SRBI SVOG KRALJA ZBOG TOGA MRZE: Englezi Čarlsa II slave zbog bekstva kao u holivudskom filmu! (FOTO)
U jeku Engleskog građanskog rata koji je buktio sredinom 17. stoleća, vojska Čarlsa II je kod Vorčestera doživela katastrofalni poraz od parlamentarnih snaga, i bila potpuno razbijena. Kralj je morao da beži iz zemlje, ali nije znao ni kuda da ide, ni kako da tamo stigne. Pritom, imao je pored sebe samo šačicu najvernijih ljudi
Sredinom 17. veka Engleska je bila usred teškog građanskog rata koji je eksplodirao zbog dubokih društvenih podela i posledičnih pogleda na budućnost i na to kakva zemlja treba da bude.
Podele su bile verske, između protestanata i rimokatolika, od kojih su prvi hteli dublju protestantsku revoluciju a drugi da obnove rimokatoličanstvo, ali možda pre svega političke, jer dok su jedni želeli da obuzdaju vlast kralja parlamentom, drugi su stremili nesputanoj monarhiji.
Zbog svega toga je izbio sukob između parlamentarne stranke, i kralja Čarla I iz dinastije Stjuart.
Nakon dugog niza bitaka i borbi, Čarls I je zarobljen, osuđen zbog izdaje i pogubljen u Londonu. Odrubljena mu je, naime, glava. Barjak monarhizma preuzeo je njegov sin, Čarls II, ali ni on nije imao mnogo uspeha protiv (sada već republikanske) Armije novog obrasca koju je predvodio Oliver Kromvel (nakon regicida, ubistva kralja, Engleska je proglašena republikom).
3. novembra 1651. godine, nakon Bitke kod Vorčestera, Čarls II je postao lovina u rejonu kojim su carevali parlamentarci. On, lord Vilmot, Loderdejl, Bakingem, lord Derbi i još nekoliko najvernijih pristalicu su uspeli da se provuku kroz severnu kapiju grada neprimećeni, i krenuli su ka severu ali nisu imali predstavu gde idu i kako da tamo stignu.
Ovaj Englez je poklao bukvalno pola stanovništva Irske. Za njih je gori od Hitlera! (FOTO)
Čarls je predložio da se podele, da bi imao veće šanse da pobegne; kasnije je primetio da "nije mogao da ih natera da stoje uz njega protiv neprijatelja, a da sada kada je hteo da ih se otarasi nisu hteli da idu". Prvobitni plan mu je bio da ode u London gde bi mogao da se utopi u masu, ali je to otpalo kao mogućnost jer je bilo previše riskantno.
Derbi je predložio Boskobel haus gde se skrivao nedelju dana ranije nakon katastrofalne Bitke kod Vigan Lejna, ali je sam vlasnik tog doma, Čarls Gifard, predložio katolički manastir Vajt Lejdis koji se nalazio u neposrednoj blizini njegove kuće, barem za neko vreme, jer je sigurniji; tamo su stigli u zoru, provukavši se kroz parlamentarne patrole koje su ih tražile.
Nakon skromnog obeda od hleba i sira, skinuo je svoje odelo, vezene čarape, i obukao se kao seljak. Ošišao se, umazao lice i ruke orahovačom. Morao je da ostavi svoj orden Svetog Đorđa, dok je zlato predao slugama. Međutim, cipele su bile nerešiv problem jer je nosio veliki broj koji nisu mogli da mu obezbede; to će mu zadati mnogo muka, kao što ćete uskoro i saznati.
No, Čarls je sada morao da odluči kuda da ide. Odbacio je Škotsku, iako je i dalje tamo bio kralj, zato što je računao da mu Škoti neće biti verni nakon poraza. Izabrao je Vels.
Da se skrije tokom dana u obližnju šumu Spring Kopis je krenuo samo sa izvesnim Ričardom Pendrelom, rimokatoličkim seljakom i pristalicom monarhističke stranke. Iz Vajt Lejdisa je pobegao kroz zadnja vrata, u poslednjem trenutku, budući da su vojnici parlamentaraca odmah potom stigli u manastir sa namerom da ga pretraže. Celog dana su se njih dvojica skrivali u šumi, gladni i žedni. Videli su vojnike koji su ih tražili, ali ovi njih nisu, verovatno zbog velike kiše koja se slivala iz oblaka.
Pendreli su uglavnom brzo kralja naučili lokalnom dijalektu, i da hoda kao radnik.
Predloženo je da se promeni lokacija, i da se kralj sakrije u kući Frensisa Volfa koji je živeo u blizini reke Severn. Nažalost, na noćnom putu ka reci su naleteli na mesnog mlinara, pa su morali da pobegnu putem kojim su se vratili (kasnije se ispostavilo da je mlinar i sam bio rojalista i da je skrivao neke Čarlsove ljude).
