Matematička verovatnoća da smo sami u svemiru skoro da ne postoji. VANZEMALJCI SIGURNO POSTOJE (FOTO)
Bukvalno su veće šanse da nekoliko puta za redom uzmete džekpot na lotou, nego da na 500 triliona planeta sličnih Zemlji, na idealnom položaju poput Zemljinog, ne postoji život
U poslednjih sto godina, a posebno u proteklih nekoliko decenija, jedna od najvećih preokupacija čovečanstva je pitanje da li postoji život van Zemlje, ili smo pak sami u svemiru. Ovo je predmet bavljenja naučne fantastike, kroz bezbroj filmova, stripova, slika, ilustracija i knjiga, ali i predmet bavljenja same nauke koja nije nimalo imuna na goruće popularne teme.
Matematika je krajnje jednostavna: u univerzumu postoji barem 100 milijardi galaksija, a samo u našoj, Mlečnom putu, postoji minimum 100 milijardi planeta; neke usamljeno kruže oko svojih zvezda, a neke zvezde imaju više planeta, poput našeg Sunca.
Koristeći dosadašnje podatke dobijene sa Keplera, procena je da unutar Mlečnog puta postoji barem 10 milijardi planeta sličnih Zemlji, a da se od njih 500 miliona nalaze u nastanjivoj zoni, dakle, poput Zemlje, na idealnom rastojanju od svoje zvezde, uzevši u obzir veličinu oba nebeska tela i zvezdinu energiju.
Ako saberemo dva i dva, i našu galaksiju uzmemo kao prosek, to znači da u kosmosu postoji 5×10¹⁹ planeta na kojima bi mogao da postoji život. To je 500.000.000.000.000.000.000 nebeskih tela na kojima bi mogli da žive vanzemaljci. 500 triliona potencijalnih svetova na kojima žive bića koja muku muče sa pitanjem ima li života u svemiru van njihove planete. Možda neko na nekom od tih svetova upravo u ovom trenutku drži uperen superteleskop ka Zemlji i raspravlja sa drugima o mogućnosti da na toj bledoj plavoj tačkici u svemiru koju vidi kroz optički instrument postoji život.
U odnosu na šansu da ne postoji život van Zemlje, mogućnost da dobijete na lotou postaje sigurna stvar. Laički rečeno, pre ćete vi dobiti na lotou nekoliko puta zaredom nego da se život razvio samo na našem trećem kamenu od Sunca.
- Ideja da smo jedina usamljena stvorenja u kosmosu u kome postoji na stotine milijardi galaksija je toliko apsurdna da se retko koji astronom danas usuđuje da tako nešto tvrdi - govorio je veliki Artur Klark.
Naravno, koliko god da vanzemaljskih vrsta u svemiru postoji, broj onih koji su razvili civilizaciju i tehnologiju je znatno manji. Još je manji broj onih koji su došli do računarske tehnologije. Još manji broj onih koji su uspeli da razviju kosmičku tehnologiju. Još manji broj onih koji su uspeli da razviju tu tehnologiju u toj meri da mogu brzo da putuju kroz kosmos.
Hoćemo li ikada uspeti da stupimo sa nekom od tih civilizacija u kontakt, i kako će taj kontakt izgledati, nije nimalo naivno pitanje, zbog čega već decenijama postoji posebna agencija Ujedinjenih nacija koja se bavi upravo time, i radi na pripremi našeg obraćanja svemircima, ako dođu do nas pre nego mi do njih.
Jedan od naučnika koji radi za SETI (Search for Extraterrestrial Inteligence) institut koji traga za vanzemaljcima, Set Šostak, predviđa da ćemo do 2040. dokazati da oni zaista postoje, jer će naučnici do tada već skenirati dovoljno zvezdanih sistema i otkriti veštačke elektromagnetne signale.
- Umesto osmatranja nekoliko hiljada sistema, bićemo u situaciji da gledamo milion njih za dve i po decenije. Milion je možda prava brojka za otkrivanje nečega - kaže on.
Drugi, poput Sare Siger, profesorke planetarne nauke i fizike na znamenitom MIT, predviđaju da ćemo detektovati život u svemiru u narednih deset godina. Ona je čak napisala i formulu koja to objašnjava, formulu koja je paralelna sa čuvenom Drejkovom formulom (koja spekuliše koliko bi inteligentnog života moglo da postoji u Mlečnom putu).
A kada ga nađemo, kada nepobitno utvrdimo da inteligentni život postoji tamo negde gore, onaj čuveni Fermijev paradoks - kada je Enriko Fermi nakon rasprave o šansama za život van Zemlje uskliknuo očajnički "gde su svi?!", aludirajući na raskorak između ogromnih šansi da vanzemaljci postoje i činjenice da još uvek od njih nema ni traga - postaće prošlost.
(S. D.)