pobeda velikog Tacija Nuvolarija, a poslednja velika, koji je u tom trenutku imao 46 godina.

Što se tiče činjenice da je ovaj događaj umnogome zaboravljen, mnogi veruju da je Tito uradio sve da ovaj događaj izbriše iz kolektivnog sećanja Beograđana i Srba, zato što je prikazivao Kraljevinu Jugoslaviju i mladog Petra II u pozitivnom svetlu; naime, nije baš sve tokom monarhije moglo biti toliko loše kao što je predstavljano, kada je moguć bio ovakav glamurozni događaj, ide ta linija argumentacije.

Sa druge strane, Titova motivacija za brisanje ovog događaja iz istorije verovatno je bila mnogo smislenija: možda je u pitanju bilo dominantno prisustvo i dominantna vožnja timova i vozača iz fašističkih sila koje su nas okupirale manje od dve godine kasnije i protiv kojih su njegovi partizani vodili borbu do istrebljenja.

Problem sa ovakvim objašnjenjem je u tome, međutim, što su Josip Broz i Savez komunista sistematski brisali sećanje na sve što se dešavalo pre revolucije (pa su tako iz kolektivnog sećanja izbrisani i naši glumci iz tog perioda, i reditelji, i mnogi drugi javni delatnici; o dvojici njih u nastavku teksta).

Bilo kako bilo, poslednjih decenija nanovo se o ovome priča, Dobrica Ćosić u romanu "Grešnik" daje detaljan opis toka trke, a savremeni belgijski strip-autor Mark van Open jedan deo radnje svog stripa "Velika nagrada" smešta upravo u Beograd tokom trajanja našeg Gran Prija.

Što se tiče Boška Milenkovića, evo reč-dve i o njemu, jer on to svakako zaslužuje.

Rođen je u Beču 1909. godine, od oca srpskog trgovca i majke koja je bila francusko-nemačkog porekla, a u Beograd se porodica doseljava tokom Prvog svetskog rata.

Otac mu umire 1921. godine, i ostavlja mu nekoliko stambenih zgrada u Beogradu, pa Boško - plejboj, poliglota i romantik - lagano živi kao rentijer, svira violinu, vodi boemski život. Zaljubljuje se u automobilizam, pod uticajem našeg čuvenog predratnog motocikliste Voje Ivaniševića, kojeg su zvali od milja Deda Voja (jedan od ljudi koji ne postoje u pamćenju većine ljudi; pitanje je ipak da li je to krivica Broza, ili smo mi jednostavno ravnodušni prema sopstvenom nasleđu, koje ne poštujemo i zapostavljamo; naravno, lakše je reći da je kriv neko drugi nego priznati sebi istinu u oči). 1927. godine kupuje prvi automobil, a u narednim godinama stvoriće mali vozni park.

Prvu trku je vozio oko Avale 1932. godine gde osvaja treće mesto. Tri godine kasnije kupuje "Bugati T51" i u njemu pobeđuje na Sljemenu u Zagrebu 1937. godine i na Dorćolu godinu dana docnije; nedugo potom u Klužu sleće sa staze i trpi kvar na menjaču, koji uspeva da popravi za Veliku nagradu Beograda.

Premda je završio na poslednjem mestu od svih koji su odvezli do kraja ovu trku, treba imati u vidu da je imao inferioran bolid i da je dosta vremena izgubio na hlađenju motora; zbog svega toga trku je završio sa 19 krugova zaostatka u odnosu na prvu trojicu.

Tokom aprilskog bombardovanja Beograda 1941. godine, Milenković gubi svu svoju imovinu, odnosno, sve zgrade koje je posedovao postaju ruševine. Ne znamo šta je radio tokom rata, ali je po svemu sudeći nakon njega vozio tramvaj.

Priča se da se 1955. obesio u kući Deda Voje.

(O. Š.)