JURIŠ POLJSKOG KRALJA I NJEGOVIH "SRBA" SPASIO EVROPU: Bez Jana Sobjeskog islam bi vladao svetom (FOTO)

Leta 1683. godine na Beč je nagrnula najveća osmanlijska vojska ikada skupljena, i počela dugu opsadu habzburške prestonice. Da je taj grad pao, palo bi celo hrišćanstvo. Postojao je samo jedan čovek koji je mogao da spasi Evropu i to je bio poljski kralj Jan III Sobjeski na čelu sa svojim krilatim "Racovjem". Da nije bilo njegovog spektakularnog juriša, ni vek kasnije Srbija ne bi mogla da sanja o slobodi

Jan Sobjeski se rodio 17. avgusta 1629. godine u malom gradu Olesku u blizini Lavova, u ondašnjoj Galiciji, preciznije u Rusinskom vojvodstvu, na tlu današnje zapadne Ukrajine. Pripadao je znamenitoj vlastelinskoj porodici; otac mu je bio rusinski vojvoda i kastelan Krakova, a majka unuka slavnog hetmana Stanislava Žulkjevskog.

Školovao se prvo u Novodvorskoj gimnaziji u Krakovu, a potom je u istom gradu, na čuvenom univerzitetu, diplomirao ono što se tada nazivalo filozofija. Nakon toga je sa bratom Marekom obišao Zapadnu Evropu i upoznao se sa mnogim znamenitim državnicima svoga vremena, a pritom je naučio i francuski, nemački i italijanski. Latinski je već, naravno, znao.

Po povratku u otadžbinu dva brata su dočekale vesti o kozačkom ustanku Bogdana Hmeljnickog u Ukrajini i smrti poljsko-litvanskog kralja i velikog kneza Vladislava IV, člana švedske dinastije Vasa.

(Poljsko-litvanska republika je bila sastavljena od Kraljevine Poljske i Velike Kneževine Litvanske. Na saboru sve vlastele, nakon smrti vladara koji je nosio obe titule, birao se novi kralj i veliki knez - obično se skraćeno piše samo kralj - koji nije morao nužno da bude iz porodice preminulog vladara; često i nije bio.

Premda se ova država uglavnom tretira kao katolička, treba reći da je bila verovatno jedina u Evropi svog vremena u kojoj je postojala verska tolerancija prema pravoslacima i protestantima. Nije bilo lako da ne-katolici dođu do najviših pozicija, ali teoretski nije bilo nemoguće. Šta više, mnogi su velikaši i ostala vlastela bili i pravoslavni i protestanti.)

Jan i Marek se prijavljuju u dobrovoljce i bore se tokom opsade Zamošća, a odmah potom osnivaju sopstvene "stegove" konjanika, jedan kozački (dakle, laka konjica), a drugi husarski (teška konjica).

Međutim, uskoro bivaju razdvojeni zbog nepredvidivosti ratnih dejstava; 1652. Marek će umreti u tatarskom zarobljeništvu dok će Jan biti unapređen u pukovnika i napraviće razliku tokom Berestečke bitke u kojoj su poljsko-litvanske snage odnele odlučujuću pobedu.

Nedugo posle toga, novi kralj Jan II Kazimir (iz iste švedske dinastije Vasa) šalje svog imenjaka Sobjeskog u diplomatsku misiju u Carigrad, kao jednog od poslanika. Ovaj tamo uči tatarski i turski jezik i proučava tursku vojnu doktrinu i strategiju, a 1655. godine verovatno participira u poljsko-tatarskoj pobedi nad kozacima i Rusima (bio je ceo taj rat, u suštini, sukob između Rusa i Poljaka oko toga ko će dominirati Istočnim Slovenima i konkretno Belorusijom i Ukrajinom).

Kada te iste godine bude počeo Potop - kako Poljaci nazivaju švedsko-rusku invaziju koja je sravnila njihovu zemlju i pobila trećinu populacije - Jan Sobjeski će se naći u velikopoljskom puku koji će kapitulirati u Ujšću i zakleti se na vernost švedskom kralju Karlu X Gustavu (iz nemačke dinastije Vitelsbah), pretendentu na poljsko-litvanski tron. Međutim, već marta naredne godine vratiće se na stranu legalnog kralja i prijaviti se za borbu pod hetmanima Stefanom Čarnjeckim i Ježijem Sebastijanom Lubomirskim.

