Koja je tajna veza između cara Dušana i Zvezdine titule prvaka Evrope?! (FOTO)

Veze između srpskog naroda i bazilike Svetog Nikole u Bariju, u kojoj se čuvaju mošti ovog svetitelja, stare su više od 800 godina, pošto su je skoro svi Nemanjići bogato darivali. Tačno 620 godina nakon smrti poslednjeg vladara iz ove dinastije, jedan beogradski fudbalski klub postao je u tom gradu prvak Evrope, na stadionu koji se zove baš Sveti Nikola

Veze između srpske srednjevekovne države nakon uspona dinastije Nemanjić, i bazilike Svetog Nikole u Bariju, mogu iznenaditi današnjeg običnog posmatrača koji nije bliže upoznat sa političkim i verskim kontekstom tog doba, i koji odnos rimokatolika i pravoslavaca posmatraju kroz prizmu događaja tokom poslednjih 500 godina koji nemaju veze sa samom religijom već sa ljudima (čitaj: kvarljivom robom).

Preporučujemo

One koji shvataju da su upravo nemanjićka fleksibilnost, neisključivost i odbacivanje pravoslavnog fanatizma bili uzrok ne samo njihovog porodičnog uspona već i uspona čitave naše ondašnje države, ovo neće iznenaditi.

A upravo je Stefan Nemanja prvi uspostavio vezu između Srbije i Barija, tada u sastavu Napuljske kraljevine, u kojem se od 9. maja 1087. godine čuvaju mošti Svetog Nikole, u bazilici koja i dan-danas nosi ime po ovom svetitelju, kojeg "slavi pola Srbije".

Nemanjin sin Stefan - u trenutku pisanja "Žitija svetog Simeona" veliki župan i sevastokrator, a potonji kralj (nakon što je krunu dobio od pape) - u pomenutom je delu zabeležio da je njegov otac darivao svetilišta u Svetoj zemlji i u Rimu, kao i svetilište "svetog arhijereja i svetitelja Nikolaja i čudotvorca".

Premda nije poznato šta je tačno Nemanja darivao bazilici u Bariju, istoričari ovo hronološki stavljaju u poslednju dekadu njegove vladavine kada je zajedno sa (rimokatoličkim) Ugarima ratovao protiv (pravoslavnih) Grka, a sa tim povezuju i njegov prenos dvora u Kotor, koji je od 1089. godine bio pod crkvenom jurisdikcijom nadbiskupa Barija i Kanose. Pošto je taj deo Srbije i kasnije bio pod istom nadležnošću, to bi moglo da objasni veze naše države sa baš tim svetilištem.

Nažalost, nemamo podatke o tome da li je Sveti Nikola i za vreme srednjeg veka bila najpopularnija srpska slava, niti koliko je kult slave generalno bio raširen krajem 12. stoleća; crkveno predanje kaže da je ovaj običaj uspostavio tek Rastko Nemanjić, Sveti Sava, ali ne znamo ništa više ni o vremenskom okviru niti o njegovoj rasprostranjenosti, tako da je ta moguća hipotetička veza nedokaziva.

Posle Nemanje, prvi nama poznati srpski darodavac bazilici Svetog Nikole u Bariju bila je kraljica Jelena Anžujska, supruga kralja Uroša I Hrapavog, te majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.

Ona je zajedno sa sinovima joj, ovom hramu nešto posle 1282. godine poklonila ikonu koja danas nije sačuvana a koja je verovatno nestala tokom 17-18. veka, budući da je 1620. opisuje Antonije Beatilo kao relikviju koja se čuvala u kripti, desno od svetiteljevog groba.

Ikona je bila viša od metra i na njoj je bilo naslikano poprsje Svetog Nikole, a pri dnu su se nalazile klečeće figure ktitora, kraljice Jelene i sinova. Uz njen lik stajao je opširan natpis, dok su se uz portrete sinova nalazili natpisi "REX STEPHANVS (pored Milutina VROSIVS) FILIUS VROSII REGIS SERVIE". Sličnu ikonu je poklonila i bazilici Svetog Petra u Rimu, no, na njoj su bili apostoli Petar i Pavle.

Sam kralj Milutin poklonio je barijskoj bazilici najvredniji od svih nemanjićkih darova ovom hramu: srebrni oltar. Zapravo, ovo je bio najskupoceniji poklon toj crkvi među svim tog vremena, što je samo po sebi neverovatno ako znamo da je ktitor bazilike bio i sam napuljski kralj Karlo II Anžujski.

