KAKO SU RUSI NAMAGARČILI ZAPAD: Špijun koji je uzdrmao temelje britanske imperije! (VIDEO)

Kim Filbi, jedan od najviših ljudi u MI6, bio je istovremeno i agent sovjetskog KGB. Ono što je on uradio promenilo je Veliku Britaniju iz korena

Kada je Kim Filbi odlučio da se pridruži britanskoj obaveštajnoj službi, nije morao da podnese zvaničnu aplikaciju; sve što je bilo neophodno jeste da pravim ljudima kaže da je zainteresovan za tako nešto. Napokon, pohađao je koledž Triniti u Kembridžu, a njegov otac je bio diplomata. Imao je pravi akcenat, pripadao je višoj klasi, imao je besprekorne manire, razoružavajuće držanje i epsku toleranciju na alkohol.

Preporučujemo

Kada su ga pozvali iz ministarstva rata na čaj sa predstavnicom MI6, njegovo ime je prosleđeno MI5, kontraobaveštajnoj službi, koja je uzvratila prostim rečima - "nemamo ništa protiv". Bio je čist. Imao je i sreću da je njegov otac služio zajedno sa u Indiji sa zamenikom šefa obaveštajne službe, koji je, kada je upitan o njemu, rekao "da zna njegove".

Bilo je to dovoljno u to vreme, u kome se britanska politika zasnivala na međusobnom poverenju aristokratije, u kome je bilo bitno da ste iz "dobre porodice", patriotske loze, i u kome je postavljanje previše pitanja o prošlosti i uverenjima shvatano kao neukus.

Tako je počela priča o najpoznatijem dvostrukom agentu Hladnog rata, špijunu koji je uzdrmao temelje britanske imperije.

Čim je Filbi ušao u MI6, počeo je da kruži hodnicima, da se druži, da sklapa prijateljstva, da ogovara. Čovek koji je kontrolisao "knjige o izvorima" - inventar ljudi obaveštajne službe - je bio bivši policajac i notorna pijanica. Filbi se sprijateljio sa njim, izlazio sa njim, napijao ga, i uskoro je imao pristup arhivi. Brzo je postao i prijatelj sa Džejmsom Engltonom, koji je kasnije postao šef kontraobaveštajnog odeljenja CIA. Njih dvojica su služili u Vašingtonu, išli su na ručkove, napijali se, i delili najintimnije tajne.

Filbi je potom postavljen da vodi anti-sovjetsko odeljenje MI6, i postao je spona između britanskih i američkih špijuna. Bilo mu je, po mišljenju mnogih, suđeno da postane šef cele službe.

I bio je jako blizu.

Bio je blizu sve dok 1951. godine dvojica njegovih dobrih prijatelja, Gaj Burgs i Donald Meklin, nisu prebegli u Moskvu, i tako otkrili da su bili sovjetski špijuni. Filbijeve kolege su ga podržale, ali uzalud - bio je prinuđen da podnese ostavku. Preselio se u Bejrut gde je radio kao dopisnik "Obzervera" i "Ekonomista", sve dok MI5 nije pokrenuo novu istragu, nakon što je 1961. agent KGB Anatolij Golicin pokucao na vrata američke ambasade u Helsinkiju i zatražio azil. On je zapadnim službama rekao da postoji krug od pet ljudi unutar britanske obaveštajne zajednice. Burgs i Meklin su bili brojevi jedan i dva, istoričar Entoni Blant je bio broj tri. Broj četiri je zvučao kao Filbi. Ali ko je bio broj pet?

MI5 će mnogo energije potrošiti na pokušaj da pronađe odgovor na ovo pitanje, ali nikada neće uspeti.

Da razgovara sa Filbijem pošao je njegov prijatelj Nikolas Eliot, koji ga je zdušno branio deceniju ranije. Razgovarali su uz čaj. Nekoliko dana kasnije, januara 1963. godine, automobil sa diplomatskih tablicama ga je pokupio ispred kafane u centru Bejruta i prevezao ga do sovjetskog teretnjaka na putu za Odesu. U Moskvi je dočekan kao heroj, a naslovna strana jednog sovjetskog lista je govorila: "HELLO MR. PHILBY".

Ispostavilo se da je sve vreme bio sovjetski špijun, čim je napustio Kembridž sredinom '30-ih, i da je verno hranio Moskvu svim mogućim informacijama: od pripadnika antikomunističkog i antinacističkog nemačkog podzemlja (koje su Sovjeti potom pobili), preko tajne operacije rušenja režima Envera Hodže u Albaniji infiltracijom trupa obučenih na zapadu (koja je propala jer su ih vlasti čekale na pravom mestu u pravu vreme), pa sve do informacije prosleđene Moskvi tokom Drugog svetskog rata da Velika Britanija nema nijednog agenta u Rusiji, u šta Moskva nikada nije poverovala. Najbitnije od svega, tokom rata, snabdevao je Staljina informacijama o razbijenim kodiranim nemačkim porukama i tako direktno promenio tok Kurske bitke u rusku korist (između ostalog). Toliko je bio dobar da je Moskva jedno vreme mislila da ih zavitlava i da zapravo šuruje sa neprijateljem.

- Tokom perioda između 1944. i 1951, zapadne službe bolje da ništa nisu radile - rekao je svojevremeno Filbijev bivši prijatelj, službenik CIA Majls Koplend Jr.

Slučaj Filbi je iz korena promenio odnose u Engleskoj. Odjednom, svi su postali sumnjivi, više se ništa nije zasnivalo na međusobnom poverenju, više nije bilo bitno ko ste i šta ste. Stare metode provere postale su stvar prošlosti, a ispod oka se gledalo i na premijere koji su dolazili iz redova laburista: mnogi u obaveštajnoj zajendici su verovali da je Harold Vilson, predsednik vlade, zapravo ruski agent, a neki su čak planirali da izvedu i državni udar i sruše ga s vlasti.

MOSKOVSKE GODINE

Uprkos onome što su mu govorili Sovjeti, on nije bio pukovnik KGB; prošlo je deset godina pre nego što su mu dozvolili da uopšte i poseti štab ove tajne službe, a radio je jako malo. Mesečno je dobijao 500 rubalja od svoje "generalske" penzije, ali je bio u kućnom pritvoru, "zlatnom kavezu", pod stražom, a sve posetioce je morao da odobri KGB. Plašili su se da će pobeći nazad na Zapad.

Počeo je da se davi u alkoholu. Patio je od depresije, usamljenosti, i bio je duboko razočaran onim što je zatekao u Moskvi. Tešio se, po rečima njegove supruge Rufine Ivanovne Puhove, da su ideje dobre ali da ih se sprovodi na pogrešan način, zbog čega ljudi pate. Plakao je. Pokušao je čak i samoubistvo.

Uprkos onome što je govorio javno, žalio je za Engleskom: čitao je samo Tajms, koji nije bio široko dostupan u SSSR, slušao je BBC, pratio je dešavanja u kriketu. Ipak, supruga Rufina ga je izvukla iz tog paklenog kruga, i njih dvoje su živeli udobro i srećno, koliko je to moguće, do kraja života. Obišli su ceo SSSR, a voleli su da odlaze i u Bugarsku. Osamdesetih su mu pružili priliku da predaje mladim ljudima koje su spremali da postanu tajni agenti.

Umro je 1988. godine od srčanog udara, pre raspada države za koju je radio i koju je voleo, tako da nije umro nesrećan. Dobio je državnu sahranu, i upokojen je kao heroj.

(V. V.)