ZBOG DVE REČI SE KATOLICI I PRAVOSLAVCI KOLJU: Hektolitri krvi izgubljeni u prevodu zbog filozofije (FOTO)

Filiokve, što na latinskom jeziku znači "i Sina", je zapadnohrišćanski dodatak nikejskom simbolu vere. U pitanju je teološka odrednica koju malo ko razume, a obe strane jedna drugu optužuju za iste "grehove" i da bi dokazale da su u pravu koriste iste crkvene oce

Jedna od urođenih ljudskih osobina je nesposobnost istinski dugoročnog razmišljanja. Prečesto smo ubeđeni da smo baš mi u pravu, a da je onaj sa kim se ne slažemo zastupnik pogrešnog mišljenja, pa uopšte ne uzimamo u obzir posledice, ne samo u našim životima već i u životima onih posle nas.

Preporučujemo

Ne uzimamo u obzir posledice onoga što mi radimo danas za sutra, a kamoli posledice koje će kulminirati za sto, dvesta, petsto ili hiljadu godina... Kome to uopšte i pada na pamet?

I ko je, recimo, u 9. veku od učesnika jedne filozofske polemike mogao i da pretpostavi da će ona prouzrokovati smrt desetina ili stotina miliona ljudi?

Filiokve, što na latinskom jeziku znači "i Sina", je zapadnohrišćanski dodatak nikejskom simbolu vere koji se ne nalazi ni u jednoj od originalnih verzija ovog dokumenta koji je imao u svim svojim varijantama samo jedan cilj: da pomiri "zaraćene" struje u Crkvi i da razluči "istinu" od "jeresi".

Simbol vere, kakav koristi Istočna pravoslavna crkva i kakav je dogovoren na vaseljenskim saborima, u celosti glasi ovako:

"Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog ne stvorenog, jednosušnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek;

I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;

I Koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom Carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, Koji je govorio kroz proroke.

U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih.

I život budućeg veka,

Amin."

U Rimokatoličkoj crkvi postoji samo jedna jedina razlika. Na mestu na kojem se govori o Svetom Duhu, kaže se: "...Koji od Oca i Sina ishodi".

To je sve.

OKO ČEGA SE KOLJU ISTOK I ZAPAD: Razlike između pravoslavlja i rimokatoličanstva! (FOTO)

Ko bi rekao da će to bili toliki problem zbog kojeg će se Crkva raspolutiti, a njihovi sledbenici međusobno mrzeti i ubijati, kada niko od tih sledbenika uopšte i ne razume zbog čega je to sporno, ako su uopšte i svesni postojanja ove kontroverze?

U vezi sa filiokveom sporne su četiri stvari. Prvo, sporan je pojam. Drugo, sporna je ortodoksija doktrine po kojoj Sveti Duh ishodi i iz Oca i iz Sina. Treće, sporna je legalnost ubacivanja te reči. Konačno, sporan je autoritet pape što se tiče određivanja šta je ortodoksija sa ovim u vezi.

Najstrašnije je međutim to što filiokve sam po sebi i nije uzrok cepanja Crkve i posledičnog ubijanja, uzrok je mnogo banalniji i tiče se sujete i gordosti dva čoveka: carigradskog patrijarha (ko god da obavlja tu funkciju) i rimskog pape (ko god da obavlja tu funkciju).

Uzrok je bilo pitanje ko će biti prvi među jednakima u Crkvi (na Zapadu se u međuvremeno to "prvi među jednakima" pretvorilo u vrhovni autoritet rimskog pape); papa je definitivno bio prvi među jednakima tokom prvog milenijuma hrišćanstva, to niko ne spori, a Carigradska patrijaršija koja je oformljena puno kasnije je htela taj položaj za sebe i koristila je vizantijske careve ne bi li se tog statusa domogla.

Drugim rečima, ubijamo se zbog Grka i Latina, koji su svoje nesuglasice preneli na nas ostale i ubedili nas da se radi o mnogo bitnom pitanju.

Zapravo, ovaj dodatak i nije bio preveliki problem sve do 9. veka (nije da nije bio, samo nije bio preveliki), kada je iznenada postao, iako su vekovima unazad latinski (a i neki grčki) teolozi u diskusijama pričali o tome da Duh ishodi i iz Sina. Čak i pre prve verzije simbola vere u 4. veku koristio se filiokve na Zapadu, premda, u liturgiji je prvi put upotrebljen tek početkom 11. veka.

Sveti Maksim Ispovednik (581-662) je, recimo, smatrao da dodatak "i Sina" ili "kroz Sina" ne menja ništa u suštini verovanja na Zapadu, niti menja prirodu Boga (kako tvrde današnji pravoslavni teolozi), kao i da je pogrešno optuživati Rimljane zbog toga "jer su predočili složne dokaze latinskih otaca, kao i Svetog Kirila Aleksandrijskog" u kojima su pokazali "da nisu Sina postavili za uzroka Duha" već da su "manifestovali ishođenje kroz njega i time pokazali jedinstvo i identičnost suštine (Boga)".

