Tramp želi mir u Ukrajini i na Bliskom istoku, ali i više od toga: Da li će mu ovo biti nepremostive prepreke?

Donald Tramp možda vodi rat protiv Vašingtona, ali i dalje želi da postigne mir s ostatkom sveta.

Dolazeći 47. predsednik SAD popunjava svoj kabinet ultrajastrebovima i osobama koje žele da iz korena promene tržište, industriju i društveni poredak, a koji, prema mišljenju njegovih kritičara, prete da zapale ceo federalni aparat. Ipak, neki zvaničnici koji ga poznaju tvrde da je "Tramp provokator" i dalje "Tramp iz Art of the Deal" — samozvani majstor pregovora koji je tokom prvog mandata pokušavao da postigne dogovore s protivnicima SAD širom sveta i koji to želi ponovo, piše Politico u velikoj analizi.

Preporučujemo

"Rekao sam predsedniku vrlo rano tokom svog mandata: 'Bićete poznati kao mirotvorac'", izjavio je Robert O'Brajen, poslednji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost tokom njegovog prvog mandata, koji se smatra glavnim kandidatom za visoku funkciju u novoj administraciji. "Mislim da je to i dalje njegova vizija."

Problem(i)

Tokom svog prvog mandata, Tramp nije uspeo da postigne uspešne sporazume sa Kinom, Iranom i Severnom Korejom. A u četiri godine od njegovog odlaska iz Ovalnog kabineta, svet se promenio na načine koji znače da se sada suočava sa mnogo težim međunarodnim okruženjem — okruženjem koje čini malo verovatnim da će se čak i ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, koji iscrpljuju sve strane, uskoro završiti.

Predstavljamo pet načina na koje su se globalni uslovi promenili i koji gotovo garantuju da će Trampu ovog puta biti teže da sprovede svoje zamisli.

1. Rusija eskalira rat u Ukrajini

Tramp se već suočava s mogućnošću da prekrši jedno od svojih najvećih predizbornih obećanja, jer je više puta obećavao da će okončati taj rat "pre nego što uopšte postanem predsednik". Tokom leta je tvrdio da bi to uradio "za 24 sata", verovatno proglašavanjem primirja na postojećim linijama fronta i postizanjem sporazuma u kojem bi Ukrajina odustala od dela teritorije — i budućeg članstva u NATO — u zamenu za mir.

Međutim, svaki takav sporazum zahteva relativno stabilne linije fronta, a u telefonskom razgovoru dva dana nakon izbora, Tramp je navodno upozorio Vladimira Putina da ne eskalira svoju dvogodišnju invaziju. Ruski predsednik je, međutim, učinio suprotno: nastavlja da gomila trupe na jugoistoku Ukrajine, očigledno pripremajući novu ofanzivu, a tokom protekle sedmice Putin je pokrenuo neke od najvećih raketnih napada na Ukrajinu u poslednjih nekoliko meseci.

Ukrajina, s druge strane, ostaje bez vojnika. Ove nedelje, predsednik Džo Bajden je pokušao da pruži Kijevu veću prednost pre kraja svog mandata, snabdevši Ukrajince raketama dugog dometa. Ukrajina ih je odmah iskoristila za napad na Rusiju, koja je odgovorila ponovnim pretnjama nuklearnim ratom. Bajdenov potez je naveo Majkla Volca, dolazećeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost, da izjavi: "Ovo je još jedan korak na lestvici eskalacije, a niko ne zna kuda ovo vodi."

Istina, ovo bi moglo izgledati kao Trampov trenutak: tokom kampanje je više puta govorio da je najveća opasnost s kojom se Amerika suočava "treći svetski rat" i da samo on može to da spreči, dok je Putin pokazao spremnost za razgovor o primirju. Međutim, ni Putin ni Ukrajinci trenutno ne sarađuju u tom pravcu. U međuvremenu, Republikanska stranka je i dalje puna snažnih pristalica Ukrajine, uključujući dolazećeg Trampovog državnog sekretara, senatora Marka Rubija. Ako imaju njegovu pažnju, Tramp bi mogao oklevati da započne svoj mandat pokazivanjem slabosti tako što bi jednostavno predao velike delove Ukrajine Putinu.

