OKO ČEGA SE KOLJU ISTOK I ZAPAD: Razlike između pravoslavlja i rimokatoličanstva! (FOTO)

Nasuprot onome što misli običan svet, da je razlika u načinu na koji se vernici krste, u tome što se jedni sveštenici žene a drugi ne, što jedni imaju klupe u hramovima a drugi ne, to su potpuno nebitne stvari. Postoji pet krupnih pitanja oko kojih se spore Rim i Istok, i svih pet nemaju veze sa stvarnim životom, već samo i isključivo sa filozofijom

Za najveći broj laika, razlika između onih koji slede rimskog papu i vernika Istočne Pravoslavne Crkve je u tome što se sveštenici zapadnog hrišćanstva briju i što nemaju decu, dok "naši" puštaju brade i imaju potomstvo.

Takođe, i to što se "oni" krste drugačije, što se okreću zapadu, da ne pominjemo da su "oni" zastranili, da su korumpirani, da su bludni, da su zli, da su ubice, da su ovakvi, da su onakvi. Baš onako kako i "oni" nas vide.

Na stranu to što i jedni i drugi zaboravljaju Isusove reči iz jevanđelja ("zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?"), razlika između Zapadnog i Istočnog "plućnog krila", kako je Crkvu opisao papa Jovan Pavle II, je znatno dublja i zalazi u sferu filozofije, psihologije, sociologije, a možda se može reći i politike.

Istovremeno, i paradoksalno, ova dubina nema nikakve veze sa onim što je Isus Hristos sam pričao i nema nikakve veze sa iskustvom običnog čoveka za koga su ovo nebitna španska sela. (A ako su vam i španska prezimena kao španska sela, možete kliknuti ovde.)

Ukratko, u prvih hiljadu godina postojanja Crkve odigralo se više sabora na kojima su se svi dogovorili oko bitnih teoloških pitanja koja su pretila da je pocepaju.

Međutim, kako je vreme proticalo, na Zapadu su postajala popularna pojedina učenja i verovanja koja nisu bila dogovorena. Neka od njih su preterivanja već postojećih, a neka su dodaci. U poslednjih hiljadu godina razlike su postale veće, od kako Istok i Zapad u crkvenom smislu više ne "opšte".

Koje su to razlike? Bavićemo se samo najbitnijim, onim koje su glavni kameni spoticanja zbog kojih su Istok i Zapad eklezijalno i dalje raspolućeni, a na kraju ćemo ukratko spomenuti i ostale.

PAPSKO PRVENSTVO - U prvim vekovima Crkve postojala su četiri patrijarha, rimski, jerusalimski, antiohijski i aleksandrijski, ali je u 4. veku pod pritiskom države pridodat još jedan, carigradski, nakon što je Konstantin Veliki preneo prestonicu na Bosfor. Tako je do 11. veka postojala pentarhija, odnosno petovlašće, ali je rimski biskup uvek bio neformalno prvi među jednakima.

Tu sada dolazimo do razmimoilaženja. Prvi među jednakima su u jednom trenutku svoj položaj shvatili i počeli da forsiraju ne kao "primus inter pares" već kao "princeps", pa je u rimokatoličkoj dogmi papa postao "Hristov zamenik na Zemlji", odnosno vidljiva glava Crkve, njen vrhovni vladar. Činjenica da sedi na tronu Svetog Petra, koji se smatra glavnim apostolom, masivno se koristi u cilju dokazivanja ove pozicije.

Kulminacija ovakvog stava je doktrina o papskoj nepogrešivosti kada definiše veru ili moral, odnosno kada se bavi hrišćanskim dogmama. "Ex cathedra", odnosno kada priča sa stolice Svetog Petra, je jedan od primera. Naravno, podrazumeva se da mora biti zasnovano na, ili barem ne sme da protivreči, Svetom predanju (dakle, odlukama vaseljenskih sabora) i Svetom pismu. U međuvremenu, biskupski savet je donekle ograničio ovu papsku moć.

Sa druge strane, Istočna pravoslavna crkva kao nepogrešive uzima odluke vaseljenskih sabora, kako onih prošlih tako i budućih, gde se dolazi do konsenzusa mnogih učesnika, što je svakako demokratskije od papske nepogrešivosti.

FILIOKVE - Nikejski simbol vere, oko koga su se u 4. veku pod pritiskom imperije dogovorili svi zajedno, kaže da Sveti Duh ishodi od Oca. Na Zapadu, prvo u Španiji, pojavio se u 6. veku dodatak koji kaže da Sveti Duh ishodi "i iz Sina" (termin "Filioque" na latinskom).

