Vaš vodič kroz Karanfilsku revoluciju: Ako ste danas u Portugaliji, ovo morate pročitati

Bio je to gotovo beskrvni državni udar, koji su pripadnici portugalskih oružanih snaga izveli na današnji dan, 25. aprila 1974. godine, i srušili 40+ godina dugu diktaturu, okončavši tako najdugovečniji autoritarni režim u Evropi.

Od 1933. Portugalijom je vladao režim Estado Novo (Nova država), formalno Druga portugalska republika, a tokom većeg dela tog perioda, sve do 1968, na vlasti je bio autoritarni, ultrakonzervativni Antonia de Oliveira Salazar, mada nikada kao predsednik, uvek kao premijer (i drugo štošta).

Preporučujemo

Bilo je to doba ugnjetavanja, cenzure novina i knjiga, tajne policije koja je gušila političke i građanske slobode, poput prava na štrajk ili na pridruživanje sindikatima. Protivnici režima bili su zatvarani, a ponekad i ubijani (mada retko).

Estado Novo bio je nepopularan u velikom delu međunarodne zajednice, kao i među mnogim Portugalcima. U to vreme revolucije, zemlja se nalazila usred kolonijalnog, i veoma nepopularnog rata protiv narodnooslobodilačkih pokreta u Angoli, Gvineji Bisao i Mozambiku, koji je trajao već 13 godina.

Portugalci su većinom podržavali dekolonizaciju, kako bi se rat već jednom završio — uostalom, njihova su deca išla tamo da uzalud ginu, budući da su mnogi vojnici zapravo bili regruti na redovnom odsluženju vojnog roka.

U martu 1974. general Antonio de Spinola smenjen je s položaja zamenika ministra oružanih snaga, nakon što je objavio knjigu spornu za Estado Novo iz dva osnovna razloga, prvo, pozvao je na okončanje rata i dekolonizaciju, a drugo, bio je kritičan prema režimu, što se držalo za jeres.

Ubrzo je formiran Pokret oružanih snaga (Movimento das Forças Armadas, skr. MFA), koji su činili disidentski i niži oficiri skloni Spinoli, ponajvše kapetani nezadovoljni zakonom koji bi privilegovao podoficire. Podrška oružanih snaga vladi ubrzano je slabila.

U 22.55 sati dana 24. aprila, preko radio-stanice Emissores Associados de Lisboa emitovana je portugalska pesma za Evroviziju, „E Depois do Adeus“ („I posle zbogom“) — prvi od dva tajna signala koje je vojska čekala; drugi je bio pesma „Grândola, Vila Morena“ emitovana na Rádio Renascença 25. aprila u 12.20 sati.

Tenkovi su ušli u centar Lisabona u ranim jutarnjim satima 25. aprila, ubrzo su zauzeti aerodrom, radijski i televizijski centri, Salazarov most na Težu.

Premijer Marselo Kaetano se zajedno s ministrima sklonio u kasarnu „Karmo“, gde je bila smeštena Nacionalna republikanska garda, ali pod napadom trupa naoružanih mitraljezima, brzo se predao Spinoli. Privremeno se nalazio u pritvoru na Madeiri, ali je ostatak života proveo u izgnanstvu u Brazilu.

Revolucionari su preko radija pozivali ljude da ostanu u kućama, ali mnogi su izašli na ulice i pridružili se vojnicima, kako bi ih podržali. U zoru 26. aprila, MFA je imao punu vlast u zemlji, uz obećanje da će što pre održati demokratske izbore za nacionalnu skupštinu.

Za razliku od većine vojnih udara, gotovo da nije bilo pucnjave, a oduševljene gomile su vojnicima davale crvene karanfile kako bi proslavile rušenje vlade. Vojnici su stavljali cveće u cevi pušaka i pričvršćivali ih za uniforme. Karanfili su ubrzo postali simbol revolucije i njenog uspeha u donošenju demokratije u Portugaliju.

Iako revolucionari nisu koristili nasilje, četiri civila su ubijena od strane DGS-a, režimske političke policije, koja je pucala u masu koja je okruživala policijsku upravu. Kasnije su uhapšeni. Spinola je nakratko postavljen za privremenog predsednika, a nasledio ga je general Fransisko da Kosta Gomiž krajem septembra 1974.

Vlast je prvobitno bila u rukama Hunte nacionalnog spasa; usledio je haotičan period sa pokušajima kontra-udara, sve dok 25. aprila 1975. nisu održani izbori za ustavotvornu skupštinu. Naredni izbori sledeće godine doveli su do formiranja prve ustavne vlade pod premijerstvom Marija Soareša iz Socijalističke partije, a jedna od njenih ključnih pokretačkih snaga bila je dekolonizacija.

Tako su ratovi okončani, a bivše portugalske kolonije Angola, Zelenortska Ostrva, Gvineja Bisao, Mozambik te Sao Tome i Prinsipe, stekle su nezavisnost. Portugalska Indija postala je deo Indije, a jedna mala kolonija u Zapadnoj Africi deo Benina. Istočni Timor je gotovo odmah okupirala Indonezija.

Više od milion portugalskih građana koji su napustili bivše kolonije i vratili se u Portugaliju postali su poznati kao retornados (povratnici). Pod novom demokratskom vladom, cenzura je zabranjena, politički zatvorenici pušteni, sloboda govora dozvoljena. Ispovedanje vere je postalo slobodno. Sprovedena je velika raspodela zemljišta, 60% privrede je nacionalizovano.

Danas se 25. april u Portugaliji obeležava kao državni praznik, poznat kao Dia da Liberdade, Dan slobode. Lisabonski most „Ponte Salazar“, koji je igrao ulogu u revoluciji, preimenovan je u „Ponte 25 de Abril“ u znak sećanja na taj dan kada je osvojena sloboda.

(Telegraf.rs)