ZAŠTO ISTANBUL NIJE GLAVNI GRAD TURSKE? Sve što niste znali o Ankari i krvavim bitkama Anadolije (FOTO)
Bitka kod Angore, kako se Ankara pre zvala, koja se odigrala 1402, bila je najkatastrofalniji otomanski poraz, boj u kome su bili poniženi kao nikada ni pre ni posle toga. Čak je i sultan bio zarobljen! Ipak, postoji nekoliko dobrih razloga zbog čega je prestonica baš tu preseljena iz Istanbula
Ankara je kroz dugu istoriju Anadolije uvek bila bitan grad, ali nikada nije bila bitnija nego što je sada. Uzrok ovog prvog leži u činjenici da se nalazila na bitnoj raskrsnici puteva koji su na severu Male Azije išli od istoka ka zapadu, i od severa ka jugu, a ovog drugog - pa, jednostavno je takav sticaj okolnosti bio. Takođe, oči svetske javnosti bile su uprte u Ankaru kada je, pre dva dana, došlo do pokušaja državnog udara i svrgavanja s vlasi predsednika Redžepa Tajipa Erdogana!
Preporučujemo
HAOS U ANKARI: Opšti rat sa helikopterima, avionima, tenkovima, ima i povređenih
"AMERIKA STOJI IZA PUČA U TURSKOJ": Teška optužba turskog ministra na račun Vašingtona!
DRŽAVNI UDAR U TURSKOJ: Vojska preuzela kompletnu vlast, ZEMLJA U KRIZI! (FOTO) (VIDEO)
Što se Turaka tiče, prvo su je Seldžuci osvojili 1073, dve godine nakon što su predvođeni sultanom Alp Arslanom u odlučujućoj Bici kod Mancikerta odneli pobedu nad Vizantijom na čijem je čelu bio car Roman Diogen.
14. vek je bio period unutrašnjih previranja u Anadoliji, kada su Osmanlije počele da se uzdižu i da polako ali sigurno nameću svoju prevlast nad ostalim turskim vladarima na tom podneblju.
PUČ U TURSKOJ JE IZREŽIRAN: Erdoganov zakleti neprijatelj se oglasio iz Amerike
Orhan I, sin Osmana, utemeljitelja dinastije, zauzeo je Ankaru 1356. i baš kada se posle velikih uspeha na evropskom tlu činilo da su Otomani nezaustavljivi, pojavio se on - veliki Tamerlan, tada gospodar Centralne Azije i Bliskog istoka, jedan od najvećih osvajača koje je svet ikada video.
Bitka kod Angore, kako se Ankara tada zvala, 20. jula 1402. godine, bila je najkatastrofalniji poraz u turskoj istoriji, bila je kompletno poniženje i debakl. Osmanlije su posle nje bile na kolenima, i na ivici uništenja.
Čak ni veliko herojstvo despota Stefana Lazarevića, koji se borio na strani mlade Otomanske imperije, nije moglo da promeni situaciju.
Tamerlan je zarobio sultana Bajazita I i njegovu ženu, našu Oliveru Lazarević, tada najomiljeniju sultaniju; Srbi, u teškim crnim oklopima, koristeći se taktikom klina kojim su razbijali Tamerlanove redove, uspeli su ipak da spasu jednog Bajazitovog sina i imperijalnu riznicu.
Nakon što je sultanija Olivera silovana, Bajazit se u zatočeništvu ubio zbog tog poniženja (izaslanici despota Stefana su kod Tamerlana izdejstvovali puštanje Olivere na slobodu, baš zbog srpskog herojstva u bici; veliki Tamerlan je rekao da su se Srbi "borili kao lavovi"). Bajazit je tako postao jedini otomanski sultan zarobljen u bici, odmah nakon što je njegov otac postao jedini otomanski sultan koji je ubijen bici (u Boju na Kosovu).
Evo zašto PUČ U TURSKOJ nije uspeo
Posledice su bile užasne za Osmanlije; veći deo potčinjenih begova u Anadoliji je prešao na Tamerlanovu stranu već tokom bitke, ostali su otkazali vernost posle nje, a onda je počeo i građanski rat za nasleđe među Bajazitovim sinovima, rat koji će trajati 11 godina (u istoriografiji se to naziva i Osmanski interegnum, međuvlašće).
