Branio Lukašenka, pa pobegao da se bori za Ukrajince: Ovo je njegova ispovest, ima samo jedan cilj

Pre četiri godine, Vjačeslav Hranuski gledao je kako Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije izlazi iz helikoptera i prilazi bezbebdnjacima koji ga brane od pomahnitale rulje tokom nasilnih protesta u centralnom Minsku.

"Momci, sjajni ste", vikao je Lukašenko Hranusom i ostalim policajcima u kordonu.

Preporučujemo

"Bio sam tu, štitio sam čoveka koji mi je oteo zemlju. Tog trenutka sam shvatio da više ne želim da budem deo toga", priča Hranuski.

Spoznaja da je bio deo represivne mašinerije diktatorskog režima postavila je Hranuskog na put koji ga je na kraju doveo do mesta gde je danas: fronta u Ukrajini. On sada veruje da je borba protiv Rusije najbolji način za borbu protiv Lukašenka, lidera kome je nekada služio.

"Lukašenko je sada moj neprijatelj", rekao je on u intervjuu za Observer koji je obavljen putem video poziva iz Harkova, gde je stacionirana jedinica Belorusa za koje se bori.

"Jedini razlog zašto je još uvek na vlasti je Rusija. I jedini način da ga pobedimo je da se borimo protiv Putina", kaže on.

Iako beloruska vojska nije raspoređena u Ukrajini, Lukašenko je dozvolio trupama Vladimira Putina da uđu u zemlju preko Belorusije u februaru 2022, čime je postala koagresor u ratu. Od tada se ubrzala integracija Moskve i Minska, a Belorusija je sada, zapravo, ruski proksi.

Na drugoj strani fronta, puk Kastuša Kalinovskog, sastavljen od stotina Belorusa, bori se na strani Ukrajine. Oni se kreću od bivših IT stručnjaka do policajaca kao što je Hranuski.

Dok sedi u vojnoj uniformi, uvlači duge dimove cigarete i priseća se svega što je ostavio u Belorusiji - posao, porodicu i prijatelje. Da je mlađi, verovatno bi se smejao na ideju da bi doneo ovako drastičnu odluku zbog politike.

Hranuski se prisetio kako je započeo karijeru u policiji sa 18 godina, odmah po završetku srednje škole.

"Za mnoge mladiće koji ne brinu o politici, ali žele stabilan život, pridruživanje policiji je dobra opcija“, rekao je on.

Do 2020. godine, kada su izbili protesti nakon nameštenih predsedničkih izbora, imao je 21 godinu i, po sopstvenom priznanju, uglavnom se fokusirao na "devojke, zabave i dobar provod".

Lukašenkov režim se u velikoj meri oslanja na bezbednosne snage, čiji pripadnici primaju stabilnu platu i naučeni su da poštuju i Lukašenka i Rusiju – beloruskog "velikog brata". Hranuski se dobro slagao sa svojim kolegama, deleći svakodnevni teret policajca – rešavajući sitne komšijske sporove i održavajući red, piše Guardian.

Ali kada se sada osvrne unazad, Hranuski oseća prezir prema mnogima ljudima sa kojima je radio.

"Oni nisu posebno pametni i ne analiziraju kritički informacije. Većina njih nema principe. U stvari, to je skoro uslov za rad za ovaj sistem", kaže on.

Kada su počeli protesti u avgustu 2020, Hranuski je video kako njegove kolege muče demonstrante i rugaju im se da bi podržali režim. Pokrenuti optužbama za izbornu prevaru, protesti su izveli stotine hiljada Belorusa na ulice širom zemlje. Samo u prvim danima mnogi su zatočeni, mučeni i strpani u pretrpane ćelije. Zatočenici su izašli iz privremenih zatočeničkih centara prekriveni modricama od zlostavljanja koje su pretrpeli.

Hranuski se prisetio scene na koju je naišao u Frunzenskom okrugu policije u Minsku, gde je radio, posle noćnih protestnih skupova. Tamo je zatekao oko 70 demonstranata. Vrištali su, okrvavljeni i u modricama, ležeći vezani na zemlji, koje su kolege sa kojima se često šalio i pušio tukli pendrecima po rukama i leđima.

