ENGLESKI JUNACI SU BILI GOLOGUZI: Ovo je priča o najneverovatnijoj srednjovekovnoj bici

Avgusta 1415. godine engleski kralj Henri V iskrcao se u severnoj Francuskoj u nameri da povrati dedovinu, Normandiju. Dva meseca kasnije sukobiće se kod Azenkura sa vojskom francuskog kralja Šarla VI u jednoj od najslavnijih srednjevekovnih bitaka, fantastičnoj po bukvalno svakoj svojoj karakteristici

Sredinom leta 1415. godine, u severnoj se Francuskoj iskrcala vojska kralja Henrija V od Engleske i odmah počela opsadu luke Arfler. Dok posada ovog zamka tvrdoglavo odoleva nasrtajima Ostrvljana, možda bi, pre nego što pogledamo kako se opsada okončala i šta se desilo posle nje, trebalo da zavirimo u pozadinu svega.

Preporučujemo

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se 28-godišnji engleski monarh, drugi iz doma Lankastera, koji je tek dve godine sedeo na prestolu, odlučio na ovaj pohod.

Prvo, trebalo je učvrstiti vlast kod kuće, a to se najbolje radi okretanjem ka spoljašnjem neprijatelju. Drugo, nadao se da će mu posedi na kontinentu doneti preko potrebni novac. Treće, nadao se da će zatočiti veliki broj francuskih plemića za čije će oslobađanje potom dobiti otkup: dakle, opet novac. Četvrto, izgleda da je nekoliko velikaša u Normandiji zaveštalo svoja imanja njemu, ali ih je francuski kralj konfiskovao: dakle, opet novac.

Istorijski gledano, ova bitka je samo jedna u nizu bitaka u okviru Stogodišnjeg rata koji se krajem srednjeg veka vodio između Engleske i Francuske a oko francuskog prestola. Suštinski, u pitanju je bio niz dinastičkih konflikata.

Tri veka ranije Normani (vikinški osvajači kojima je Karlo III početkom 10. veka dozvolio da se nasele na severu današnje Francuske) pokorili su Englesku i postali njena vladajuća klasa; premda početkom 13. veka gube skoro sve posede u Francuskoj, početkom 15. stoleća oni i dalje pamte da su njihovi preci došli sa druge strane Lamanša, i dalje pričaju dijalektom francuskog, i dalje sanjaju o izgubljenoj domovini.

Kada francuska dinastija Kapeta bude došla na rub gašenja, Edvard III od Engleske ističe pretenziju na presto Francuske preko svoje majke Izabele, ali se zadovoljava dobijanjem Gaskonje; kada nešto kasnije Francuzi traže Gaskonju natrag, izbija rat, 1337. godine. Trajaće do 1453. Englezi će ostvariti tri veličanstvene pobede, a jedna od njih je i ova o kojoj pričamo danas. Rat su, pak, izgubili. Dinastija Valoa, sporedna loza Kapeta, osigurala je presto.

Vratimo se sada na početak. Vojska Henrija V, koja broji oko 12.000 ljudi, opseda Arfler. Grad se međutim drži duže nego što su Englezi mislili, i predaje se tek 22. septembra. Osvajačka vojska se u njemu zadržala do 8. oktobra, sezona rata je praktično na kraju, a engleske snage su desetkovane zbog epidemije dizenterije. Zato Henri odlučuje da premesti glavninu vojske, oko 9.000 ljudi, do luke Kale, koja je jedino englesko utvrđenje u severnoj Francuskoj, ne bi li se tamo oporavili i sačekali proleće.

Međutim, Francuzi ne sede skrštenih ruku, skupljaju veliku vojsku (ne zna se tačan broj, ali negde između 20-30.000, mada je moguće da je bilo i celih 36.000; najmanje ih je bilo četiri puta više) i kreću da presretnu neprijatelja. 24. oktobra se povlače u iščekivanju pojačanja, a narednog dana pokušavaju da odlože bitku dodatno, započinjući pregovore.

Henri ne želi ni da čuje, već naređuje vojsci da se spremi za boj, svestan stanja u kojem se ona nalazi: prešla je 400 kilometara za dve i po nedelje, danima ništa nije jela, cele noći ju je natapala snažna kiša, dizenterija ju je pokosila, sa druge strane je brutalno naoružana, odmorna armada. Ali situacija je dramatična: sad ili nikad.

U prolazu između Azenkurske i Tramkurske šume, dve vojske se postavljaju u borbeni poredak. Teren je blatnjav, natopljen je kišom; blato je na mestima toliko duboko da se jedan vitez udavio u njemu kada je pao sa konja tokom boja.

Sa jedne strane, Henriju je ostalo samo nešto vitezova konjanika, 900 teških pešaka i 5.000 strelaca sa engleskim dugim lukovima.