Nakon mnogo lutanja po okolini, dokopali su se nekako cilja - kuće Frensisa Volfa. Međutim, ovaj ih je obavestio da njegova kuća više nije sigurna, ali da im je sredio brvnaru u kojoj Čarls može da se skriva dok Pendrel i Volf izvide prelaze preko Severna. Svi su bili dobro čuvani, tako da su se Čarls i Pendrel vratili u Boskobel, usput svrativši u Vajt Lejdis i saznavši da se lord Vilmot krije u obližnjem Mozli holu.
6. septembra rano ujutru u Boskobel haus je stigao rojalistički pukovnik Vilijam Karlis koji je kralja ubedio da se tog dana sakriju u krošnju obližnjeg hrasta, koji će postati poznat i kao Kraljevski hrast (originalno drvo je uništeno jer su ljudi sekli njegove delove kao suvenire, ali na istom mestu postoji potomak tog prvobitnog hrasta - "Sin kraljevskog hrasta" - i pod zaštitom je države; u njegovu čast svake godine se slavi Dan žira, a na stotine gostionica i krčmi širom zemlje i dalje nosi ime: "Kraljevski hrast"). Bilo je ključno ne biti u zatvorenom prostoru tokom dnevne svetlosti.
Uglavnom, dok su kralj Čarls II i pukovnik Karlis bili u krošnji, ispod drveta su se vrzmali neprijateljski vojnici a da im srećom ni u jednom trenutku nije palo na pamet da dignu pogled gore: to je jedna od najdramatičnijih i najuzbudljivijih epizoda celog bekstva. Kralj je posle toga zaspao, a Karlis ga je pridržavao, pa je u jednom trenutku morao i da ga uštine da bi se probudio i da ne bi pao sa drveta.
Kada su se vratili u kuću, saznali su da je jedan od braće Pendrel bio ispitivan od strane vojnika. Nagrada za informaciju koja bi vodila do hapšenja Čarlsa bila je postavljena na 1.000 funti (nezamisliva suma novca u to vreme, recimo kao milion danas), a kazna za skrivanje informacije - smrt. Bilo je neophodno hitno skloniti kralja iz zemlje. Čarls II je te noći spavao u svešteničkoj rupi.
Narednog dana su otišli u Mozli hol (konj kojeg je tom prilikom jahao je posrnuo, pa se Čarls II našalio da se tome "ne treba čuditi, jer je nosio teret tri kraljevstva na leđima", aludirajući na fakat da je on sam bio legitimni kralj Engleske, ali i Škotske i Irske), gde je po prvi put spavao u krevetu od kako je počelo bekstvo, i gde je dobio hranu i suvu ali prljavu odeću. Istovremeno mu je vidano povređeno stopalo koje je krvarilo zbog neprikladne veličine cipela. U toj sobi je imao i sopstveno sklonište, a kroz prozor je gledao svoje škotske vojnike kako se povlače.
No, utom, eto ti parlamentarnih vojnika! Čarls II, šta će - kud će, sakrio se u svešteničku rupu iza zida spavaće sobe. Vojnici su optužili vlasnika da se borio na strani kralja kod Vorčestera, ali im je on dokazao da nije (i zaista, nije) pa su otišli a da kuću nisu pretražili (neprestano na ivici da bude uhvaćen!).
ENGLESKI JUNACI SU BILI GOLOGUZI: Ovo je priča o najneverovatnijoj srednjovekovnoj bici
Međutim, kralj se tu više nije osećao sigurno, pa je sa svojom partijom krenuo ka Bentli holu u blizini Volsola, ka domu rojalističkog pukovnika Lejna.
Tamo je saznao da gazdina ćerka Džejn planira put kod svoje trudne sestre koja živi u blizini Bristola i da ima dozvolu od vojnih vlasti da putuje sa slugom, pa je na nagovor lorda Vilmota odlučio da će putovati pod tom maskom i pod imenom Vilijam Džekson.
Lord Vilmot je odlučio da on sam ne putuje zamaskiran, već je ponosno jahao kilometar pred njima sa namerom da, u slučaju da ga vojska zaustavi, kaže da je krenuo u lov. Sa njima je bila još nekolicina vernih pratilaca. Sa svoje strane, kralj je u potpunosti ušao u ulogu sužnja: kada je konju koji je jahao sa Džejn otpala potkovica, on ga je odveo kovaču.