"Morao sam i ranije da privodim ljude, ali sam to uvek radio bez nasilja. Tokom moje službe često je bilo prostora da se izbegne brutalnost“, tvrdi Hranovski.

"Ali u tom trenutku... video sam apsolutno životinjski odgovor na mirne proteste. Do tada sam islio da mi, kao policajci, radimo nešto dobro. Taj trenutak me je razuverio", rekao je on.

Minsk je 16. avgusta 2020. bio svedok najvećeg protesta do tada, sa više od 200.000 građana koji su izašli na ulice da demonstriraju protiv diktature.

"Bilo je neverovatno – stajao sam u policijskom kordonu, gledao ovo more ljudi, misleći da će nas pomesti, a mi ćemo baciti štitove. Ali oni su se vratili“, tužno je rekao Hranuski.

"To je bio trenutak kada sam shvatio da je revolucija propala i da će stvari biti samo gore", dodao je.

U septembru te godine dao je otkaz u policiji. Dozvoljeno mu je da napusti policiju, ali su vlasti bile nemilosrdne u progonu svih bivših kolega koji su se usudili da osporavaju režim. Tokom narednih meseci, Hranuski je dobio dojavu od svojih kontakata u sistemu da se protiv njega sprema krivični postupak.

Spakovao je svoja dokumenta i stvari i odlučio da pobegne u Harkov, pošto je tamo živeo njegov prijatelj. Tada, pre početka sveopšteg rata, još je bilo moguće preći granicu sa Ukrajinom autobusom.

Kada je stigao u Harkov, pridružio se ukrajinskoj vojsci i spremao da se bori protiv Rusije. Tada nije očekivao da će Belorusija 2022. godine postati koagresor u konfliktu, i da će njegove brojne kolege i dalje biti na strani režima.

U septembru te godine pridružio se puku Kastuša Kalinovskog nakon što su njegove trupe podelile svoju viziju borbe ne samo za Ukrajinu već i za Belorusiju oslobođenu diktature.

Misija puka navodi da se nada "oslobođenju Belorusije kroz oslobođenje Ukrajine", verujući da bi ukrajinska pobeda u ratu izazvala kolaps Putinovog režima i, samim tim, Lukašenkove diktature u Belorusiji.

Otkako se pridružio, Hranuski se borio u desetinama bitaka na frontu, preživeo opsadu Bahmuta i izgubio četiri bliska prijatelja na bojnom polju.

Lukašenkova vlada je nedavno proglasila puk Kastuša Kalinovskog terorističkom organizacijom i počela da privodi rođake onih koji služe u Ukrajini. U Belorusiji, Hranuski se suočava sa više krivičnih prijava, uključujući plaćeničke aktivnosti, učešće u ekstremističkoj organizaciji i veleizdaju.

Većina njegovih bivših kolega smatra ga izdajnikom. Hranuski sugeriše da je to zato što u policiji nije dozvoljeno nezavisno mišljenje, već samo slepo poslušanje naređenja.

"Svako je fokusiran na svoju dobrobit. U Belorusiji, prosečan policajac zarađuje oko 900 beloruskih rubalja mesečno (oko 250 evra)– dovoljno da iznajmi jednosoban stan u Minsku i kupi hranu. Nije iznenađenje da bi se mnogi frustrirani, maloumni ljudi okrenuli jedni protiv drugih za mali bonus“, rekao je on.

Pokušao je da održi kontakt sa nekoliko "razumnih bivših prijatelja", ali je komunikacija na kraju izbledela, rekao je. Sada njihova zajednička prošlost u Belorusiji više nije bitna, i rekao je da mu ne smeta što bi na drugoj strani linije mogli da budu bivši drugovi.

"Gledao sam mog brata Ukrajinca kako gine ispred mene na početku invazije. Zašto bih se brinuo za one koji podržavaju ubice?”, dodao je on.

(Telegraf.rs)