Četvoro prijatelja slavilo je Noć Veštica u kolibi, a onda im se desio nezamisliv horor!

Grupa studenata se uputila na vikend na Srebrno jezero, ali nisu ni slutili da će se tamo susretsti sa zlom koje vreba već dugo vremena i da će morati da se bore za goli život

Beg iz grada sa "ekipom" zvuči primamljivo i preko potrebno, ali šta kada se to pretvori u noćnu moru iz koje ne znate da li ćete se izvući živi?

Preporučujemo

Srebrno jezero je krajem oktobra bilo maltene prazno, i kolege sa Filološkog fakulteta su htele da iskoriste to i odu da se odmore za vikend. Išlo im je na ruku i to što je taj oktobar zasita bio topao i radovali su se vikendu provedenom i izolaciji od sveta, gužve, interneta i svakodnevnice.

Kuća u koju su išli bila je kuća Markovog strica, na čiji predlog su i spakovali u kombi i krenuli. Poneli su hranu, DOSTA pića, vreće za spavanje, pribor za pecanje i naravno roštilj i muziku. Stigli su u petak popodne, svi vidno lepo raspoloženi što ih čeka vikend iz snova. Bilo ih je ukupno četvoro, svi studenti skandinavskih jezika, i svi su prosto žudeli za par dana mira i tišine posle oktobarskog ispitnog roka. Kad su kolima prilazili kući videli su da je telefonski kabl pokidan.

- Verovatno je od kiše od pre nekoliko nedelja - reče Marko. - Uostalom, ionako nam telefon ne treba, osim ako nas ne napadne neki ludak ili serijski ubica - rekao je, glasno se nasmejavši.

Raspakovali su se brzo, momci su uneli stvari u kuću i založili vatru, devojke su sređivale dnevnu sobu i trem. Marko dugo nije bio ovde, ali kada je ušao u kuhinju video da je da fali veliki lovački nož njegovog strica, i pretpostavio je da ga je on uzeo, pa je samo slegnuo ramenima i nastavio dalje. Pribor za prvu pomoć je bio tu, a sakrivena ispod jedne daske u podu, bila je i puška za koju je samo Marko znao da je tu. Nije hteo da je pokazuje drugima, da ih ne bi plašio, ali se ipak osećao malo spokojnije znajući da je naoružan.

Veče je palo brzo. Okupili su se oko vatre i smejali se, dugo i glasno. Pili su, jeli i lepo se provodili. Onda je Marko krenuo da im priča legendu koja je pratila taj kraj i tu kuću, o dečaku koji je ubio celu svoju porodicu baš na Noć Veštica, i koji je bio smešten u ludnicu iz koje je kasnije pobegao i navodno se krio u kući gde su oni sada, u koju je dovodio svoje nove žrtve. Legenda kaže da su ga meštani raskomadali, druga kaže da se udavio u jezeru bežeći od rulje, ali je jedna stvar zajednička, njegovo telo nikada nije bilo pronađeno.

- Je*i s Marko, sad si me uplašio i moram do wc-a, i to sama po mraku - rekla je Andrea, više iz šale.

- Hoćeš da krene neko sa tobom?

- Ha ha ha, voleli bi to, zar ne? Ne treba, idem sama.

Uzela je lampu i izašla napolje, dok su ostali nastavili da sede pored kamina u dnevnoj sobi. Prošlo je 15 minuta, Andrea se još nije vratila, pa je Milan, Markov najbolji prijatelj rešio da izađe da vidi je l' sve ok. Kada je došao do poljskog wc-a video je da su vrata odškrinuta, ali da Andree nije bilo tu. "Daj, ovo nije smešno" pomislio je u sebi, kada ga je nešto udarilo jako u potiljak. Srušio se na zemlju i u polusvesnom stanju osetio kako ga neko ili nešto vuče za noge ka šumi.

Marko je već postajao nervozan, a Milena, njihova koleginica je počela da paniči i da zaključava vrata i zatvara prozore.

- Polako, siguran sam da je se šale sa nama - pokušavao je Marko da je smiri, dok se razmišljao da ode po pušku. Nije hteo da Milena to vidi jer bi onda načisto odlepila. - Pogledaj kroz prozor još jednom, da li ih vidiš negde.

Milena je prislonila glavu na staklo, pokušavajući da vidi Milana ili Andreu, ali bez uspeha. Kada je napolju odjednom sevnulo, uspela je da vidi Milanovu glavu ispred prozora, kako gleda pravo u nju. Laknulo joj je i taman da kaže Marku da ih je našla, napolju je sevnulo još jednom i videla je da glavu njihovog drugara drži ogromna prilika sa maskom i nožem u ruci. Tela nije bilo nigde, glavu je držao za kosu i prislonio na prozor. Milena je vrisnula tako jako da je Marko skočio sa fotelje i uspeo da je pridrži jer se onesvestila. Marko je pogledao kroz prozor i u tom trenutku nešto je počelo da udara i lupa na ulazna vrata, a sekundu kasnije glava njegovog drugara bila je ubačena kroz prozor u kuću.

Marko je trčao po polomljenom staklu da uzme pušku, podigao dasku i pokupio je, upalio je svetlo i vratio se nazad, kada je video da Milene nema i da su ulazna vrata ostala otvorena. Repetirao je pušku i stajao na sred sobe, čekajući.

Šta biste vi uradili da ste na Markovom mestu? Kako bi se borili protiv neprijatelja za koga ne znate ni da li je stvaran ni da li je živo biće? Vaš nastavak priče možete ostaviti u komentarima.

Ako vam se dopada pva priča možete pročitati i - Posle 25 godina srela je brata za koga je mislila da je mrtav, i saznala mračnu tajnu njene porodice, Tvoja tri sledeća statusa na Fejsbuku postaće stvarnost i Imao je dobar posao, odličnu platu, a onda je dobio dedino pismo koje je promenilo sve!

**Napomena: Ova priča je izmišljena, i svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna.**

(Telegraf.rs)