Ovi potonji su postavljeni ispred svih u trougaone formacije sa zašiljenim štapovima zabodenim u zemlju sa ciljem razbijanja juriša konjice. Velika većina tih strelaca je gola ispod pojasa: ništa nisu jeli četiri dana, dizenterija ih ubija, i pošto im je zabranjeno da napuštaju formaciju ne bi li se olakšali, olakšavaju se na licu mesta.

Možete da zamislite samo tu scenu: gomila gologuzih vojnika koja vrši nuždu tu odakle odapinje strele, nema vremena ni da se obriše već samo čučne na dve sekunde i nastavi da puca po dušmanima, fekalije im se slivaju niz noge, smrad je nepodnošljiv i dodatno je pojačan memljivošću kiše.

Sa druge strane su Francuzi koje ne predvodi bolešljivi i mentalno onesposobljeni kralj Šarl VI već konstabl Šarl D'Albre. Kao što smo rekli, ima ih najmanje četiri puta više, i u njihovim redovima je krem francuskog plemstva, među njima i dvanaest prinčeva kraljevske krvi. Teško oklopljeni konjanici, teška pešadija. Surovo naoružani. Surovo željni da proliju englesku krv. Surovo nedisciplinovani i glupi.

Naime, francuska vojska je bila nesređena, nemarna prema greškama iz bitaka kod Kresija i Poatjea. Konstabl D'Albre ne može da ih kontroliše, pa oni jurišaju na engleske strelce koji ih bukvalno sakate strelama i teraju i zbunjujući beg. Teški konjanici padaju sa konja zbog blata i prestaju da budu efektivna borbena grupa. Pešadinaca ima toliko mnogo na tom skučenom prostoru da nemaju prostora da zamahnu mačem ka neprijatelju.

Engleski strelci (kojima je Henri rekao da moraju da se bore za svoj život jer će samo zarobljeni plemići biti otkupljeni) do kojih su Francuzi uspeli da se dokopaju, sekirama i mačevima se probijaju kroz francuske redove kao kroz maslac i uništavaju svoje teško oklopljene protivnike koji ne mogu da se izbore sa pokretljivim, neoklopljenim napadačima.

Nakon napada Isambara od Azenkura, koji je izašao iz svog zamka u toku bitke, misleći da mu je napadnuta zaštitnica, Henri naređuje da se pobiju svi zarobljenici. Vama ovo možda zvuči kao nečovečnost, ali imajte u vidu da je engleska armija brojno i dalje daleko slabija; ako zarobljenike ostavi u životu na bojnom polju po kome je oružje razbacano na izvolte, mogla bi da se nađe u sendviču između njih i slobodnih francuskih snaga i da izgubi dobijenu bitku.

Bitka kod Azenkura je bila ubedljiva i odlučujuća engleska pobeda, ujedno i neverovatna i fantastična. Francuzi su izgubili najmanje 12.000 vojnika, barem još toliko ranjenih, izgubili su konstabla, trojicu vojvoda, petoricu grofova i oko 90 barona. Hiljadu plemića je odvedeno u zarobljeništvo, među njima i vojvoda od Orleana i Žan le Mengr, maršal Francuske. Engleski gubici su smešni: 13 teških oklopnika i oko 100 pešaka.

Pet godina kasnije Francuzi su Henrija V prihvatili kao regenta i naslednika svog prestola, a ovo je zapečaćeno ženidbom njegovom sa Katarinom Valoa, ćerkom Šarla VI. Međutim, dve godine kasnije umire od dizenterije, dva meseca pre smrti Šarla VI. Nasleđuje ga sin Henri VI tokom čije vladavine Englezi bivaju proterani sa kontinenta, izuzev iz Kalea.

Za kraj, dva kurioziteta. Prvo, kada je ser Pirs Leg ranjen u bici, sve preostale sate boja imao je zaštitnika koji ga je branio i čuvao od neprijateljskih nasrtaja: taj zaštitnik je bio njegov mastif. Leg je kasnije umro, ali je mastif vraćen kući u Englesku i od njega su vodili poreklo svi mastifi Lajm Hola. 500 godina kasnije, ova pseća dinastija postala je osnova za formiranje rase engleskog mastifa.

Drugo, veruje se da je popularni pozdrav sa dva prsta, kažiprstom i srednjim prstom podignutim u slovo "v", nastao baš u tom periodu i tokom ovog Stogodišnjeg rata, mada ne nužno tokom Bitke kod Azenkura. Naime, Francuzi su sekli ta dva prsta desne ruke engleskim strelcima koje bi uhvatili; zato su oni pred svaki boj mahali sa ova dva prsta prema Francuzima, pokazujući im da će im ta dva prsta doći glave. Jer, ako niste shvatili, njima se nateže luk.

(O. Š.)