Ali, imali su sreće, jer je Tamerlan umro tri godine kasnije nakon čega je njegovo carstvo počelo da propada. Osmanlijsko je uspelo ne samo u potpunosti da se obnovi već i da u naredna dva do tri veka nastavi da neprestano raste u sili i snazi. Samo pola veka docnije osvojili su Carigrad i zacementirali se na granici između Azije i Evrope.
Tako su i došli do toga da na kraju Prvog svetskog rata njihova imperija i dalje postoji. Međutim, zbog toga što su bili na strani Centralnih sila, saveznici su im okupirali veći deo carstva, uključujući i Anadoliju, i planirali da ga podele skroz na skroz.
Sirija, Liban, Mesopotamija, Palestina, Arabljansko poluostrvo, sve to nije bilo toliko sporno jer na tim prostorima nisu živeli Turci.
Anadolija je međutim bila potpuno druga priča, zbog čega je namera da se Mala Azija podeli između Grka, Jermena, Kurda, ali i Francuske, Britanije i Italije u okviru mandata Društva naroda, a da se Turskoj ostavi tek četvrtina poluostrva na severu sa izlazom samo na Crno more, dovela do pobune i stvaranja takozvane Vlade Velike nacionalne skupštine.
Gde je ta vlada formirana? U Ankari! Zbog čega baš u tom gradu? Pa, zato što je Ankara bila u samom srcu slobodne turske teritorije! Zašto ne u Carigradu, u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu? Zato što je Istanbul u tom trenutku bio okupiran od strane saveznika, što će i ostati sve do 23. septembra 1923. godine!
Ankarska vlada je potom pokrenula konflikt koji se u istoriji naziva Turski rat za nezavisnost a koji oni sami nazivaju Oslobodilački rat.
Turski nacionalisti su ga na zapadu vodili protiv Grka, na istoku protiv Jermena i Kurda, na jugu protiv Francuza i na prostoru oko Carigrada protiv Velike Britanije i Italije. Mahom, međutim, protiv Grka i Jermena, i Kurda.
Za sve to vreme, otomanski sultan je bio u Carigradu gde je imao svoju vladu koja je sarađivala sa okupatorom.
Međutim, vlada u Ankari je iz rata izašla kao pobednik, a otomanski predstavnik se povukao iz mirovnih pregovora koji su usledili time legitimitet prepustivši nacionalistima; ti sporazumi su stvorili ovo stanje sa granicama Turske koje imamo danas.
1. novembra 1922. nacionalisti u Ankari su formalno ukinuli sultanat, nakon čega je poslednji sultan Mehmed VI - zbog toga što je sarađivao sa okupatorom - napustio zemlju ukrcan na britanski brod; 29. oktobra 1923, nekoliko meseci nakon što je potpisan konačni Lozanski mir, Velika nacionalna skupština je donela amandman na Ustav iz 1921. (koji je upravo ona i donela) i proglasila republiku, a pola godine kasnije formalno ugasila i kalifat (poslednji kalif je bio Abdulmedžid II).
Da bi psihološki raskid sa otomanskim periodom bio potpun, nacionalistička prestonica Ankara izabrana je da bude i prestonica republike. Time je tom gradu odata i počast zbog uloge koji je igrao u ratu, ali u svemu ima i neke simbolike vezane sa poraz u Bici kod Angore budući da je to pre svega bio poraz Osmanlija, koje su republikanci upravo svrgli sa vlasti.
Pritom, ne zaboravite da sve zemlje imaju tendenciju da prestonicu postave što dublje u unutrašnjost i što dalje od granica, zato što se tako lakše brani, a Istanbul je posle sloma imperije bio, a i sada jeste, previše blizu neprijateljskih hrišćanskih država. Dakle, bilo je tu i strateškog promišljanja.
Uglavnom, usledile su reforme Kemal-paše Ataturka koje su u potpunosti promenile političko, pravno, kulturno, socijalno i ekonomsko stanje Turske, napravivši od nje modernu, sekularnu državu. Čak je i pismo promenjeno: do Ataturka su koristili arapsko pismo, a od njega koriste latinicu! Pozapadnjačenje je bilo potpuno! Ili, možda nije baš potpuno...
(O. Š.)