ŠEKSPIR JE BIO MUSLIMAN I ARAPIN?! Teorija koja je Engleze dovela do ludila (FOTO)

Mračni izgled najčuvenijeg ostrvskog pesnika i dramskog pisca, minđuša u njegovom uhu, ogroman broj arapskih reči i motiva, pa čak i njegovo ime koje možda dolazi od "šeik Zubair", neki su od "dokaza" koje je u prilog ovoj teoriji svojevremeno izneo irački istoričar Safa Abdul-Aziz Kulusi

Preporučujemo

Safa Abdul-Aziz Kulusi je bio plodni irački istoričar, pisac, pesnik i novinar, poznat kao posrednik između arapske kulture i kulture naroda sa engleskog govornog područja. Jedna od teorija po kojoj je posebno poznat u Velikoj Britaniji se tiče njihovog najvećeg pesnika i dramskog pisca - Vilijama Šekspira.

Naime, Kulusi je preuzeo hipotezu arapskog učenjaka iz 19. stoleća, Ahmada Farisa Šidijaka, po kojoj je Šekspir bio čovek arapskog porekla i po kome njegovo prezime dolazi od "šeik Zubair".

Zubair je bila provincija Osmanske imperije kojom je vladao emir ili šeik; po Kulusiju, ovo je anglikanizovano u Šekspir. On ukazuje na to da je pesnikovo ime u njegovo vreme pisano na različite načine, pa često i sa crticom (Shake-spear), što ukazuje na to da je originalno moglo da se sastoji od dva dela. Takođe, on smatra da različite varijante ukazuju da je prezime bilo neobično i neuobičajeno.

Kulusi je takođe ukazivao i na to da se Vilijamovo porodično poreklo ne zna pouzdano i da bi to moglo da ide u prilog ovoj arapskog teoriji; njoj u prilog je po njemu išao i stil kojim je ovaj pisao, sadržaj njegovih dela kao i njegov fizički izgled.

Što se ovog poslednjeg tiče, on prvenstveno govori o mračnim crtama lica na portretu koji možete videti na slici iznad, jedinom portretu za koji pouzdano znamo da je nastao za Šekspirovog života. Pored toga, Kulusi, gledajući tu sliku, ukazuje i na "islamsku" bradu kao i na karakterističnu minđušu za koju tvrdi da nije bila baš uobičajena među Evropljanima tog doba (mada jeste među umetnicima, što je Šekspir bio).

Kulusi je takođe identifikovao arapske reči koje se pojavljuju u njegovim komadima i sonetima i ukazuje na to da je njihovo korišćenje u tako velikoj meri još jedna neuobičajena pojava.

Pojedine arapske reči, tvrdio je, prvi put su u engleskom jeziku iskorišćene upravo od strane Šekspira: recimo, reč "asasinacija" u "Magbetu". Jednako tome, gramatička pravila koja primenjuje Šekspir po njemu su slična arapskim, poput čestog izostavljanja predloga "the" koje je u arapskom "al", i tako dalje.

Istina je međutim da je katedra za arapski u to neko vreme ustanovljena na Oksfordu; takođe je istina da se u engleskom jeziku nalazi preko hiljadu arapskih reči koje su u potpunosti anglikanizovane i običan svet nema pojma koje je njihovo poreklo. Koliki je doprinos Šekspira tome, otvoreno je pitanje.

Tu nije kraj Kulusijevim "dokazima" (moramo da stavimo pod znake navoda jer ovaj autor nema direktne dokaze za svoju hipotezu, već mu se sve zasniva na spekulacijama, slično kao što Albanci govore da su Nemanjići bili njihova dinastija).

Naime, on nagađa dosta o velikom broju arapskih geografskih lokacija i istorijski bitnih arapskih mesta koje se nalaze u Šekspirovim delima, od Egipta, preko Maroka, Tunisa, Mavritanije, do Alžira i Libije. Pesnik je pominjao i Palestinu, Siriju, Arabiju i Mesopotamiju, a pominjao je i gradove poput Aleksandrije, Memfisa, Tira, Jerusalima, Alepa, Antiohije, Damaska i Tripolija.

Sve uzevši u obzir, Kulusi zaključuje da je uticaj fizičkog i prirodnog sveta arapskih zemalja neobično prožimajući za delo nekoga ko je iz Engleske, a ukazuje i na to da postoji mogućnost da je u mnogim svojim komadima zapravo bio inspirisan ranijim arapskim pričama, pa je čak našao i sličnosti u radnjama, likovima i dijalozima.

Recimo, "Otelo" je po Kulusiju inspirisan pričom "Kamar al-Zaman" iz "Hiljadu i jedne noći", a da je samo ime Otela možda zapravo Ata-Alah, "dar božiji"; radi se inače o raširenom imenu u Severnoj Africi. Takođe, pomenimo i "Mletačkog trgovca" koji je po njemu inspirisan pričom "Trgovac Masrur i Zain al-Mavasif".

Nažalost po ovu teoriju, zna se da je Šekspir delimično bio inspirisan "Dekameronom" Đovanija Bokača koji je priznavao da je sam bio inspirisan ranijim pričama.

Što se tiče "Romea i Julije", irački istoričar je verovao da je u pitanju "u osnovi arapski" koncept platonske ljubavi i da je priča suštinski slična dvama arapskim bajkama "Majnun Lejla" i "Kais i Lubna". Sve to je ispraćeno istočnjačkim prikazima, običajima i tradicijom u ovoj tragediji.

Kulusi je potom citirao samog Šekspira iz njegovog dela "Henri VI" u kome pesnik kaže: "Was mahomet inspired with a dove? Thou with an eagle art inspired then". "Mahomet" je zapravo Muhamed, a po autoru Šekspir time pokazuje pokornost islamskog proroku.

Sve u svemu, ova teorija je objavljena u mnogim arapskim publikacijama i tamo postoji mnogo ljudi koji u nju veruju; čak je i Muamer Gadafi bio njen pobornik dok je bio živ.

Sve to ne znači da je i tačna. Zapravo je u potpunosti spekulativna i ničim dokazana, ničim utemeljena; kao što smo već gore napomenuli, slična je priči albanskih "stručnjaka" koji tvrde da su Nemanjići bili albanskog porekla. Nije nego.

(O. Š.)