POPOVI, POKAJTE SE ZBOG PROGONA SVETOG GINFORTA! Ovog dobrog psa francuski hrišćani slave već 800 godina (FOTO)

U 13. veku jedan vlastelin u blizini Liona ubio je svog radosnog psa Ginforta, uveren da mu je zaklao bebu. Onda je pomerio kolevku, pronašao dete živo i zdravo, a pored njega mrtvu zmiju. Do srži potrešeni vitez sahranio je Ginforta kako dolikuje jednom životinjskom plemiću: spustio ga je u bunar, zatim ga zatrpao i okolo zasadio drveće...

Preporučujemo

Kažu da u svakom mitu postoji zrno istine, i da iza svake legende stoji stvarni događaj. To se ne odnosi na ovo o čemu ćemo danas pričati zato što o tome postoje jasni zapisi iz vremena u kome su se odigravali.

13. vek, Francuska, selp Vijar-le-Domb u blizini Liona. Feudalni gospodar tog mesta, vitez, imao je psa po imenu Ginfort. Jednog dana otišao je u lov, a psa ostavio sa svojim sinčićem u dečijoj sobi. Kada se vratio zatekao je sobu u haosu, a Ginforta nasmejanog, kako vrti repom, krvavih čeljusti.

Prek, kakav je bio, ubio je psa momentalno misleći da mu je ovaj zaklao dete. Tek onda je pomerio kolevku i video da mu je sin živ i zdrav, a da pored njega leži mrtva zmija. Ginfort je spasao bebu od zmije, i nasmejan je dočekao gospodara da bi se pohvalio, uveren da će ovaj znati da ceni njegovu dobrotu i hrabrost.

Skrhani vitez, uplakan, potrešen do srži, spreman da se promeni i da više nikada ne bude nagao, sahranio je Ginforta kako dolikuje jednom životinjskom plemiću: spustio ga je u bunar, zatim ga zatrpao i okolo zasadio drveće.

Tako je nastalo svetilište, a verni pas postao priznat od strane meštana koji su počeli da ga štuju kao sveca zbog spasavanja bebe i zbog njegove hristolike žrtve - nedužan, pa ubijen. Uskoro su počeli da mu pripisuju čudesne moći izlečenja, pa su mnogi svoju bolesnu decu donosi na njegov grob ne bi li ih on izlečio.

Da, to je možda bilo sujeverje, ali nikome nije štetilo. Dobro, ne baš nikome. Štetilo je Crkvi jer Ginfort nije tražio novac za svoje usluge, sve je radio besplatno. A to tako ne može. Kako se usuđuju ti seljaci da poštuju biće koje nije čovek, i kako se usuđuju da se njemu obraćaju za pomoć umesto popovima i njihovim novčanicima?! Kako se samo usuđuju da izlečenje traže tu, kod tog bunara, umesto da dođu kod njih i da im plate?!

Etjen de Burbon, propovednik koji je delovao tokom prve polovine 13. stoleća, na sebe je preuzeo dužnost da uništi kult Svetog Ginforta. Ujedno je i nadugačko opisivao rituale kojima su se ljudi služili da bi izlečili svoju decu na grobu psa, tendencizno i zatucano to pripisujući "obmanama đavola".

Tvrda srca, otkopao je nedužno biće i spalio njegove ostatke i sve to opisao u svojoj knjizi. Zakon je donet koji meštanima zabranjuje da posećuju mesto prvobitnog pokopa, pod pretnjom konfiskacije imovine.

Ali, šta god da je Crkva radila, koliko god da je pretila, nije uspevala da uništi ljubav i poštovanje ljudi prema ovom divnom i mučeničkom psu: kult Svetog Ginforta je opstao do modernih vremena, a njegov dan u lokalnoj narodnoj tradiciji je 22. avgust. Francuski film "Monah i veštica" iz 1987. se bavi upravo ovom pričom, a njena srž je došla čak i do crtaća "Maza i Lunja" u kojem Lunja spasava bebu od pacova (u njegovom slučaju, to je na sreću odmah nakon početne zabune i otkriveno).

Uzrok crkvenog progona Svetog Ginforta leži u tome što Crkva veruje da samo ljudi imaju dušu, a da je životinje nemaju (svako ko ima psa ili mačku zna da to nije istina).

Taj ekstremni antropocentrizam (verovanje da je čovek u središtu sveta) dolazi delimično otud što se veruje da je Bog čoveka stvorio po svom liku (kako Bog može da ima lik ako je sveprisutan?), a drugim delom zbog toga što hrišćani veruju da se Bog inkarnirao u ljudskom telu - Isusu Hristu (iako je logično da se inkarnira u čoveku jer nikako drugačije ljudima ne bi mogao da prenese poruku; to ne znači da životinje nemaju dušu).

No, sva ta verovanja samo smo koristili da bi opravdali naše tvrdo uverenje da se svet vrti oko nas, zato što nam je to odgovaralo i zato što nam je davalo za pravo da se ponašamo kako nam se ćefne, ne misleći o drugima, ne noseći ih na savesti.

E pa, univerzum se ne vrti oko nas, i što pre to shvatimo biće bolje i za nas i za planetu. Ako smo toliko bitni sebi samima, onda prvenstveno za nas. Ako ne, nećemo biti ni prva ni poslednja vrsta koja je nestala jer se previše osilila.

(O. Š.)