2. Izraelske pretnje aneksijom mogle bi produžiti neprijateljstva

Kada je reč o izraelskom dvostrukom ratu u Gazi i Libanu, novoizabrani predsednik je dao do znanja i izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu i visokim pregovaračima u Kataru da podržava Netanjahuove vojne planove, ali želi da vidi da se ti planovi "privedu kraju" do Trampove inauguracije 20. januara 2025.

Iako se očekuje da će Netanjahu biti spremniji da se povinuje Trampu nego što je bio Bajdenu, izraelski lider je sada u jačoj političkoj poziciji — i sposobniji da se odupre američkom pritisku — nego što je bio od napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine. Nakon uspešnih izraelskih kampanja protiv Hezbolaha i Hamasa, Netanjahu je učvrstio podršku u svom kabinetu, što mu verovatno omogućava da ostane na vlasti još najmanje godinu dana.

Istina, Izraelske odbrambene snage već neko vreme tvrde da su vojni ciljevi u Gazi ispunjeni, a The Washington Post je nedavno izvestio da se Izrael priprema za dogovor o primirju sa Hezbolahom u Libanu kao "poklon" Trampu kada preuzme funkciju u januaru.

Međutim, Netanjahu je nedelju dana kasnije izjavio da će Izrael nastaviti vojne operacije protiv Hezbolaha uprkos bilo kakvom primirju. Pored toga, Netanjahuova vlada otvoreno razmatra aneksiju Zapadne obale. Taj potez bi mogao naići na podršku proizraelskih jastrebova u Trampovom timu — uključujući Rubija, buduću ambasadorku pri UN Eliz Stefanik i budućeg ambasadora u Izraelu Majka Hakabija — ali bi gotovo sigurno produžio neprijateljstva i neodređeno odložio predloženi sporazum o normalizaciji odnosa između Saudijske Arabije i Izraela, koji se smatra ključem šireg mirovnog dogovora u regionu.

3. Iran bliži nuklearnom oružju nego ikad

Tramp se suočava s novim preprekama u ispunjenju još jednog predizbornog obećanja: da natera Iran da se odrekne svog nuklearnog programa. Prema izveštajima, planira da obnovi kampanju "maksimalnog pritiska" drastičnim povećanjem sankcija Iranu i blokiranjem prodaje iranske nafte. Novi iranski predsednik, Masud Pezeškijan, koji se smatra relativno umerenim, pokazuje spremnost za pregovore, izjavivši: "Sviđalo se to nama ili ne, moraćemo da se suočimo sa SAD u regionalnim i međunarodnim okvirima."

Problem za Trampa je u tome što je Teheran sada dodatno motivisan da razvije nuklearno oružje. U proteklih nekoliko meseci, njihova konvencionalna strategija odvraćanja pretrpela je katastrofalni neuspeh protiv Izraela, koji je gotovo eliminisao vrhunsko rukovodstvo njihovih saveznika, Hezbolaha i Hamasa, uključujući napade na ciljeve unutar samog Irana. Ranije ove godine, visoki komandant iranske Revolucionarne garde sugerisao je da bi Iran mogao razmotriti promenu svoje "nuklearne doktrine" suočen s izraelskim pretnjama. Osim toga, Iran je sada mnogo bliži nuklearnom oružju nego 2018. godine, kada je Tramp odbacio nuklearni sporazum koji je dogovorio njegov prethodnik, Barak Obama.

Još jedan faktor koji bi mogao ubrzati iranske nuklearne ambicije jeste potvrda američkih i izraelskih zvaničnika da je izraelski kontranapad prošlog meseca uništio aktivni istraživački centar za nuklearno oružje u Iranu. Iranski tvrdolinijaši otvoreno upozoravaju da je ovakav stepen strateške ranjivosti za njih neprihvatljiv.

"Imamo kapacitet za izgradnju oružja i nemamo problema u tom pogledu", izjavio je 1. novembra Kamal Harazi, savetnik iranskog vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija.

4. Kim Džong Un ima novog saveznika - Putina

Tramp takođe ne može računati na bilo kakav sporazum o razoružanju sa Severnom Korejom. Tokom svog prvog mandata, Tramp je započeo ono što je opisao kao "posebno prijateljstvo" sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom, koji je uzvratio s entuzijazmom kroz bizarna pisma, nazivajući njihov odnos "dubokim i posebnim".

