SVE ISTINE I ZABLUDE O DEDA MRAZU I BOŽIĆ BATI: Zavirite u skriveni svet iza nasmejanog deke (FOTO)

Lenjivci često govore o Božić Bati kao o mitu koji se razvio iz kulta Svetog Nikole, ali ih mrzi da vam ispričaju celu priču. Zbog toga smo odlučili da to preuzmemo na sebe. Ujedno, razbićemo vam i nekoliko velikih zabluda, od kojih su dve najveće: Deda Mraza su izmislili komunisti, i "Koka-Kola" je izmislila njegov izgled. Ni jedno ni drugo - nije tačno!

Priča o Deda Mrazu - koga ćemo u nastavku teksta zvati Božić Bata jer nam je trenutno tako simpatičnije - počinje u 4. veku u kojem je, na teritoriji Male Azije, živeo jedan od najvažnijih hrišćanskih svetitelja: Sveti Nikola, u svoje vreme episkop Mire.

Svetac koga slavi velika većina Srba je bio bogat čovek jer su mu veliko imanje ostavili roditelji (danas bismo rekli: "tajkunsko dete"), ali je takođe bio i dobrodušan i bio je poznat po tome što je pomagao sirotinju (danas bi većina, nažalost, rekla: "budala").

Jedna legenda, možda najčuvenija, kaže da je postojao siromašni čovek sa tri ćerke koje nije mogao da uda zato što nije imao dovoljno novca za njihov miraz. Zato mu je za najstariju Sveti Nikola ubacio novac kroz dimnjak, a novac je upao u čarapu koja se sušila pored vatre.

To je ponovio i za naredne dve ćerke, ali je za poslednju čovek čekao dobročinitelja u zasedi jer je hteo da sazna ko je u pitanju. Kada ga je uhvatio, Sveti Nikola ga je molio da nikome ne kaže, no, ovaj ipak nije mogao da drži jezik za zubima.

Zato je nakon toga svaki put kada bi neko dobio poklon od anonimnog dobrotvora, bilo kazivano da je to uradio Sveti Nikola, koji je u međuvremenu postao i zaštitnik ne samo dece već i moreplovaca.

Ovakve priče koje su se ispredale, zajedno sa činjenicom da se slavi 6. decembra, neposredno pre Božića (ne zaboravite, i mi slavimo 6. decembra ali po julijanskom kalendaru; po gregorijanskom nama pada 19. decembra), kao i time što su u srednjem veku u pojedinim delovima Evrope baš na veče pre njegovog dana deca dobijala poklone od svojih roditelja, dovele su do razvoja sadašnje tradicije koja se polako prebacila na dan kada hrišćani proslavljaju rođenje Isusa Hrista.

Ima čak i etnologa koji tvrde da je današnji lik osobe koja decu raduje poklonima za Božić ili Novu godinu zapravo nastao fuzijom Svetog Nikole i boga Odina među Germanima, te paganskog Deda Mraza među Slovenima, da je u pitanju pokrštavanje drevnih paganskih običaja i verovanja (kao u slučaju naše krsne slave).

U prilog tome ide mnogo stvari, a predstave i Odina i Deda Mraza su bile vrlo slične predstavi Božić Bate koja se razvila u kontinentalnom delu Evrope.

Negde u 16. veku, tokom protestantske reformacije koja je mahom odbacila veneraciju svetaca i koncentrisala se isključivo na poštovanje Boga (bilo koje ličnosti u okviru Svete Trojice, i svih ličnosti zajedno), Sveti Nikola menja ime i postaje - Božić Bata.

Zapravo, to ime je nosio samo u Engleskoj (Father Christmas); drugde ima nešto drugačije nazive. Za priču je bitno što u Holandiji i Belgiji nosi skraćeni, skriveni naziv Svetog Nikole i postaje "Sinterklas" od stapanja "Sint Nikolas" u jednu reč (tako se i danas u tom delu Evrope zove, a u njihovoj tradiciji ima i malog crnog pomoćnika - Crnog Peru).