"Dok sam držao nogu svog konja, pitao sam kovača kakve su vesti. On mi je rekao da nema novih vesti za koje zna, još od dobrih vesti da su pobedili one bitange od Škota. Pitao sam ga da li su i neki Englezi koji su bili sa Škotima uhvaćeni, a on mi je odgovorio da nije čuo da je ona bitanga Čarls Stjuart uhvaćen; ali neki drugi, rekao je, jesu. Rekao sam mu da ako ta bitanga bude uhvaćena, da više od svih ostalih zaslužuje da bude obešena, zbog dovođenja Škota. Na to je on rekao da pričam kao pošten čovek; i tako smo se rastali", kazivao je o ovom događaju kasnije Čarls II.
U selu Vuton Vejvenu su, na svoj užas, otkrili veliki broj parlamentarnih vojnika koji se skupio ispred gostionice; projahali su mirno i staloženo pored njih, a zatim preko Stratforda-na-Ejvonu (Šekspirovo rodno mesto) stigli u Long Marston gde je u kući izvesnog Džona Tomsa morao da pomaže u kuhinji; tolika je bio šeprtlja sa ražnjem da se izvukao jedino zbog toga što su mu poverovali da je iz porodice toliko siromašne da su retko kada jeli meso (što u tim vremenima nije bilo neverovatno, dapače).
Na odredište, selo Ebots Lej kod Bristola, stigli su 12. septembra, a njihovi domaćini nisu ništa znali o njegovom identitetu. Međutim, njihov batler Poup koji je bio rojalistički vojnik, momentalno ga je prepoznao, a zatim neprimećeno uveo i lorda Vilmota u kuću.
Poup je pokušao i da pronađe brod za Francusku, ali nijedan nije išao još mesec dana u tom pravcu. Zbog toga je kralju predložio da se skloni kod rojalističkog pukovnika Vindama koji je živeo u selu Trent na oko 65 kilometara od Ebots Leja.
Međutim, nesreća! Iznenada su krenuli trudovi Džejnine sestre koji su se završili donošenjem na svet mrtvorođenčeta, pa Džejn nije mogla da napusti kuću a da ne izazove sumnju, kao što ni kralj nije mogao tek tako da ode (ipak je bio sluga). Zbog toga je Poup falsifikovao pismo od Džejninog oca u kojem govori o svojoj smrtnoj bolesti i obaveštava Džejn da je hitno potrebna u Bentli holu.
Tako su krenuli i stigli u selo Trent, gde je kralj imao bizarno iskustvo da gleda lokalne seljake kako se raduju na lažnu vest da je on, Čarls, ubijen u Vorčesteru. Vindam je, međutim, saznao da jedan njegov prijatelj plovi za Francusku naredne nedelje, pa je odlučeno da se Čarls i Vilmot ukrcaju na brod pod maskom trgovaca koji putuju da bi naplatili dug.
Sada su međutim to morali i da dogovore sa kapetanom lično; do sela Čarmut kralj je došao tako što se sa sestričinom gospođe Vindam, Džulijanom, pretvarao da su odbegli par. U gostionici "Kraljica Ana" je sačekao da se lord Vilmot dogovori sa kapetanom, ali ga - nećete verovati - njegova žena nije pustila iz sobe jer mu se brinula za bezbednost.
Njih troje su potom otišli u obližnji Bridport koji je bio krcat parlamentarnim vojnicima. Čarls je hrabro prošao kroz njih, ušao u najbolju gostionicu i iznajmio sobe. Konjušar ga je međutim prepoznao, ali ga je ovaj ubedio da su obojica bili sluge kod gospodina Potera u Ekseteru. Neverovatno.
Istovremeno, lord Vilmot i Džulijana su se bili odvojili od Čarlsa i otišli u pogrešnu gostionicu. Shvativši da je njegovom konju otpala potkovica, rekao je konjušaru da konja odvede kovaču.
Zatim je i ovaj konjušar, inače parlamentani vojnik, posumnjao da je Džulijana zamaskirani Čarls (sigurno je bila lepotica!), a te sumnje su mu dodatno potvrđene kada mu je kovač kazao da je jedna potkovica iskovana u Vorčesterširu. Odmah je obavestio zapovednika, ali su kralj i njegova mala pratnja zamalo izbegli hvatanje pošto su se nedugo pre toga našli i sklonili. Narednog dana, Čarls je zamalo uhvaćen na Li Lejnu u Bridportu ali se vešto sakrio (danas na tom mestu stoji memorijalni kamen u čast događaja).
Čudesna serija srećnih okolnosti - čak i onda kada ga zadesi neka nesrećna - kao da je u stopu pratila kralja Čarlsa II. Epizoda koja je usledila to možda najbolje dokazuje.
Naime, nakon uspešnog bekstva iz grada, izgubili su se na putu ka Trentu, pa su bili prinuđeni da iznajme sobu u gostionici u selu Brodvindzor, na gornjem spratu. Ali, ne lezi vraže, odmah iza njih je stigla i grupa od 40 vojnika sa namerom da tu prespavaju.
