HRIST I MUHAMED ZAJEDNO: Ova muslimanska porodica već 800 godina otključava Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu (VIDEO)

Zbog toga što hrišćanske zajednice koje koriste hram Groba Gospodnjeg u Jerusalimu ne mogu ni oko čega da se dogovore, pravi je dar sa neba to što su ključevi najveće hrišćanske svetinje u rukama jedne muslimanske porodice i to od vremena sultana Saladina

Vrhunac svakog hodočašća u Svetu zemlju, barem što se hrišćana tiče, svakako je poseta crkvi Svetog Groba koja se nalazi na mestu na kome je Isus Hrist razapet, umro, sahranjen i vaskrsao.

Preporučujemo

Ovom svetinjom kolektivno upravlja šest različitih zajednica, i to pravoslavci, rimokatolici, Jermeni, Sirijci, Kopti i Etiopljani; svako ima svoje posebne odaje, ali postoje i zajedničke u kojima ništa ne sme biti promenjeno bez opšte saglasnosti. Ovo se zove status kvo i uspostavile su ga Osmanlije 1757. godine.

Jasno vam je da hrišćanske crkve ni oko čega ne mogu da se sporazumeju, te da među njima često izbijaju sukobi, koji su nekad verbalni ali često prerastu i u fizičke obračune.

Zbog toga je pravi dar sa neba činjenica da nijedna od hrišćanskih struja ne poseduje ključ od hrama Groba Gospodnjeg, jer se inače nikada ne bi mogli dogovoriti. Tu čast imaju dve muslimanske porodice, Džudeh i Nusejbeh. Koliko dugo one otključavaju najbitniju crkvu hrišćanske vere? Odgovor nije lako dati.

Po jednom muslimanskom predanju, ključeve je dobio kalif Omar 638. godine od Vizantinaca odmah po osvajanju Jerusalima. Ovaj ih je potom dao porodici Nusejbeh. Druga legenda vezuje ključeve za kalifa Haruna al-Rašida koji je navodno ključeve poslao caru Karlu Velikom, pa su se valjda vratili u Jerusalim sa krstašima.

Istraživači dovode u pitanje istinitost ovih legendi i ukazuju na to da je daleko verovatnije da tradicija počinje sa sultanom Saladinom i njegovim preotimanjem Svetog grada iz ruku krstaša na kraju 12. veka. Porodica Džudeh i danas poseduje dokument izdat i potpisan baš od strane Saladina; naravno, imaju i sijaset drugih dokumenata od praktično svih kalifa i sultana.

I ako je prošlo skoro hiljadu godina, pravo ovih muslimanskih porodica da otključavaju vrata crkve Svetog Groba nije se promenilo.

A nije da imaju neku finansijsku korist od toga: Ibranim-paša je 1831. godine zabranio naplaćivanje ulaska u hram, ali i pre toga novac je išao u kasu jerusalimskog patrijarha. Osim simbolične svote koju im daju svih šest hrišćanskih grupa, novčane koristi nemaju; čak, ranije su dobijali brašno i ulje a ne pare.

Svakako, tu je prestiž, ali zašto bi muslimanima bio bitan prestiž među hrišćanima? Da li misle da time pokazuju superiornost islama? Ako je tako, zašto se hrišćani ne pobune? Da li im možda odgovara ovakvo stanje? Možda misle da nije u pitanju kontrola već služba? Najverovatnije je osećaj dužnosti i poštovanja prema porodici i tradiciji, nešto što mi danas teško možemo da razumemo.

Porodica koja ima glavnu odgovornost je Džudeh, budući da su oni ti koji su u fizičkom posedu ključa; porodica Nusejbeh otvara vrata.

Ceremonija otvaranja glavnih vrata ovako funkcioniše (otvaranje ostalih vrata je prostije): po jedan predstavnik Jerusalimske patrijaršije, franjevaca i Jermenske apostolske crkve stoje iza zaključanih vrata i svako od njih, jedan za drugim, uklanjaju oprugu i time otvaraju rešetku kroz koju potom dodaju merdevine muslimanima spolja; oni merdevine naslanjaju na vrata; potom pripadnik porodice Džudeh daje ključ pripadniku porodice Nusejbeh koji se penje uz merdevine i otključava vrata.

Koja je porodica bitnija? Zavisi koga pitate. Familija Nusejbeh se nalazi u većini vodiča, ali Džudeh kažu da se oni ne penju uz merdevine zato što su, kada im je dat ključ, bili poznati šeici na Hramovnoj gori i da im nije padalo na pamet da fizički obavljaju posao.

Takođe, ni jedna ni druga porodica se više ne bude u osvit zore da bi svakoga dana otključavali crkvu već to rade samo na nedeljom i na bitne praznike; ostalih dana su zaposlili radnika za to uz saglasnost hrišćanskih zajednica.

Što se tiče nasleđivanja, treba reći da pravo na ključ ne prelazi sa oca na sina, već sa brata na brata, i tek se kada i najmlađi brat umre ili podlegne bolesti ključ prenosi na narednu generaciju.

Zanimljivo je međutim što se ne može reći da su ove dve muslimanske porodice u potpunosti glavne u otključavanju, jer da hrišćani ne pomere oprugu iznutra - hram ne bi mogao da se otvori. Jednako tome, muslimani se ne mešaju u pitanje vremena kada će hram biti otvoren.

Lepo je što ovaj najsvetiji od svih hrišćanskih ključeva tri puta godišnje prelazi u ruke tri glavne zajednice koje rukovode crkvom Svetog Groba (pravoslavni, rimokatolici, Jermeni) te da svi imaju jednaku priliku da ga iskoriste.

I lepo je videti da se hrišćani i muslimani slažu i žive u skladu i međusobnom poštovanju.

(O. Š.)