Međutim, nije uvek izgledao ovako kako izgleda danas. Kroz vekove je prošao kroz mnoge transformacije: niti je uvek i svuda bio deka, niti je bio debeo, šta više, u nekim je predstavama izgledao kao sam Isus.

Za dalju priču je jako važno to što je Božić Bata, sada već "Santa Claus" (što je isto varijacija imena Svetog Nikole) postao popularan u viktorijanskoj Engleskoj, ali pre svega sa druge strane Atlantskog okeana.

Tamo je dr Klement Klark Mur 1823. godine napisao čuvenu pesmu "Poseta Svetog Nikole" koja je poznatija kao "Noć pre Božića" (kao što vidite, novo ime nije još uvek bilo čvrsto ukorenjeno) koja je praktično zacementirala američku predstavu Božić Bate, uz neke naknadne modifikacije; usled kasnijeg američkog uticaja u svetu, ta predstava je internacionalizovana.

Murov Božić Bata je bio "punački buca", "veseli stari vilenjak" sa "malim okruglim stomakom" koji se "tresao dok se smejao kao činija želea". Takođe, vozio je minijaturne saonice koje je vuklo osam minijaturnih irvasa, što implicira da je i on sam bio minijaturan. Irvasi su navedeni poimence, ali među njima još uvek nije bilo Rudolfa. Još uvek nije nosio ni crveni kaput (to će Amerikanci tek da preuzmu od Holanđana).

Kako su decenije odmicale, američka, britanska i evropska predstava Božić Bate je polako bila sve sličnija, tako da danas nema prevelike razlike u odvojenim tradicijama, ni što se tiče toga kako glavni lik ove priče izgleda, ni u pogledu ostalih stvari vezanih za njega (pokloni u čarapi, primera radi).

Naravno, nije ni sve istovetno. Tako recimo kod Holanđana i Belgijanaca on jaše belog konja, nosi biskupsku mitru (biskup=episkop, a mitra je kapa) i dalje ima pomoćnika Crnog Peru, i dalje se zove "Sinterklas"; postoje i brojne druge specifičnosti, kao što je to što svake godine sredinom novembra brodom "dolazi iz Španije" uz veliko slavlje okupljenog naroda (da, još uvek).

Biće vam svakako zanimljivo i da čujete kada tamošnja deca dobijaju poklone. Naime, 36 odsto Holanđana deci poklone deli samo na Svetog Nikolu, 21 odsto samo na Božić, dok 26 odsto i o jednom i o drugom danu. Ali kad god da dele, uvek ih deli "Sinterklas"! Što se tiče Belgije, na Svetog Nikolu poklone dobijaju samo deca, dok na Božić dobijaju svi.

Treba međutim naglasiti da je ovo sve bilo razvijeno u protestantskom delu Evrope i Amerike: i mi i rimokatolici imamo nešto drugačije tradicije, i celokupnu ikonografiju smo preuzeli tek krajem 19. veka i sa globalizacijom u 20. veku. Ali, ne svi! Neki, poput Katalonaca, nemaju nikakvog Božić Batu, dok u Austriji, Švajcarskoj, južnoj Nemačkoj, Češkoj, Italiji, Portugaliji, Slovačkoj, Mađarskoj, delovima Hrvatske, itd, postoji Kristkint, odnosno Dete Hrist, Mali Isus, Isusek, Beba Isus... Ovo je lik koji u ovim mahom rimokatoličkim zemljama donosi poklone za Božić (iako naravno postoji i Božić Bata za sekularne potrebe), a smešno je to što ga je smislio i promovisao čovek koji je pokrenuo protestantsku reformaciju, Martin Luter, i to da bi suzbio veneraciju Svetog Nikole. Posle se sve preokrenulo naopačke!

Sa druge strane, među Slovenima pre primanja hrišćanstva, kao što smo gore napomenuli, postojao je zli čarobnjak Deda Mraz koji je zaleđivao ljude, a koji se pod uticajem pravoslavne crkve u Rusiji razvio tokom perioda careva u lika vezanog za duh božićnih praznika, preuzevši mnoštvo fizičkih odlika zapadnjačkog Božić Bate. Možda je povezan i sa Sneškom Belićem.

