Mađari prinuđeni da prodaju krvnu plazmu, među njima često i deca: "Nemam izbora, moram da prehranim porodicu"

Vreme čitanja: oko 4 min.
Foto: Pixabay.com/Ilustracija

U rđavom pojasu severoistočne Mađarske napreduje nova ekonomija, ona izgrađena na ljudskoj krvi. Privatne kompanije pronašle su način da profitiraju od očaja najmarginalizovanije populacije u regionu, Roma.

Za mnoge je čin doniranja krvne plazme postao spas, mračno sredstvo za preživljavanje u pejzažu hronične nezaposlenosti i oskudice.

Donacija plazme je proces u kome se tečni deo krvi davaoca sakuplja dok se crvena krvna zrnca i trombociti mašinom vraćaju davaocu. U Mađarskoj, donacije plazme su eksplodirale u poslednjih nekoliko godina.

Više od 50 "plazma centara" radi širom zemlje, a kompanije prikupljaju do 2.600 litara plazme nedeljno u objektima koji rade šest dana u nedelji, često punim kapacitetom. Po zakonu, donatorima može da se isplati samo 7.500 forinti (oko 2.100 dinara) u gotovini, ali ne postoji propis o dodatnim podsticajima.

Kao rezultat toga, plazma centri su gamifikovali proces, nudeći bodove, bonuse i unose na lutriju kao nagradu za česte donacije. Prilikom svake desete, 20. i 30. posete, donatori mogu da dobiju vaučere za kupovinu ili učestvuju u izvlačenju nagrada kao što su e-skuteri ili plazma televizori.

Ovi centri su pretežno koncentrisani u istočnoj Mađarskoj, gde je nezaposlenost visoka, a lokalno stanovništvo, od kojih su mnogi Romi, teško da sastavljaju kraj s krajem. Za najsiromašnije, donacija plazme je postala redovan, iako opasan, oblik prihoda.

"To je kao kockanje. Stalno se vraćate, nadajući se toj nagradi", rekao je novinarki guardiana jedan od donatora.

Doniraju krvnu plazmu nekoliko puta nedeljno

Nedostatak regulacije u sistemu je evidentan, što doprinosi stvaranju divljih "pružalaca zdravstvenih usluga" u ovim zaostalim regionima. Iako mađarski zakon dozvoljava donacije plazme samo dva puta nedeljno, ne postoji efikasan mehanizam za praćenje koliko često pojedinci doniraju.

"Plazma centri" ne dele informacije o donatorima jedni sa drugima, a mnogi donatori posećuju nekoliko centara u toku iste nedelje kako bi prevarili sistem i povećali svoj prihod. Neki medicinski radnici su optuženi da zatvaraju oči pred ovom praksom.

"Lekari vide na mojim rukama da sam donirao u drugom centru dan ranije, ali mi i dalje uzimaju plazmu. Za njih je sve u brojevima", rekao je jedan donator.

Navodi se da medicinski timovi u plazma centrima često zanemaruju najosnovnije zdravstvene propise prilikom trijaže davalaca, samo da bi povećali broj donora.

Novinarka kaže da je upoznala mladića (18), koji je rekao da je počeo da donira plazmu kada je imao samo 16 godina, dve godine ispod zakonske starosne granice.

On i njegova majka redovno putuju po dva sata od svog sela Tornanadaska do okružnog grada Miškolca, gde četiri različita plazma centra rade jedni pored drugih.

"Oboje doniramo. Tako hranimo našu 10-članu porodicu", rekla je majka.

Za mnoge u ovom regionu doniranje plazme više nije samo izvor sramote, to je nužno zlo. Ispred centra za doniranje u Miškolcu, čeka Romkinja sa detetom dok njen muž donira plazmu.

"Dobijamo dovoljno novca da kupimo hranu samo za nekoliko dana. Onda ponovo moram da se vratim", rekla je ona.

"Donirao sam krvnu plamu više od 300 puta godišnje"

Stigma oko doniranja plazme je očigledna. Mnogi donatori nisu bili voljni da se fotografišu, ali su pritajali da novinarki pokažu rane od igli na rukama.

"Upravo sam se onesvestila tokom doniranja jer nisam popila dovoljno vode prethodno, a moj imuni sistem više nije kao što je bio. Ali kakav izbor imam? Ako nema posla, moram da prehranim svoju porodicu, bukvalno svojom krvlju", rekla je jedna žena.

Još jedan donator iz velikog grada Debrecina, gde radi šest plazma centara, ispričao je svoje zapanjujuće iskustvo. Tokom godine, donirao je plazmu više od 300 puta, što je daleko premašilo zakonski limit od 45 donacija godišnje.

"Dao sam 220 litara plazme u jednoj godini, samo u jednom centru. Zakon kaže da čovek za to vreme može dati samo 34 litra. Ali njih to ovde ne zanima. Sve do čega im je stalo je novac", rekao je on.

Nedostatak nadzora i regulacije je olakšao ovim kompanijama da iskoriste već ranjivu populaciju. Za mnoge Rome u rđavom pojasu, donacija plazme više nije izbor. To je pitanje opstanka. Za 850 ml plazme, ova osoba je dobila 2.100 dinara u kešu, plus vaučer za kupovinu u istom iznosu.

Česti davaoci plazme često su slepi za danak koji uzimaju njihova tela. U očajničkoj svakodnevnoj borbi za preživljavanje, briga za lično zdravlje postaje daleka. Mnogi od njih izgledaju bledo, koža im je tanka, deluju neuhranjeno, imaju upale obraze.

Ovaj oblik samo-eksploatacije suptilno podstiču kompanije koje često minimiziraju rizike i nemilosrdno reklamiraju spasonosnu prirodu donacije plazme. Istina je da plazma spasava živote, ali šta se dešava kada se zdravlje spasioca žrtvuje u tom procesu?

(Telegraf.rs)