Nekoliko meseci kasnije postaje krunski stegonoša i zapoveda regimentom od dve hiljade tatarskih konjanika u trodnevnoj Varšavskoj bici, koju su Šveđani dobili (ali samo na papiru; poljski gubici su bili minimalni jer su se povukli i sačuvali za kasnije).

Narednih godina, Jan Sobjeski će neprestano biti na bojnom polju, biće izabran za člana sejma (sabora), učestvovaće i u poslednjoj ofanzivi protiv Šveđana, postaće starešina ("starost") grada Strija. Boriće se protiv Rusa u bitkama kod Slobodišča i Ljubara (obe završene poljskim pobedama). Biće jedan od pregovarača sa kozacima.

Zahvaljujući svom pro-francuskom stajalištu koje je u Poljskoj predstavljala kraljica Marija Luiza Gonzaga, stupio je u brak sa njenom dvorskom damom Marijom Kazimirom Luizom de la Granž d'Arkuan. Ubrzo postaje Veliki maršal Krune, a onda i poljanski hetman. Član sabora je neprestano.

Poražen je u Montvijskoj bici protiv pobunjene vlastele. Nakon toga se borio protiv kozaka, gde je povratio ugled veštog zapovednika te stekao zvanje krunskog hetmana (što bi se danas reklo, glavnokomandujućeg cele vojske). U godinama koje su sledili igrao se politike, pa je čak i podržao kandidaturu Luja II od Burbon-Kondea za poljski tron. Kada je to propalo i kada je izabran Mihal Koribut Višnjovjecki, putem veta je sa istomišljenicima aktivno blokirao rad nekoliko sabora. Zbog toga mu je pala popularnost, koju je donekle povratio uspesima protiv Tatara.

Kada je došlo do nove krize u kojoj su dvorska i pro-francuska frakcija oformile "konfederacije" (pobunjeničke pokrete na koje je vlastela imala pravo ako bi procenila da kralj radi protiv njihovih privilegija), to se poklopilo sa osmanlijskom invazijom.

Poljaci - u mnogo tome slični Srbima, što po mentalitetu što po istoriji između čekića i nakovnja - više su se bavili borbom među sobom nego s Turcima, ali je Sobjeski nekako uspeo da napravi balans - iako su njegovi protivnici tražili da mu se konfiskuju sva imanja i oduzmu svi položaji - i da smogne snage da odbrani zemlju.

11. novembra 1673. tuče do nogu Turke u Drugoj bici kod Hoćima i zauzima tamošnju tvrđavu (koja i dalje postoji). Ovo se poklapa sa smrću kralja Mihala, koji je preminuo dan pre boja. Na talasu popularnosti zbog ovog velikog trijumfa, sabor vlastele bira Sobjeskog maja naredne godine za kralja i velikog kneza Poljsko-litvanske republike kao Jana III.

Iako mu je država bila jedna od najvećih i najmnogoljudnijih evropskih zemalja tog vremena, bila je razorena decenijama i decenijama neprestanog ratovanja na svom tlu, tako da je nasledio katastrofalno stanje i praznu kasu.

Imao je mnogo planova, koji su se na spoljnopolitičkom polju menjali (borba protiv Turaka, osvajanje Pruske, borba protiv Austrije, itd), a želeo je i da reformiše svoju zemlju u kojoj je vlastela imala ogromnu moć (nije uspeo) i da je ojača, sve vreme se sukobljavajući sa velikašima koji su više gledali svoje novčanike nego državne interese (zvuči poznato? šifra: srpska imperija nakon smrti cara Dušana) i koji su čak planirali i da ga svrgnu sa vlasti, zbog čega je francuski ambasador, koji je u zaveri učestvovao, proteran.

Zbog činjenice da je Poljska bila okružena neprijateljima sa svih strana a nakon borbi protiv Otomana koje ni do čega nisu dovele, napravio je savez sa Svetim rimskim carstvom (na čijem su čelu bili Habzburzi) 1683. godine. Ovo će se naredne pretvoriti u anti-osmanlijsku Svetu ligu, na inicijativu pape Inoćentija XI, u koju će ući i Mletačka republika a dve godine docnije i Rusija.