Međutim, Kim je značajno unapredio svoj nuklearni i program interkontinentalnih balističkih raketa otkako je Tramp napustio Belu kuću. Kim je takođe uspostavio novu vojnu alijansu sa Rusijom, koja je Severnu Koreju učinila manje zavisnom od američke pomoći. Sporazum o međusobnoj odbrani između Rusije i Severne Koreje, objavljen u junu, znači da Kim sada dobija humanitarnu pomoć, novac i naftu — a verovatno i vojnu tehnologiju — što su ranije mogli obezbediti samo pregovori sa Vašingtonom.

"Nećemo moći postići sporazum kakav smo postigli tokom prve Trampove administracije", rekao je Stiven Vertajm, stručnjak za spoljnu politiku iz Karnegi zadužbine. "Biće potrebno mnogo više da bi se Severna Koreja udaljila od Rusa."

5. Si Đinping postao tvrđi u stavovima

Tramp će se suočiti s mnogo težim zadatkom da natera Kinu da igra pošteno u trgovini i odustane od pretnji prema Tajvanu, jer je kineski predsednik Si Đinping zauzeo tvrđe stavove po svim ovim pitanjima nego pre četiri godine. Tramp će takođe morati da se suoči s činjenicom da se produbljuje ideološko partnerstvo između Pekinga i Moskve, zasnovano na njihovom zajedničkom protivljenju američkoj hegemoniji, što se ne uklapa lako u Trampov isključivo transakcijski, bilateralni pristup geopolitici.

Istina, kineska ekonomija se dramatično usporava, a Si delimično računa na izvoz kako bi je oživeo. Si Đinpingovo loše upravljanje ekonomijom dovelo je do nagomilanog duga, opadajućih stranih investicija i odlivanja kapitala. Zbog toga bi Trampove pretnje o uvođenju novih tarifa od 60 procenata mogle naneti ozbiljnu štetu Kini.

Međutim, iako je Tramp gotovo obećao trgovinski rat s Pekingom, istovremeno je dao nagoveštaje da želi izbeći pravi rat zbog Tajvana. Taj signal popustljivosti po pitanju Tajvana, zajedno sa Sijevim grandioznim planom da Kina postane globalna supersila koja se oslanja na sopstvene resurse, mogao bi kineskog lidera učiniti još manje spremnim da promeni temeljne kineske trgovinske prakse — uključujući ilegalne subvencije kompanijama i široko rasprostranjenu krađu intelektualne svojine — nego što je bio tokom Trampovog prethodnog mandata.

"Nije uspelo prošli put, i ne vidim nijedan razlog zašto bi uspelo ovog puta", rekao je Vilijam Rejnš, bivši zamenik sekretara američkog Ministarstva trgovine, sada u Centru za strateške i međunarodne studije.

Mnogo toga će zavisiti od ljudi koje Tramp izabere za ključne pozicije

Sposobnost zemlje da upravlja ovim promenama zavisiće u velikoj meri od ljudi koje Tramp bude izabrao za ključne pozicije.

Čak i pod njegovim čvrstim vođstvom, Republikanska partija prolazi kroz ideološku borbu između tradicionalnih jastrebova, koji žele da pokažu snagu u inostranstvu i ne vole pregovore, i s druge strane, "restrikcionista" i "realista", koji žele da izbegnu strane sukobe, prihvatajući više neoizolacionistički stav "Amerika na prvom mestu". Za sada, izgleda da su jastrebovi postavljeni na najviše pozicije, uključujući Marka Rubija kao državnog sekretara, Majkla Volca kao savetnika za nacionalnu bezbednost i, kao najveće iznenađenje, bivšeg voditelja Fox News i borbenog veterana Pita Hegseta kao sekretara za odbranu.

Međutim, već se pojavljuju suprotstavljene snage unutar nove administracije koje bi mogle savetovati pomirljiviji pristup, posebno kada je u pitanju Kina. Tramp nije imenovao neke dugogodišnje "jastrebove" prema Kini, poput senatora iz Arkansasa Toma Kotona ili svog bivšeg državnog sekretara Majka Pompea, koji je ranije ove godine izjavio da je vreme da SAD priznaju nezavisnost Tajvana.