Međutim, baš u tom trenutku jedna od žena koja je putovala sa vojnicima je počela da se porađa, a seljaci su odmah zapodeli kavgu sa njima jer su strahovali da će njihova parohija biti prinuđena da plaća odgajanje deteta. To je skrenulo pažnju sa udešavanja smeštaja pa su vojnici napustili gostionicu u osvit zore, što je kralju omogućivalo da nastavi svoje epsko bekstvo.
24. septembra napokon se vraća u Trent, gde će provesti nekoliko nedelja, sve vreme zajedno sa lordom Vilmotom i vernim pristalicama pokušavajući da nađe brod za Francusku. 6. oktobra odlaze u jednu kuću između Salisberija i Ejmsberija, gde spava noću; dane, međutim, provodi sam u - Stounhendžu.
Međutim, Vilmot je pronašao nekog francuskog trgovca preko rojalističkog pukovnika Gintera, preko koga je pao dogovor sa kapetanom Nikolasom Taterselom: za 80 funti prevešće na kontinent kralja i Vilmota, na brodu po imenu "Iznenađenje" koji je prevozio ugalj, u koji će se ukrcati u Šoramu u blizini Brajtona.
Sigurno sad mislite, to je kraj priče. E, pa nije. Na putu do Brajtona prošli su kroz selo Bamber koje je bilo prepuno vojnika; odlučili su da, kao i u prethodnim takvim situacijama, odvažno prođu kroz njih da ne bi navukli sumnju. Na izlasku iz sela doživeli su momenat strave i užasa: grupa od oko 50 vojnika jahala je u punom galopu ka njima, a onda... prošla pored njih, ne osvrćući se.
Smestivši se u gostionicu "Džordž" u Brajtonu, sačekali su kapetana Tatersela koji je momentalno prepoznao Čarlsa i poludeo od besa zbog situacije u kojoj se našao. To je privuklo pažnju gostioničara koji je nekada bio sluga u kraljevskom domu i služio Čarlsa I. Pijan, pao je na kolena pred Čarlsom II, koji je i sam njega prepoznao; kralj se onda nasmešio i rekao: "Čovek zna mene i ja znam njega; nadajmo se samo da je pošten čovek".
Problem sa Taterselom su rešili tako što su pristali na dodatnih 200 funti honorara zbog opasnosti, a ovaj se momentalno zakleo na vernost kralju. 15. oktobra kralj i lord Vilmot su se ukrcali na "Iznenađenje", a dva sata kasnije stigle su parlamentarne trupe u Šorham da ga uhapse, i da sve pretraže ne bi li našli "visokog, crnokosog čoveka, metar i osamdeset osam u visinu".
Šta, nismo vam rekli? Kralj Čarls II je bio visok 188 santimetara u vremenu kada je većina ljudi bila 170. Za glavu je bio viši od svih, a opet je uspeo da prođe neopažen i da pobegne! Njegova visina bekstvo čini još neverovatnijim, iako je savršeno realno i istinito i dobro dokumentovano.
Uglavnom, kralj Čarls II je u Francusku, u Fekan u blizini Avra, stigao sutradan, i preko Ruana se domogao Pariza gde mu je bila majka. (U čast ovog događaja, Jaht klub "Saseks" svake godine organizuje trku "Kraljevsko bekstvo" koja se vozi od Brajtona do Fekana.)
U Englesku će se vratiti devet godina kasnije, nakon smrti Olivera Kromvela i dve sledstvene godine političkog haosa koje su dovele do obnove monarhije i do toga da su ga podanici koji su ga rušili sada na kolenima molili da se vrati.
Brod kojim je pobegao iz Engleske, "Iznenađenje", nakon povratka na presto je otkupio i pretvorio u jahtu, promenivši mu ime u "Kraljevsko bekstvo". Držao ga je ukotvljenog u blizini dvorca i pokazivao drugim kraljevima koji su mu dolazili u posetu.
Nije zaboravio nikoga ko je mu je pomogao u bekstvu. Sve, ali baš sve, velikodušno je nagradio novcem i titulama. Kao jedan od retkih kraljeva koji je doslovno živeo životom sluge, tokom svoje vladavine uradio je mnogo da popravi život nižih slojeva i nikada nije dizao nos.
Ričardu Pendrelu je, primera radi, odredio isplatu godišnje rente u iznosu od 200 funti, a njegovim potomcima 100 funti godišnje, i to u nedogled!
Ričardovi potomci i dan-danas svake godine dobijaju godišnju rentu koju je engleski kralj odredio pre 350 godina (ma koliko u današnjem odnosu cena ta renta delovala mala)! E, to je država, pa pričajte šta hoćete o njoj!
A što se tiče samog bekstva Čarlsa II, možemo samo da kažemo - KAKAV KRALJ!
(O. Š.)