Kako bi izgledao nuklearni rat i šta bi bilo sa svetom posle tog nezamislivog scenarija?

"Ako u prvom činu na zidu visi puška, u trećem činu ona mora opaliti. Ako neće, onda nema razloga da visi na zidu." - Anton Pavlovič Čehov

U jednom od brojnih sličnih izjava od početka rata u Ukrajini ruski predsednik Vladimir Putin je 25. septembra sugerisao da bi Kremlj mogao da upotrebi nuklearno oružje protiv bilo koje zemlje koja napadne Rusiju, ako bi ta zemlja bila podržana od strane nuklearne sile. Nedavno je, čak, došlo i do promene nuklearne doktrine Rusije.

Preporučujemo

Ako bi Rusija lansirala masivan nuklearni napad na Ukrajinu ili Zapadnu Evropu, kontinent ne bi imao mnogo mogućnosti da to zaustavi, piše Radio Slobodna Evropa (RSE/RL).

Pavel Podvig, viši istraživač na Institutu Ujedinjenih nacija za istraživanje razoružanja (UNIDIR), široko je smatran vodećim zapadnim stručnjakom za rusko nuklearno oružje. On kaže da ne postoje indicije da bi takva katastrofa mogla da postane stvarnost u bliskoj budućnosti, ali je dao sumornu sliku kako bi nuklearni napad na Evropu mogao da se odigra.

"Ako bi došlo do neke vrste masovnog lansiranja – ili da je nekoliko ruskih raketa lansirano – onda je praktično nemoguće garantovati da će sve biti presretnuto", rekao je.

Prema izveštajima, interne kalkulacije koje je pravio NATO predviđaju da, u slučaju potpunog napada Rusije, taj vojni savez ima "manje od 5 posto" potrebnih protivvazdušnih odbrana.

Veruje se da Rusija ima oko 1.700 nuklearnih bojevih glava u više od 500 raketa koje mogu biti lansirane u nekoliko minuta iz silosa, s mobilnih lansirnih uređaja, podmornica i aviona. Sjedinjene Američke Države bi verovatno bile primarna meta, ali za mnoge od tih raketa je poznato da su namenjene Evropi.

Ali ako su raketni napadi praktično nezaustavljivi, šta bi civili trebalo da rade u tom slučaju?

Neke evropske prestonice održavaju nuklearna skloništa iz vremena Hladnog rata koja su obnovljena u tišini. U Kijevu je nedavno ponovno otvoreno i stavljeno na raspolaganje nuklearno sklonište.

U Pragu je mreža skloništa iz Hladnog rata zabeležila porast interesovanja od strane lokalnog stanovništva od ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Skloništa su "i dalje funkcionalna od pada socijalizma i mogu biti aktivirana ako bude potrebno", potvrdio je Jan Mikes, šef odseka za krizni menadžment u praškom okrugu 2, za RFE/RL.

Portparol Češke vatrogasne službe rekao je za RFE/RL da je od 2023. godine ta služba počela da ažurira "zahteve za sistem skloništa i sama skloništa", bez dodatnih detalja.

U nemačkoj dolini Ar, blizu Bona, Hajke Holunder, direktorka nuklearnog skloništa koje sada funkcioniše kao muzej, izvestila je o značajnom porastu broja posetilaca.

"Interesovanje je poraslo, naročito među mlađim ljudima, zbog rata u Ukrajini", rekla je za RFE/RL. "Da li bi sklonište još moglo da se koristi? Da li postoji nuklearno sklonište za vladu u Berlinu? To su glavna pitanja."

Međutim, takve drastične mere verovatno su uzaludne. Podvig kaže da bi ruski nuklearni napad pružio vrlo malo vremena za beg do zaštićenog skloništa. Od lansiranja do udara na metu u Centralnoj Evropi, Podvig je procenio, "bilo bi to otprilike 10 minuta".

Sjedinjene Države održavaju mrežu satelita koji mogu odmah da uoče trag rakete koja je lansirana, ali bi taj sistem verovatno bio beskoristan zemljama koje su blizu Rusije.