Drugi se, pak, sa njim nisu slagali. Prvi slučaj sukoba Istoka i Zapada po ovom pitanju je pismo carigradskog patrijarha Pavla II sredinom 7. veka kojeg je papa naknadno ekskomunicirao iz Crkve zbog jeresi. Sada ćete vi reći možda "ko je on da nekoga ekskomunicira zbog jeresi", ali Pavle II je bio zastupnik monotelitizma (učenje po kojem u Hristu postoje dve prirode ali samo jedna volja) i zbog toga mu je posebno smetao dodatak "i Sina". Monotelitisti su Svetog Maksima Ispovednika ubili, ali su na kraju izgubili ovu teološku bitku na Šestom vaseljenskom saboru.

(U tom prvom milenijumu, često je upravo Rim bio čuvar pravoslavlja, koje je neretko bilo ugroženo baš sa Istoka, i to neretko zbog uticaja careva; pomenuti monotelitizam je, primera radi, nastao da bi Iraklije učvrstio svoju vlast, dok je ikonoborstvo, kada su na Istoku uništavane freske i ikone, verovatno bilo posledica uspeha islama, inače strogo ikonoboračke religije, koji je uplašio pojedine careve pa su pomislili da ih Bog zbog prikaza svetaca kažnjava. Da li se stvar obrnula kasnije pa je Rim otišao u jeres a Istok postao branitelj pravoslavlja zavisi od ugla gledanja.)

Sa druge strane, zapadna optužba da pravoslavno odbijanje filiokvea predstavlja skriveno arijanstvo (jeres osuđena još u 4. veku) takođe ne stoji.

Pritom, tehnički, "pravno" gledano, Zapad jeste ubacio filiokve na kanonski nepravilan način, pošto to nije dogovoreno ni na jednom vaseljenskom saboru (oni bi rekli da se potreba za tim dodatkom pojavila kasnije, i ukazali bi na to da se simbol vere menjao od jednog do drugog vaseljenskog sabora u skladu sa problemima koje su zadavali "jeretici"). "Pravno" je to regulisano u Rimokatoličkoj crkvi tek kasnije, na isti način na koji je to urađeno i za prve simbole vere, samo bez učešća Istočne pravoslavne crkve koja je u tom trenutku već bila odvojena (pravoslavni bi ukazali na to da se simbol vere može menjati samo na saboru na kojem se nalaze svi, i Istok i Zapad).

Zapravo, i jedni i drugi imaju izuzetno snažne argumente u svoju korist, i i jedni i drugi koriste praktično iste crkvene oce da ih dokažu. Tako, na primer, Grigorije Bogoslov i Vasilije Veliki - dva čoveka koji su uz Jovana Zlatoustog po opštem shvatanju najveći od najvećih - kao i pomenuti Maksim Ispovednik služe obema stranama (ovaj poslednji najviše od strane onih koji žele da pomire dve Crkve).

I ne samo to, nego se i jedna i druga strana često međusobno optužuju za identične "grehove".

Tako rimokatolici pravoslavne optužuju za gorepomenuto arijanstvo zbog toga što kod njih Duh ne ishodi i iz Sina (prvi put je u simbol vere na Zapadu "i sina" ubačeno na saboru u Toledu kada je trebalo popravoslaviti arijanske Vizigote; rimokatolici kažu da su to ubacili da bi se poništilo arijansko učenje), dok pojedini pravoslavni teolozi rimokatolike optužuju za arijanstvo zato što kod njih Duh ishodi i iz Sina (oni kažu da je "i sina" u Toledu ubačeno da bi primirilo arijance).

HRIŠĆANSTVO SE ŠIRILO OGNJEM I MAČEM KAO I ISLAM: Sve strahote koje Crkva ignoriše (FOTO)

Dok pravoslavni odbijaju filiokve zato što smatraju da se time potcenjuje uloga Oca u Svetoj Trojici, pobornici filiokvea kažu da njegovo nekorišćenje dovodi do potcenjivanja uloge Sina.

Dok pravoslavni kažu da se njime razbija jedinstvo Boga, rimokatolici kažu da se bez njega razbija jedinstvo Boga.

Dok pravoslavni kažu da se njime menja priroda Boga, rimokatolici kažu da se bez njega menja priroda Boga.

Vratimo se za kraj na Maksima Ispovednika, koji je verovatno napisao najveću istinu u celom ovom sporu, ukazujući na to da su latinski i grčki jezik prepreka u međusobnom razumevanju pošto "oni ne mogu da iskažu svoju ideju na jeziku i rečima koje su im strane kao što mogu na svom maternjem, baš kao što ni mi ne možemo".

Eto. Desetine, a možda i stotine miliona života izgubljenih u prevodu.

(O. Š.)