No, vratimo se u 1683. Proleća te godine, tek što su Poljska i Sveto rimsko carstvo potpisali sporazum, Janove uhode su otkrile da se Turci spremaju za nešto golemo. Uveren da žele napad na Lavov ili Krakov, naredio je obnovu uvrđenja i opštu mobilizaciju. U julu je stiglo pismo iz Austrije u kojem se moli za poljsku pomoć jer Turci idu ka Beču. Poljaci su se momentalno pokrenuli, i usput pokupili bavarske i saksonske snage.

Veliki vezir Kara Mustafa zapovedao je silesijom koja je brojala između 200-300.000 ljudi i držao je Beč pod opsadom već dva meseca, sa namerom da produži dublje ka Zapadnoj Evropi i da zauzme Rim. Jan III Sobjeski je stigao na čelu od oko 25.000 vojnika (to je bila trećina ukupnih hrišćanskih snaga) baš kada su Turci bili nadomak probijanja zidina austrijske prestonice 12. septembra.

Prvo posmatrajući bitku sa brda Kalenberg (koje je Kara Mustafa ignorisao i ostavio nebranjeno), oko šest časova popodne je naredio juriš i na čelu svojih krilatih husara strmoglavio se kao klin u Osmanlije i razbio ih u paramparčad. Pola sata kasnije Sobjeski je bio u šatoru Kara Mustafe, a Bitka za Beč je bila gotova. Papa ga je nazvao "spasiteljem Beča i zapadne evropske civilizacije", a običan svet mu je ljubio ruke i noge.

Ova bitka je - poput Staljingradske u Drugom svetskom ratu - bila prekretnica u tri veka dugom hrišćanskom vojevanju protiv Turaka, koje je počelo po nas strašnom i katastrofičnom Maričkom bitkom. Nakon toga, kolo sreće se okrenulo: narednih decenija Austrija će doći do Šumadije, pa čak na dve decenije i obnoviti Kraljevinu Srbiju, ali će se onda granica sa Osmanlijama ipak stabilizovati na Savi i Dunavu.

Uskoro će, Prvim i Drugim srpskim ustankom, krenuti naše oslobađanje sopstvenim silama (uz pomoć i sa strane, naravno, pre svega od Austrije i Rusije, ali i od Poljaka, pošto je bilo dosta i njihovih oficira među dobrovoljcima u ustaničkim redovima), do koga nikada ne bi moglo da dođe bez poljskog razbijanja opsade Beča (ne bismo imali šanse bez hrišćanske Austrije na drugoj obali Dunava).

Što se tiče "herojskog kralja" Jana III Sobjeskog, on će umreti 17. juna 1696. godine od srčanog udara. I on i njegova supruga su sahranjeni u Vavelskoj katedrali u Krakovu.

Nego, sada se sigurno pitate kakve to "srbe" pominjemo u naslovu.

Pričamo o husarima. Husari su posebna konjička formacija koja se razvila prvo u Srednjoj Evropi krajem srednjeg veka, a potom proširila na ceo kontinent. Svuda je bila laka konjica, osim u Poljskoj, gde je postala teška i verovatno najmoćnija ratna mašinerija svog vremena, koja je mlela (skoro) sve pred sobom.

E, sad. Svi srednjevekovni srpski vladari muku su mučili sa drumskim razbojnicima koje tada nismo zvali hajducima već gusarima. Sa dolaskom Turaka na Balkan, gusari postaju efektivno oružje u borbi protiv Osmanlija, a kao takvo polako počinju da prelaze i u Ugarsku, pa i mnogi Mađari postaju gusari, svi u službi kralja Matija Korvina.

"G" prelazi u "h" i oni postaju husari, ali su i dalje većinom Srbi, pa tako u Poljskoj za njih koriste naziv "Racovje" što znači "Rašani", odnosno, što znači "Srbi". Iz "Rašana" će se razviti slavna poljska husarija - koju će i u vremenu opsade Beča mnogi poetski nazivati "Racovje" iako u njoj više nije bilo Srba već samo Poljaka i Litvanaca - koja je na oklopu na leđima imala krila, tako da su izgledali baš kao anđeli koji se bore protiv demona. Simbolika toga što su poljski "srbi" posadili seme slobode koje će za Srbe nići sto i nešto godina kasnije je očigledna.

(O. Š.)