Čovek na slici je toliki junak da je lično komandovao svojim streljanjem (FOTO)

Mišel Nej se rodio kao drugi sin prostog bačvara a dogurao je do čina maršala Francuske i vojvode od Elhingena. Kako? Tako što je bio ludo hrabar i neustrašiv, jedan od one izumrle vrste zapovednika koji su svojim telima predvodili juriše, umesto današnjih koji ih predvode iz sigurnosti štabova u pozadini

Mišel Nej se rodio 10. januara 1769. godine u varoši Sarlouis, na francusko-nemačkoj granici. U trenutku njegovog rođenja, mesto je pripadalo Francuskoj, ali je u trenutku njegove smrti prešlo u nemačke ruke u čijim je i dan-danas.

Preporučujemo

Bio je drugi sin bačvara Pjera Neja, koji je svog sina dao u notare, plaćajući mu studije na Augustinskom koledžu, nakon čega je mladić postao nadzornik rudnika i kovačnica.

Međutim, pustolovnog duha, nije ga držalo to dosadno birokratsko nameštenje, pa je 1787. godine, suprotno očevoj volji, pristupio husarima. Uprkos tome što je za vreme vladavine Burbona napredovanje u vojsci bilo sputavano plemićkim poreklom, kojeg Nej nije imao, napredovao je brzo koliko je zakonski bilo moguće.

Ispostavilo se da je armiji pristupio u pravom trenutku, budući da je samo dve godine kasnije izbila Francuska revolucija koja je poništila sve slične ne-egalitarističke mehanizme.

Između 1792-1794. godine bio je u Armiji severa gde je mladu republiku branio od nasrtaja evropskih monarhijskih sila i gde je akciju video u bitkama kod Valmija i Nervindena, da bi bio ranjen tokom Opsade Majnca; u junu je prebačen u Armiju Sambre-i-Meze, najslavniju od svih francuskih revolucionarnih armija.

Avgusta 1796. godine bio je unapređen u čin brigadnog generala, i dodeljen mu je konjički korpus na nemačkom ratištu. 17. aprila naredne godine predvodio je juriš protiv Austrijanaca tokom Bitke kod Nojvida u pokušaju da povrati francuske topove; tom prilikom je zarobljen, ali je 8. maja razmenjen za zarobljenog austrijskog generala.

Nakon zauzimanja Manhajma ponovo je unapređen 1799. godine, ovog puta u čin divizijskog generala, nakon čega je zapovedao konjicom u armijama koje su se nalazile u Švajcarskoj i na Dunavu.

Te iste godine, Napoleon Bonaparta je postao prvi konzul Francuske Republike (konzulat je bio politički sistem nakon pada direktorata, a pre proglašenja carstva; u suštini, Napoleon je bio šef države i predsednik vlade).

Nej je ranjen tokom Bitke kod Vintertura, i to u butinu i u ručni zglob; nakon oporavka, tukao se u Bici kod Hoenlindena decembra 1800. godine pod zapovedništvom generala Moroa, Napoleonovog ljutog suparnika u borbi za prevlast nad zemljom galskih petlova.

Moro je izgubio tu političku bitku od Bonaparte, i bio prognan u Sjedinjene Države, ali se omaleni Korzikanac pokazao kao vrlo mudar državnik pošto je 19. maja 1804. godine, dan nakon proglašenja carstva, imenovao četrnaest aktivnih i četiri počasna maršala, od kojih je sedam bilo iz armija pod njegovom direktnom komandom a sedam iz onih kojima je komandovao Moro.

Tako je Mišel Nej, sin prostog bačvara, postao maršal Francuske.

Narednih godina biće bitan šraf u Velikoj armiji koju je Bonaparta stvorio ne bi li izvršio invaziju na Veliku Britaniju ali koja se silom prilika borila na svim drugim ratištima osim na tom; istakao se u Bici kod Elhingena, pri osvajanju Tirola i zauzimanju Insbruka, u Bici kod Jene i pri okupiranju Erfurta, pri opsadi Magdeburga.

Tokom pohoda 1807. godine stigao je sa svojim vojnicima na vreme da spasi Napoleona od poraza u Bici kod Ejlaua, zatim se tukao kod Gutštada i zapovedao desnim krilom kod Fridlanda.