"Sjedinjene Države imaju sve te sisteme za upozorenje – satelite i sve to. Ali sumnjam da bi ove informacije mogle biti brzo ili uopšte podeljene sa saveznicima SAD u evropskim državama", rekao je Podvig.

Modeli onoga što bi savremeno nuklearno oružje učinilo gradovima donose sumornu sliku. Jedna ruska raketa Topolj-M eksplodirala bi u vatrenu kuglu prečnika jednog kilometra koja bi spalila sve živo što dotakne. Unutar radijusa od 7 kilometara, mnogi civili bi umrli od teških opekotina i bili ubijeni pod ruševinama zgrada uništenih udarnim talasom. Zatim bi usledila radijacija koja bi saturirala mesto eksplozije i otrovala vazduh i vodu.

Britanski vojni istoričar Bazil Lidel Hart bio je svedok ratnih vežbi iz 1955. godine u kojima je NATO simulirao scenario nuklearnog rata punog obima sa Sovjetskim Savezom. NATO je pobedio u toj razmeni, ali kada se prašina te hipoteze slegla, gotovo svako bogatstvo zapadnog sveta bilo je u ruševinama. Hart je kasnije to iskustvo opisao kao "vrlo uznemirujuće".

"Pobediti", napisao je, "izgubilo je svoj smisao."

Sovjetski lider Nikita Hruščov navodno je rekao da će nakon potpunog nuklearnog rata "živi zavideti mrtvima".

Podvig iz UNIDIR-a oprezan je u vezi s otkrivanjem svojih vlastitih proračuna.

"Pokušavam da ne razmišljam o tome jer znam nekoliko katastrofičnih scenarija koji su prilično loši", rekao je.

Kao i u vreme Hladnog rata, jedini pravi oblik odvraćanja danas je međusobno osigurana destrukcija, koju garantuje zapadni arsenal stotina nuklearnih raketa, uz kontroverznu politiku lansiranja pri upozorenju (LOW).

LOW stav omogućava Sjedinjenim Državama da lansiraju kontraudare ako se detektuju dolazne rakete, pre nego što bilo kakav udar pogodi američko tlo. Politika bi sprečila uništenje američkih nuklearnih oružja na licu mesta, ali ostavlja mogućnost greške koja bi mogla dovesti do kraja civilizacije.

Uprkos stalnom porastu tenzija između Rusije i Zapada, Podvig kaže da nuklearna apokalipsa ostaje samo daleki potencijal.

"Verujem da ćemo pre nego što dođemo do toga, do stvarne mogućnosti, videti još nekoliko eskalacija", rekao je.

Uz specifičnu retoriku, Podvig je predvideo: "Videli bismo neko pomeranje oružja i slične stvari".

Rekao je da je siguran da je "vrlo malo verovatno da bi ovo moglo da bude nešto što se dešava iznenada".

Ovom temom bavio se i magazin Time, koji je na početku konstatovao da znamо da bi potpuni nuklearni rat između SAD-a i Rusije bio loš, ali uz pitanje koliko, tačno, loš.

Kako šanse za preživljavanje eksplozija, radijacije i nuklearne zime zavise od toga gde živite, jedno je od pitanja koje je postavio Time.

Neviđeno nuklearno zveckanje oružjem učinili su ovo pitanje važnim. Da bih pomogao u odgovoru, Maks Tegmark (profesor koji se bavi istraživanjem veštačke nteligencije na Masačusetskom institutu za tehnologiju, poznatom kao MIT) radio je sa interdisciplinarnom grupom naučnika kako bi stvorili "najnaučniju" simulaciju nuklearnog rata koristeći samo deklasifikovane podatke, a koje su pretočili u video.

Kombinovali su detaljno modeliranje nuklearnih ciljeva, raketnih putanja, eksplozija i elektromagnetnih impulsa, kao i kako se dim crnog ugljen-dioksida stvara, podiže i širi širom sveta, menjajući klimu i izazivajući masovno izgladnjivanje.

