UKRAJINCI NISU RUSI: Koje razlike postoje između ova dva naroda (FOTO)

Istorija je čudan proces: pre hiljadu godina to jeste bio isti narod, ali istorija se nije zaustavila pre hiljadu godina već je nastavila da teče, da menja ljude i njihove grupe, da ih oblikuje na nepredvidive načine u nešto što nekada nisu bili pa su postali. Oni danas naprosto nisu isto

Jedna od gorućih tema vezanih za sukob koji se već godinu dana odigrava na prostoru istočne Ukrajine, jeste pitanje o tome da li je Ukrajina Rusija, da li su Ukrajinci Rusi i da li Kremlj ima pravo da radi ono što u toj zemlji trenutno radi. Pokušaćemo da vam, najkraće moguće, pružimo uvid o to kako stoje stvari.

Preporučujemo

ISTORIJSKI KONTEKST

Pre oko 1.200 godina Istočni Sloveni sa teritorije današnje Rusije, Belorusije i Ukrajine pozvali su varjage na čelu sa Rjurikom da dođu u njihovu zemlju i uspostave red, nakon sloma onog koji je do tog trenutka vladao. Nećemo sada ulaziti u detalje, koji nisu relevantni za ovo o čemu želimo danas da govorimo.

Varjazi su došli i napravili državu koju mi danas znamo kao Kijevsku Rusiju, sa sedištem u Kijevu iz koga je veliki knez stolovao udeonim kneževima. Rjurikovi potomci su vremenom postali svi udeoni kneževi, ali kada su naleteli Mongoli u svom nezadrživom naletu svi su skupa potpali pod njihov, "tatarski jaram", kako je ovaj period poznat u tamošnjim istoriografijama, pa se i ova država srušila.

Narednih nekoliko vekova udeone kneževine razvijaće se samostalno i manje više nezavisno jedne od drugih, razvijajući osobenosti i posebnosti, a prva koja će uspešno početi da se oslobađa mongolskog ropstva biće moskovska, koja će zbog toga početi da okuplja oko sebe oblasti koje su, grubo rečeno, one koje danas vidimo kao evropski deo Ruske Federacije.

Za to vreme, teritorija današnje Ukrajine razvija se na drugačiji način, pre svega zbog uticaja moćnog Poljskog kraljevstva i snažnog Velikog vojvodstva Litvanije, a nakon njihovog ujedinjenja i pod uticajem Poljsko-litvanskog kraljevstva. I dalje zadržavaju pravoslavnu religiju, ali su mahom slobodni seljaci i kozaci, za razliku od ruskih seljaka koji u tom periodu polako postaju manje-više puko roblje svoje vlastele.

Tek u 17. i 18. veku Moskva, sada pretvorena u rusko carstvo i potom imperiju, uspeva da osvoji Ukrajinu (koju su nazivali Malorusijom) i da je preotme od Poljaka; naravno, ne bez pomoći samih kozaka, ali ne i na način na koji su oni to sami želeli. Naime, njihova namera je bila da budu u savezu sa Rusijom, ili sa visokim stepenom autonomije, što se na posletku pokazalo kao neostvarenja želja. Poslednji hetman Kirilo Rozumovskij je objavio Ukrajinu nezavisnom sredinom 18. stoleća, ali taj pokušaj na koncu nije uspeo, a Rusija je ugasila hetmanat i demokratski način izbora među kozacima.

Bilo kako bilo, Rusija i Ukrajina su u poslednjih šest ili sedam stoleća izgradili srodan, sličan ali odvojen identitet, zbog čega ćemo se sada ukratko i svedeno pozabaviti pitanjem iz naslova koje glasi:

KOJE SU RAZLIKE IZMEĐU UKRAJINACA I RUSA?

Jezik je verovatno najočitiji primer, zbog čega ćemo početi od njega. Baš kao i ruski i beloruski, ukrajinski jezik je istočnoslovenski. Sličan je ruskom, ali nije identičan. Koriste gotovo istovetnu azbuku mada ukrajinska ima više slova; imaju veliki broj sličnih reči i sličnu gramatičku strukturu.

Međutim, ukrajinski jezik je mekši, poznavaoci kažu da malo vuče i na poljski, a postoje i neka dodatna gramatična pravila kojih u ruskom nema, poput dodatnog futura i prošlog vremena, drugačije sintakse, dodatnih glasova i priloga koji bi Rusima zvučali dosta čudno. Takođe, rusko "g" je u ukrajinskom najčešće "h".

Međutim, zbog činjenice da je Ukrajina bila pod vlašću Moskve tokom dugog razdoblja, skoro svi u toj zemlji govore ruskim jezikom, mada tamošnji nacionalisti često odbijaju da ga koriste.

Kulturno, Ukrajinci su pored veze sa Rusijom povezani i sa Poljskom, Litvanijom i Austrijom, opet zbog istorije, što Rusi nisu. Ukrajinci su pravoslavni hrišćani, ali ih ima i rimokatolika i grkokatolika. Ovo potonji su pravoslavci koji priznaju vrhovnu vlast pape, i kao i puni katolici, nalaze se na samom zapadu zemlje.

Narodna nošnja im je takođe drugačija, kao i narodna arhitektura; što se tiče ovog drugog, treba napomenuti da postoji razlika između ukrajinske "kate" i ruske "izbe", što u izgledu, što u načinu gradnje.

Rus Ukrajinca naziva "hohol", što je pogrdan naziv koji bi se mogao prevesti kao "seljačina". Ukrajinci nemaju paralelni naziv za Ruse.

Ruske žene imaju običaj da piju votku sa muškarcima, što Ukrajinke uglavnom ne rade. Na proslavama, Ukrajinci imaju više hrane nego alkohola, dok je kod Rusa obrnuto. Na takvim skupovima, Rusi najčešće pričaju priče i anegdote, dok Ukrajinci najčešće pevaju.

Najbitnije je međutim to što Ukrajinci osećaju da su posebni i drugačiji, to što imaju svoj sopstveni identitet koji se ne može tek tako ignorisati rečima da "ukrajina" znači "krajina", teritorija jedne zemlje koja se graniči sa drugom.

Ovaj osećaj posebnosti je doveo do snažnog otpora rusifikaciji; kada se raspalo Rusko Carstvo na kraju Prvog svetskog rata Ukrajinci su formirali sopstvenu nezavisnu državu koja je tek 1922. godine ušla sa sastav Sovjetskog Saveza.

Kada su Nemci došli tokom Drugog svetskog rata, Ukrajinci su upravo zbog tog otpora asimilaciji od strane Moskve i velikoj gladi koju je Kremlj izazvao deceniju ranije, sa cvećem dočekali okupatora i bili dobrim delom na njegovoj strani (pogrešno verujući da nacisti zapravo žele dobro, što nije bio slučaj).

Istorija je čudan proces. Pre hiljadu godina to jeste bio isti narod, ali istorija se nije zaustavila pre hiljadu godina već je nastavila da teče, da menja ljude i njihove grupe, da ih oblikuje na nepredvidive načine u nešto što nekada nisu bili pa su postali. Oni danas naprosto nisu isto.

(Telegraf.rs)