6. juna 1808. godine imenovan je vojvodom od Elhingena, a u avgustu je prekomandovan u Španiju, gde se nije istakao vojničkim uspesima, premda, ruku na srce, nijedan francuski general se na tom ratištu nije preterao istakao. Ipak, treba reći da se direktno sukobio sa Velingtonom i spasao glavninu francuske vojske koja se povlačila.

Tokom invazije na Rusiju 1812. godine, Nej je kod Smolenska ranjen u vrat ali se oporavio brzo i tukao kod Borodina. Pri povlačenju, zapovedao je zaštitnicom, a kada se našao opkoljen od strane neprijatelja odbio je da se preda i probio se kroz obruč. Zbog toga ga je Napoleon nazvao "najhrabrijim među hrabrima", a on sam je postao poznat kao "poslednji Francuz na ruskom tlu" jer je navodno poslednji prešao most u Kovnu (današnji Kaunas) i izašao iz Rusije.

25. marta 1813. godine dobio je od cara počasnu titulu princa od Moskve, opet je ranjen kod Lajpciga, ali je 1814. godine predvodio francuske maršale koji su zahtevali da Napoleon abdicira (radi spasenja Francuske). Zbog toga, Luj XVIII ga je nakon Burbonske restauracije (povratka stare monarhije) uzdigao do pera, ali se Nej svejedno suočavao sa prezrivim pogledima povratničke aristokratije, zbog svog prostog porekla.

Zato ne treba da čudi njegovo ponašanje nakon što se Napoleon vratio iz izgnanstva sa Elbe. Iako se - nakon što je čuo za iskrcavanje svrgnutog imperatora i njegovo pokajničko pešačenje ka Parizu prilikom čega je skupljao oduševljeni narod usput - zarekao kralju da će Bonapartu dovesti živog u gvozdenom kavezu, nije to uradio.

Bilo je dovoljno da mu car pošalje pismo u kojem mu je napisao "primiću te kao što sam te primio nakon Bitke kod Moskve", pa da Nej shvati na kojoj mu je strani srce.

Imperator mu je nakon novog rušenja Burbona dao zapovedništvo nad levim krilom Armije severa, prilikom Bitke kod Vaterloa, ali se to pokazalo kobnim; možda zato što Nej nikada nije imao pod sobom toliko ljudi, tek, napravio je kobnu grešku preuranjenim jurišom na Engleze koji je sa sobom povukao brojne druge pogubne pokrete francuskih trupa.

Iako je tog dana pod njim stradalo pet konja, iako je predvodio poslednji juriš nakon što je svojim vojnicima rekao "dođite da vidite kako umire maršal Francuske!", bitka je bila izgubljena i sa Bonapartom je bilo svršeno.

A bilo je svršeno i sa maršalom Nejom. Kralj Luj XVIII nakon novog povratka na presto nije mogao da mu oprosti izdaju i naložio je njegovo suđenje. Sudili su mu perovi a ne vojni sud, koji je sebe proglasio nenadležnim.

Njegov advokat je pokušao da dokaže da se Neju ne može suditi pred francuskim sudom jer je njegovo rodno mesto u tom trenutku palo pod Prusku, ali ga je Nej prekinuo rečima: "Ja sam Francuz i ostaću Francuz!". Time je sve bilo gotovo i on je osuđen na smrt.

7. decembra 1815. godine u Luksemburškom vrtu u Parizu odigrao se čin koji je duboko podelio čitavu naciju. Nej je odbio da mu stave povez preko očiju, a poslednja želja mu je bila da sam komanduje streljačkim vodom koji će ga lišiti života.

- Vojnici, kada dam zapoved da pucate, pucajte pravo u moje srce. Čekajte zapoved. Biće to moje poslednje. Protestvujem protiv moje presude. Tukao sam se u stotinu bitaka za Francusku, i ni u jednoj protiv nje... Vojnici, paljba! - rekao je on.

I umro. Zbog načina na koji je umro, većina Napoleonovih generala je nakon toga bila amnestirana od strane Burbona.

Toliko je bio veliki maršal Nej, i takav je bio primer koji je celim svojim životom dao, da su čak i njegovi ljuti neprijatelji Englezi jednom svom ratnom brodu dali njegovo ime. U pitanju je "HMS Maršal Nej" koji se borio tokom Prvog svetskog rata.

(O. Š.)