30. septembra 1362. godine nastao je najstariji poznati opis tog oltara. Raniji mermenski oltar je bio obložen srebrnim pločama ukrašenim figurama svetitelja, i natkriven srebrnim ciborijumom (tip nadstrešnice) na kojem se po sredini zvezdanog neba nalazio lik Boga Oca pored kojeg su bila četvorica jevanđelista. Oltarska pala iza ciborijuma, takođe obložena srebrom sa prikazom Svetog Nikole, išla je horizontalno između koloneta. Osamnaest bogato ukrašenih kandila je osvetljavalo oltar.

Po svemu sudeći, ova relikvija (koja je verovatno imala stilska obeležja gotike) izrađivana je na licu mestu između juna 1319. i marta naredne godine, dok je materijal dopremljen iz Srbije; u ime kralja Srba radove je nadgledao Kotoranin Obrad, sin Desislava.

Početkom 17. veka ciborijum je zamenjen novim, a nešto kasnije u tom stoleću je doneta odluka i da se oltar demontira a srebro iskoristi za izradu novog, baroknog, koji će ostati sve do 1953. godine kada je odlučeno da se bazilici vrati prvobitni izgled.

Milutinov sin, kralj Stefan Uroš III Dečanski nastavio je sa ktitorskom delatnošću vezanom za baziliku u Bariju; znamo da je vojvoda Karlo od Kalabrije poslao pismo kapitolu bazilike 24. novembra 1325. godine u kojem je izneo nameru da pošalje izaslanike "Urošu, kralju Srbije i Dalmacije", da preuzmu namenjene darove.

U pitanju je bila ikona Svetog Nikole, velikih dimenzija (187 cm x 113 cm), smeštena u okov od pozlaćenog srebra, koja se i danas čuva u ovom hramu. Na njoj, centralni deo zauzima svetitelj, gore su naslikani Hrist i Bogorodica, a dole likovi samog kralja, ispod njega kraljevića Dušana, a sa druge strane kraljice Marije Paleolog, druge supruge Dečanskog.

Pošto je prikaz svetitelja na njoj smatran za autentični njegov portret, ova je ikona bila mnogopoštovana i napravljen je veliki broj njenih replika. Za nas je posebno značajna ne samo zato što je jedini srpski vladarski poklon koji je preživeo sve ove vekove, već i zato što se na njoj nalazi najstariji sačuvani portret budućeg cara Dušana.

Ovaj najveći od svih osvajača među Nemanjićima je, opet, sa svoje strane, nastavio ktitorsku delatnost; na molbu kanonika bazilike Svetog Nikole u Bariju, imperator je 20. avgusta 1346. godine u Skoplju izdao je povelju kojom je Dubrovčane obavezao da od godišnjeg danka koji njemu plaćaju, 200 perpera u mletačkih groševima daju za vosak ovoj bogomolji.

Car Stefan Uroš V je tu povelju potvrdio, ali su se vešti građani Republike svetog Vlaha oglušili o ovo naređenje i čak osporavali autentičnost povelje, a to je došlo i do dvora kralja Napulja. Naravno, carev potpis i zlatni pečat negiraju mogućnost falsifikata.

Nemanjiće je sledila i naša vlastela, pa tako znamo da je poslednji srpski srednjevekovni darodavac ovoj bazilici bio kesar Grgur, koji joj je poklonio razne bogoslužbene predmete.

Prema tome, kao što možemo da vidimo, veze između srpskog naroda i bazilike Svetog Nikole u Bariju sežu duboko u prošlost (preko 800 godina) a ako je to na neki način povezano i sa time što Svetog Nikolu slavi "pola Srbije" (što, kao što smo već rekli, nije moguće dokazati), onda postoje i duboke kulturne veze i sa pomenutom bazilikom i sa gradom u kojem se nalazi, bez obzira što toga nismo u potpunosti svesni.

Potpunom igrom slučaja (mada bi neki rekli da ništa nije slučajno), tačno 620 godina nakon smrti poslednjeg Nemanjića, baš u gradu Bariju, na stadionu koji kao i bazilika, zbog moštiju, nosi ime Svetog Nikole, jedan beogradski fudbalski klub postao je prvak Evrope.

Da li to potvrđuje postojanje neke tajne veze između bazilike Svetog Nikole i događaja koji se u njenoj blizini odigrao 29. maja 1991. godine?

(V. N. / Izvor: istorijskabiblioteka.com)