Kako video prikazuje, nije previše važno ko će započeti rat: kada jedna strana lansira nuklearne rakete, druga strana ih detektuje i uzvraća udar pre nego što dođe do eksplozije. Balističke rakete s američkih podmornica zapadno od Norveške počinju da pogađaju Rusiju nakon oko 10 minuta, a ruske rakete sa severa Kanade počinju da pogađaju SAD nekoliko minuta kasnije. Prvi udari uništavaju elektroniku i elektroenergetske mreže stvaranjem elektromagnetnog impulsa sa desetinama hiljada volti po kvadratu. Sledeći udari ciljaju komandne i kontrolne centre i nuklearne lansirne objekte. Kopneni interkontinentalni balistički projektili treba da lete oko pola sata od lansiranja do cilja.

Glavni gradovi su ciljani i zbog toga što sadrže vojne objekte, ali i kako bi se sprečio oporavak neprijatelja posle rata. Svaki udar stvara vatrenu loptu koja je otprilike topla kao jezgro Sunca, a zatim se pojavljuje radioaktivni pečurasti oblak. Ove intenzivne eksplozije pretvaraju ljude u blizini u paru i izazivaju požare i slepilo na većim udaljenostima. Širenje vatre zatim izaziva udarni talas koji oštećuje zgrade, ubijajući one u neposrednoj blizini. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska imaju nuklearne sposobnosti i obavezane su članom 5 NATO povelje da brane SAD, pa ih Rusija takođe pogađa. Požari zahvataju mnoge gradove, gde olujni vetrovi podstiču plamen, pale sve što može da gori, tope staklo i neke metale i pretvara asfalt u zapaljivu vrelu tečnost.

Nažalost, istraživanje koje je prošlo kroz recenziju sugeriše da eksplozije, elektromagnetni impuls i radioaktivnost nisu najgori deo: nuklearna zima biće izazvana dimom crnog ugljen-dioksida iz nuklearnih požara.

Atomska bomba bačena na Hirošimu izazvala je takav požar, ali današnje hidrogenske bombe su mnogo snažnije. Veliki grad poput Moskve, sa gotovo 50 puta više ljudi nego Hirošima, može stvoriti mnogo više dima, a požar šalje plimne talase crnog dima u stratosferu, daleko iznad bilo kojih oblaka kiše koji bi inače "oprali" dim. Ovaj crni dim se zagreva sunčevom svetlošću, podižući ga poput balona sa vrućim zrakom i zadržavajući ga do deceniju. Visoke mlazne struje su toliko brze da je potrebno samo nekoliko dana da se dim proširi širom većeg dela severne hemisfere.

To čini Zemlju ledeno hladnom čak i tokom leta, pri čemu se farme u Kanzasu hlade za oko 20 stepeni Celzijusa, a drugi regioni se hlade gotovo dvostruko više. Nedavna naučna studija procenjuje da bi više od 5 milijardi ljudi moglo umreti od gladi, uključujući oko 99% onih u SAD-u, Evropi, Rusiji i Kini – jer većina crnog ugljen-dioksida ostaje na severnoj hemisferi gde je proizveden, i zato što pad temperature više pogađa poljoprivredu na visokim geografskim širinama.

Važno je napomenuti da ostaju ogromne nesigurnosti, pa stvarni humanitarni uticaj može biti bolji ili lošiji – što je razlog da postupamo oprezno.

Očigledno, ne znamo koliko ljudi će preživeti nuklearni rat. Ali, ako je makar delimično toliko loš koliko predviđa ova studija, u njemu neće biti pobednika, već samo gubitnika.

Činjenica da će nuklearni rat verovatno početi postepenim eskalacijama, možda kombinovanim greškom ili pogrešnom procenom, znači da što više ljudi zna o nuklearnom ratu, to je verovatnije da ćemo ga izbeći, navodi se u ovoj analizi.

(Telegraf.rs)