Trampov novi unutrašnji krug uključuje nekoliko poslovnih ljudi koji bi mogli zauzeti diplomatskiji stav. Među njima je Ilon Mask, predloženi glavni savetnik, čiji uspeh sa Teslinom proizvodnjom u Kini zavisi od naklonosti Pekinga, a koji je sebe jednom opisao kao "prilično proukrajinski nastrojenog". Tu je i Hauard Lutnik, kopredsednik Trampove kampanje, koji je nominovan za sekretara za trgovinu i za koga je Tramp rekao da će "voditi njegovu agendu tarifa i trgovine". Lutnikove finansijske kompanije s Vol Strita, poput Cantor Fitzgerald i BGC Group, imaju značajne poslovne interese u Kini.

Drugi bivši Trampovi zvaničnici, koji bi mogli dobiti visoke pozicije u novoj administraciji, poput bivšeg visokog odbrambenog zvaničnika Elbridža Kolbija, kritikovali su Tajpej zbog toga što je "besplatni jahač" u bezbednosnom smislu i nagoveštavali da Tramp neće tako brzo braniti ostrvo kao Bajden. Sam Tramp je u julu u intervjuu za Bloomberg Businessweek izjavio: "Tajvan bi trebalo da nam plati za odbranu... Tajvan nam ništa ne daje."

"Ovi ljudi veruju da ne možemo rizikovati potapanje Pacifičke flote zbog zemlje koja ne želi sama da se zaštiti", rekao je jedan stručnjak za nacionalnu bezbednost blizak Trampovom tranzicionom timu. "Zato bi politika prema Kini mogla biti mnogo blaža nego što ljudi misle."

Dolazeći predsednik već šalje mirovne signale stranim protivnicima, čak i dok se upušta u ono što se može opisati samo kao neprijateljsko preuzimanje savezne vlade i domaći rat protiv "duboke države". Kako je Tramp rekao na skupu u Koloradu u oktobru: "Neprijatelj iznutra" je "veći neprijatelj od Kine i Rusije."

"Neću započinjati ratove, već ću ih zaustavljati", izjavio je Tramp u svom pobedničkom govoru 5. novembra. Na sastancima s inostranim delegacijama u Mar-a-Lagu, Tramp je rekao da "želi da okonča sve ove sukobe", čak i kad je u pitanju Iran, iako je Teheran navodno planirao da ga ubije, prema diplomatskom zvaničniku upoznatom s jednom od tih konverzacija. Zvaničnik je napomenuo da je Tramp lično pokrenuo tajni kanal za pregovore s Iranom nakon što je 3. januara 2020. naredio atentat na iranskog generala Kasema Sulejmanija. Prema izveštajima, Mask se nakon izbora tajno sastao s iranskim ambasadorom pri UN kako bi ublažio tenzije.

Gvenda Bler, autorka knjige iz 2000. godine "The Trumps: Three Generations of Builders And A President", rekla je da je za Trampa ključna želja da ostavi zaostavštinu kao veliki mirotvorac. "Zaista bi voleo da bude pregovarač epohe, koristeći isti transakcioni DNK koji je pokrenuo njegovog dedu tokom Zlatne groznice, njegovog oca (u izgradnji carstva nekretnina) u vreme Nju Dila, i njegovu sopstvenu karijeru u nekretninama, kazinima i rijaliti televiziji", rekla je Bler.

Ona je, međutim, upozorila da su "svi ostali za pregovaračkim stolom jednako sebični kao i on, ali daleko manje skloni lažima, preuveličavanjima i iskrivljavanjima. U globalnom pejzažu sve manjeg američkog uticaja, može se desiti da zapne tražeći veći deo nego što su drugi spremni da daju."

Tramp bi mogao da posluša sopstveni savet u ovom slučaju. Kako je napisao u svojoj knjizi iz 1987. "The Art of the Deal": "Najgore što možete da uradite u pregovorima je da izgledate očajno da ih sklopite. To čini da druga strana nanjuši krv, a onda ste gotovi. Najbolje što možete da uradite je da pregovarate s pozicije snage, a najveća snaga je moć pregovaranja."

Pravo pitanje je da li će Tramp, u svojoj izrazitoj želji da postigne dogovore, imati tu moć za kojom smatra da mu je potrebna. Bez nje, lako bi mogao da se nađe u nizu jednostranih pregovora tokom svog drugog mandata, iz kojih bi ponovo mogao da izađe praznih ruku.

(Telegraf.rs)