To da su ga izmislili komunisti je najobičnija laž! Šta više, sovjetski su ga komunisti zabranjivali i proglasili ga "saveznikom sveštenika i kulaka", pre nego što su ipak shvatili da ne mogu sve živo od tradicije da iskorene pa su ga prigrlili i prebacili na Novu godinu.

Inače, Deda Mraz u Rusiji ne nosi uvek crveni kaput; ponekad je obučen i u druge boje, recimo u belu ili plavu (Staljin je na ovoj drugoj insistirao da ne bi podsećao na zapadnjačkog Božić Batu; posle njegove smrti je to relaksirano).

Idealan je trenutak da se osvrnemo na najčešći mit vezan za njega, a to je da je njegov crveni kaput izmislila "Koka-Kola", kao i celokupan njegov izgled.

Čitajte nam sa usana: L-A-Ž!

Istina je da se, kao što smo gore rekli, ovaj lik vekovima unazad razvijao što se tiče osobina i izgleda, a istina je i da je bio nacrtan u Americi kao debeljuškasti deka u crvenom kaputu barem pola veka pre nego što ga je "Koka-Kola" 1920-ih godina iskoristila za reklamu.

Što se tiče njegovih adresa na Severnom polu, svaka zemlja koja ima ikakav dodir sa krajnjim severom ima i neku svoju adresu na koju deca mogu da pišu svom omiljenom natprirodnom biću.

Tako, recimo, američka deca pisma šalju u grad Nort Pol na Aljasci gde postoji "Božić Batina kuća", a i svaka nordijaska država ima neki svoj dom za Božić Batu: za Norvežane on živi u Drobaku, za Dance na Grenlandu u blizini ostrva Umanaka, za Fince na planini Korvatunturi (što na njihovom jeziku doslovno znači: "Otpalo uvo"), za Ruse u Velikom Ustjugu...

Protivljenje Božić Bati nije, kao što biste pomislili, striktno vezano za ateističko protivljenje hrišćanskim običajima. To je još jedna uobičajena zabluda.

Puritanci i kalvinisti, protestantske struje, protivili su se i njemu i proslavi Božića zato što su verovali da takva slavlja nemaju nikakvo uporište u veri u Boga i da zapravo kontriraju veri.

Drugi hrišćani i dan-danas kritikuju Božić Batu zbog komercijalizacije svetkovine Hristovog rođenja, pa im on zbog toga smeta; kod nas to uzima oblik poređenja Božić Bate (kojeg "znalci" nazivaju našom "čistom hrišćanskom tradicijom") sa Deda Mrazom (kao "njihovim" prljanjem božićnog duha kultom novca).

To nema blage veze s mozgom.

Prvo, kao što ste mogli da vidite, Deda Mraz i Božić Bata su jedno te isto, jedina je razlika što smo za vreme socijalizma prestali to natprirodno biće da nazivamo Božić Batom i počeli da ga nazivamo Deda Mrazom (što se lepo uklopilo u promenu praznovanja Božića i početka insistiranja na Novoj godini), preuzevši to od Sovjeta koji su se do tada već bili pomirili sa njim i uzeli ga pod svoje (iako je on tvorba Carske Rusije i Ruske pravoslavne crkve).

Drugo, ta komercijalizacija nema nikakve striktne veze sa "zlim Zapadom" jer su deca i kod nas pre Drugog svetskog rata dobijala poklone na taj dan (da pomenemo i druge decembarske praznike poput Detinjaca, Materica i Oca koji takođe uključuju darovanje), već sa prirodnim razvojem potrošačkog društva u okvirima kapitalizma, razvojem koji je naprosto banalizovao nekada čisto verski praznik tokom koga su se delili skromni pokloni kao znak pažnje. (Uzgred, kliknite ovde ako želite više da saznate o našoj tradiciji vezanoj za Božić Batu i tome kako je donosio poklone deci.)

Drugim rečima, ne možete u današnje vreme sa ovakvim razvojem svetske ekonomije, imati Deda Mraza/Božić Batu koji deli poklone, a da on sam i praznik o kome posećuje decu ne bude "komercijalizovan"! To je nemoguće, čak ni u Rusiji!

(O. Š.)