Iako nije prihvaćen kao pravilo, iako je jedan papa u 9. veku odbio molbu Karla Velikog da filiokve uključi u simbol vere, početkom 11. veka ga je Benedikt VIII pod pritiskom Svetog rimskog cara uključio u misu tokom krunisanja. Sve to nezvanično; na primer, u Parizu nije bio deo obreda do sredine 13. veka.

Tek je Drugi lionski sabor definitivno uključio filiokve, mada Rimska crkva i jednu i drugu verziju vidi kao ispravnu. Sveti Duh tako za njih "ishodi večno i iz Oca i iz Sina, ne kao iz dva principa već iz jednog principa". Zanimljivo, tada su filiokve prihvatili i vizantijski car i carigradski patrijarh, na tom istom saboru je došlo do obnove jedinstva, ali je sve naknadno propalo.

Protivnici filiokvea tvrde da se ovim dodatkom, koji nije usaglašen sa Svetim predanjem, umanjuje važnost Oca, dok pobornici kažu da se njegovim izostavljanjem umanjuje značaj Sina. Ne valja kako god da okreneš.

Pravoslavna crkva je od samog početka spora imala i glasove za i glasove protiv, a postoje neke bitne posledice i jednog i drugog stava. Posledice su međutim filozofske prirode, a Hristos, ako postoji, svakako ne bi bio srećan da vidi da se ljudi kolju oko nečega o čemu sam nije ni reč rekao, premda je rekao da ne bi trebalo da se kolju.

BEZGREŠNO ZAČEĆE BOGORODICE - U pitanju je dogma koju je 8. decembra 1854. godine formulisao papa Pije IX, koja kaže da je Marija Josifova bezgrešno začeta u utrobi svoje majke i da je slobodna od praroditeljskog greha.

Ovo nije tvdnja da je ona inkarnirana kao što je to bio slučaj sa njenim sinom Isusom; ne, ona je začeta potpuno prirodnim i normalnim putem, ali pod božijim rukovodstvom na nju nije prešao Adamov greh.

Ovakvo učenje je u neku ruku logična posledica marijanske pobožnosti koja je i na Istoku i na Zapadu bila veoma snažna, premda kod ovih potonjih snažnija, jer se na Istoku ona poštuje mahom liturgijski. Dok se nauka o Bogorodici kod rimokatolika naziva mariologija, kod pravoslavnih je to teotokologija.

Pravoslavni teolozi naravno odbijaju ovu dogmu, navodeći da za nju ne postoji jasna biblijska osnova.

Međutim, "jasna biblijska osnova" je pojam koji može po potrebi da se sužava i širi, pa bi se moglo reći da je čitavo poštovanje Bogorodice neosnovano, s obzirom da se ona u jevanđeljima jedva i pojavljuje; Isus čak u jednom navratu odbija da se sretne sa njom i svojom braćom, a ne libi se ni da joj odbrusi, kao recimo kada mu ona ukazuje da gosti nemaju vina, pa on kaže: "Ženo, šta ja imam s tobom? Još nije došao moj čas!"

Sa druge strane, u dokazivanju ove dogme rimokatolički teolozi se služe ne samo Svetim pismom već i usmenom tradicijom, i to pre svega istočnom, pa se tako citiraju i Jovan Zlatousti i Jovan Damaskin i mnogi drugi. Ukazuju i na termin "presveta" koji se kod pravoslavnih koristi za Bogorodicu, kao i da je Istočna crkva časti "kao slobodnu od svake ljage greha".

Zanimljivo, a u kontekstu netrpeljivosti malih razlika, možemo da spomenemo i da su u 4. veku carigradski patrijarh Nestorije i njegovi sledbenici isključeni iz Crkve i progašeni jereticima zato što su bili protiv uvođenja termina Bogorodica već za pojam "Hristorodica".

ČISTILIŠTE - Rimokatolička crkva je dodavala ovo učenje nakon Velikog raskola 1054. godine, kao mesto u kome se duše grešnika koji se nisu pokajali čiste pa potom odlaze u raj, dok samo oni koji ne mogu da se očiste odlaze u pakao i večnu vatru.

Pravoslavni teolozi sa druge strane ne poznaju instituciju čistilišta. Dok se Hrist ne vrati, misle oni, mrtvi čekaju, a kada se vrati ustaće iz groba, sudiće im sam Isus Hrist i ići će ili u raj ili direktno u pakao.

