Neverovatna životna priča pukovnika koji je postao vozač Ubera: "Mi smo imali sreće, ali milioni drugih nisu"

Život piše romane. Ove tri reči najčešće shvatamo kao puku frazu, sve dok ne natrčimo na baš takav slučaj. Sudar sa takvom realnošću često zna da bude bolan, naročito po onoga kome se desilo da mu život ispiše roman. Jedan takav ekipa Telegrafa doživela je u Vašingtonu, gde smo bili zbog američkih predsedničkih izbora.

Uz metro, gradske autobuse i taksi, Uber je veoma popularan način da se u američkoj prestonici za pristojne pare prevezete od tačke A do tačke B. Čak toliko popularan da se često dešava da na slobodnog vozača morate da pričekate malo duže. Tim poslom u Vašingtonu se, a u šta smo mogli da se uverimo, mahom bave ljudi koji su došli sa raznih strana sveta. Vozili su nas Marokanci, Etiopljani, Egipćani, Sirijci, Pakistanci, Jamajčani, jedan Avganistanac... Svi oni su u "obećanu zemlju", kako doživljavaju SAD, došli "trbuhom za kruhom".

Preporučujemo

Svi, osim tog Avganistanca. Čoveka kom je život zaista ispisao roman. I to neverovatan.

Vožnja je počela sa klasičnim "dobar dan, kako ste". Uz uobičajenu konverzaciju koja se očekuje u takvim prilikama, ubrzo smo došli do pitanja o samim izborima.

"Kako vam se čine rezultati izbora? Jeste li srećni ili nezavodovoljni pobedom Trampa?", upitali smo našeg vozača Ubera.

"Ni jedno, ni drugo. Gledam da radim svoj posao, zaradim za pristojan život. I ide mi lepo", rekao nam je vozač.

"Ako mogu da pitam, odakle ste?", logično je usledilo pitanje.

"Iz Avganistana", kratko je odgovorio.

U tom trenutku je delovalo kao da mu se ne priča previše.

"Došao sam pre tri godine", odjednom je dodao. I ponovo zaćutao.

Onima upućenijim u svetska dešavanja taj odgovor bi bio dovoljan da zaključe da je ovaj čovek pobegao iz Avganistana kada su Talibani, nakon povlačenja američkih trupa iz te zemlje, na brzinu pobedili lokalnu vojsku i osvojili vlast.

Ubrzo je to i potvrdio.

"Otišao sam u poslednjem trenutku, onog dana kada je bila velika evakuacija. I poslednja", rekao je nakon kraće pauze.

U retrovizoru smo sa zadnjeg sedišta mogli da vidimo njegov pogled. Bio je zamišljen i tužan.

I onda se "otvorio". Iz njega su pokuljale reči koje potvrđuju one tri sa početka ovog teksta – život piše romane.

"Bio sam pukovnik u avganistanskoj vojsci. Radio sam u najužem, prvom krugu obezbeđenja dva predsednika Avganistana", rekao je setnim glasom.

"Proputovao sam s njima najmanje 50 država širom sveta. Imam kod kuće slike sa brojnim svetskim liderima, predsednicima SAD Obamom, Klintonom, Bušom... Gde god su išli predsednici Avganistana, išao sam i ja", dodao je.

Potom smo svi ućutali. Neprijatnu tišinu ponovo je prekinuo on.

"Tog dana, kada je bila evakuacija, uspeo sam da pokupim porodicu, sa nekoliko kofera najosnovnije odeće i uspomena koje znače život, i da dođem do aerodroma u Kabulu. Bilo je na hiljade ljudi tamo. Svi su pokušavali da pobegnu, bilo gde, jer su Talibani već bili u gradu i oko aerodroma. Svi koji su bili tamo znali su šta sledi, šta će se desiti. Među njima je bilo i mnogo ljudi kojima je glava bila u torbi jer su na neki način sarađivali sa zapadnim saveznicima, mahom kao prevodioci, ali i onih koji ni po koju cenu nisu želeli da žive pod talibanskim režimom. Radije im je bilo da poginu pokušavajući da odu, nego da ostanu u tom paklu", ispričao je uz nekoliko kraćih pauza, uzimajući dah da iz duše izvuče te reči koje mu i danas nanose neopisiv bol.

"I vama je glava bila u torbi, kao i vašoj porodici, s obzirom na posao koji ste radili...", konstatovali smo.

"Da...", odgovorio je kratko.

Nakon kraće pauze je nastavio setno.

"Avganistan je prelepa zemlja. Voleo bih kada biste jednog dana mogli da je posetite. Ali nisam siguran da je to dobra ideja dok su Talibani na vlasti. A ne vidim način na koji to može da se promeni", rekao je.

"Avganistanski narod je čestit, vredan, radan, gostoprimljiv... I taman kada je okusio osećaj slobode, desilo se to. Desili su se oni. Ponovo. Tamo nema slobode, ne samo za devojčice i žene. Nema slobode ni za koga", rekao je s ogorčenjem u glasu.

"A ja i moja porodica... E, mi smo, za razliku od mnogih drugih, imali sreće što smo uspeli da pobegnemo. Da nismo, sigurno bismo do sada svi bili mrtvi – žena, ćerka i ja. Zbog mog posla", rekao je.

"Mi smo stvarno imali mnogo sreće. Ali milioni onih koji su ostali nisu", zaključio je nekadašnji pukovnik avganistanske vojske, koji danas radi kao vozač Ubera u Vašingtonu.

Njemu i njegovoj porodici život je ispisao neverovatan roman. Ali, glave su im na mestu. I to je ono što mu je najvažnije. Na sve što su prošli gleda s kombinacijom sete, tuge, ogorčenja, pa i besa... Ali je na kraju, ipak, srećan.

A život sada ima priliku da njemu i njegovoj porodici napiše neki lepši, manje dramatičan roman. Bio bi red.

(Telegraf.rs)