DOKTRINALNI RAZVOJ - S obzirom da je Rimska crkva mnogo štošta dodala u dogmatici, tokom 19. veka razvio se ovaj koncept koji je to objašnjavao i pravdao. Tako zapadni kler veruje da Sveti Duh neprestano govori kroz pape, dodaje, oduzima i menja različite aspekte interpretacije Svetog pisma i Svetog predanja, a svaki naredni sistem je superiorniji i duhovno prosvetljujućiji u odnosu na prethodni.

Pravoslavna crkva ovo odbacuje u potpunosti. Vera se ne može menjati (premda jeste menjana u prvim vekovima postojanja Crkve; ovo napominjeno da bi videli da ništa nije crno i belo). Mogu se menjati spoljašnje manifestacije vere, ali suština ne.

OSTALE RAZLIKE - Tokom pričešća, pravoslavni veruju da se vino i hleb bukvalno pretvaraju u Hristovo krv i telo, dok rimokatolici veruju da spolja ostaju to što su i bili te da im se samo suština menja; na Zapadu se to zove transupstancijacija.

Brak kod pravoslavnih može biti poništen, recimo u slučaju neverstva, a čovek može da se ženi i tri puta; kod rimokatolika brak pred bogom ne može biti poništen, osim u ekstremnim slučajevima i uz dozvolu pape, a novo venčanje je i u tom slučaju nemoguće, osim ako nije postojala neka kanonska smetnja prvom braku.

Premda i Istok i Zapad umetnički prikazuju Isusa Hrista, Bogorodicu, Svetog Duha, anđele i svece, to rade na drugačiji način. Istok ima ikone koje su retke na Zapadu, freske imaju drugačije stilove, na Zapadu nisu neobične i statue, a sve te razlike pravoslavni vide kao jeres, što je u neku ruku odstupanje od priče da je bitna suština a ne spoljašnja manifestacija vere.

SLIČNOSTI - I jedni i drugi veruju u Isusa Hrista, veruju da je on sin božiji i da je došao da spase čovečanstvo. Takođe, i jedni i drugi veruju u ista uputstva ispravnog življenja koje se nalaze u jevanđeljima. Šta više, gotovo sve što je Hrist pričao upravo je u domenu etike.

Pošto ovo očito nije dovoljno za mnoge užarene glave, ukazaćemo na još neke sličnosti.

I jedni i drugi smatraju da postoji apostolska sukcesija, odnosno neprekinuti niz rukopoloženja od Hrista preko apostola do današnjih sveštenika. I jedni i drugi priznaju istih 39 knjiga Starog zaveta i 27 knjiga Novog.

I jedni i drugi smatraju da episkopi, arhiepiskopi i patrijarsi, odnosno biskupi, nadbiskupi i papa, kao i monaštvo moraju živeti u celibatu. I jedni i drugi veruju da postoji sedam svetih tajni (premda na Istoku nije fiksiran, dok na Zapadu jeste). Svete tajne imaju identičnu funkciju.

I jedni i drugi imaju svece i na isti način na njih gledaju.

ZAKLJUČAK

Uprkos svemu što smo izneli u ovom tekstu, moramo izraziti zaprepašćenje da već hiljadu godina i sa jedne i sa druge strane vlada takva uskogrudost, tvrdoglavost, sujeta, gordost, iz perspektive onih koji odlučuju o ovim stvarima sve smrtni greh do smrtnog greha.

Traži se opravdanje za unapred određeni stav, i jedni i drugi užasno preteruju i mnogim stvarima čini se pridaju veći značaj nego što ih oni objektivno imaju. Niko se ne seća antiohijskog patrijarha Petra III iz 11. veka koji je pisao i rimskom papi Lavu IX i carigradskom patrijarhu Mihailu Kerulariju da treba imati dobru nameru i da "ako budemo tražili sve, izgubićemo sve".

Stav da će neko ko nije mogao da bira u kojoj će se crkvi roditi ići u pakao, i to ne zbog toga što nije sledio Hristova moralna načela već zato što je deo organizacije koja ima drugačiji pogled na prirodu Boga, prosto zvuči suludo.

Hristos o svojoj prirodi gotovo da ni reč nije rekao; sa druge strane neprestano je pričao o tome kako treba voditi život. Trebalo bi svakome da bude jasno da crni Audi zatamnjenih stakala neće biti ništa belji zato što se njemu vozi čovek koji tvrdi ili ne tvrdi da Sveti Duh ističe i iz Oca i iz Sina.

(J. G.)