Vođa najpoznatije seksualne sekte u svetu: "Papa iz pakla" imao 600 sledbenika, partnere menjali 4 puta na dan

Austrijanac Oto Mul je pre 33 godine osnovao komunu koja je prerasla u sektu. Kao njen vođa uspostavio je pravila koja su delimično bila usmerena na to kako članovi mogu da žive svoj seksualni život. Pošto je otkriven, proveo je godine u zatvoru i tek nekoliko godina pre smrti shvatio je koliko je grešaka napravio.

Tražio da ga zovu "papa".

Preporučujemo

Kroz istoriju je postojalo mnogo pokreta čiji su motivi, iz današnje perspektive, teško shvatljivi. Setimo se samo nacističke partije koju je stvorio Adolf Hitler, a koja je odgovorna za smrt miliona Jevreja. Ili Čarlsa Mensona, oličenja zla, koji je okupio sledbenike oko sebe i ubio, između ostalog, glumicu Šeron Tejt, koja je bila trudna. Iako Hju Hefner nije pribegavao brutalnim metodama, i on je video budućnost u zajednici kada je osnovao u Plejboj vili, gde je smestio mlade devojke. Posle njegove smrti mnoge od njih su progovorile, prisećajući se da život u vili, koja je spolja izgledala kao palata, nije bio nimalo bajkovit.

Ipak, postoji još jedan Austrijanac, koji je, poput Hefnera, bio okružen mladim devojkama, ali su njegova pravila bila daleko drastičnija. Reč je o Otu Mulu, koji je osnovao komunu Fridrihshof, koja se raspala pre 33 godine, i u kojoj su ga svi zvali "Papa". Ovaj bivši poručnik, koji je postao umetnik, držao je sledbenike pod kontrolom bizarnim pravilima. Jedno od osnovnih pravila bilo je da je zabranjeno biti u vezi, da se moraju imati polni odnosi četiri puta dnevno, ali sa različitim partnerom. Muškarci koji nisu našli partnerku s kojom bi spavali, nisu dobijali ni krevet.

Od Hitlerjugenda do vođe sekte

Oto Mul je rođen 16. juna 1925. u Austriji, a kao mlad bio je član Hitlerjugenda. Tokom Drugog svetskog rata služio je u Vermahtu, oružanim snagama Trećeg rajha. Tokom 1944. godine unapređen je u poručnika i učestvovao je u ofanzivi u Ardenima, poslednjoj velikoj bici Trećeg Rajha na zapadnom frontu. Nakon rata, studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, a njegova dela su bila izložena u pariskom Luvru, bečkom Leopold muzeju i njujorškoj Makarone galeriji. Ipak, postao je poznat zahvaljujući svojim kasnijim "delima". Kao član "bečkih akcionista", eksperimentisao je sa performans umetnošću, koja je često trajala danima. Kroz degradaciju tela želeo je da sruši društvene granice, individualne kočnice i seksualne tabue, ali što je dalje išao u svojim fantazijama, njegovi radovi postajali su sve bizarniji.

Umesto platna, koristio je ljudsko telo, udove i telesne tečnosti kao sredstva izražavanja. Na njegovim performansima goli ljudi su se valjali po zemlji u boji, blatu, izmetu i dodirivali se. Ponekad je sam Mul vršio nuždu na nekoga od njih ili mokrio u njihova usta. Međutim, najkontroverzniji njegovi performansi nisu bili ti sa takvim prizorima. Godine 1962. u okviru performansa "Akcija: Krvava orgulja" troje ljudi je bilo raspeto na krst, dok je jedna ovca bila zaklana i raskomadana. Isečene unutrašnjosti životinje bile su postavljene na sto, okružene krvlju i vrućom vodom.

Leta 1968. Mul i njegovi prijatelji, uključujući Gintera Brusa, Petera Vabela, Osvalda Vinera i Maltea Olševskog, izveli su pred oko 300 ljudi performans na univerzitetu pod nazivom "Umetnost i revolucija". U ovom performansu, svi su bili goli, masturbirali su, bičevali se, nanosili povrede sebi, prekrivali se sopstvenim izmetom i povraćali, dok su pevali austrijsku himnu i ležali na zastavi Austrije. Mulova opsesija umetnošću dostigla je vrhunac kada je osnovao komunu u kojoj je mogao da ispolji svoje perverzne želje.

Nisu znali ko je čije dete

Mul je 1970. osnovao komunu Praterštrase, a dve godine kasnije preselio je članove u Fridrihshof u Burgenlandu. U toj zajednici članovi su živeli zajedno, a deca i odrasli su spavali u zajedničkim sobama. Voleo je grupnu terapiju i verovao je da treba slobodno voleti, što je bilo osnovno uverenje pokreta. Njihovi performansi su bili uznemirujući i često snimani. U komunama je u jednom trenutku živelo šest stotina ljudi, a stil života koji su razvili bio je daleko od normalnog. Novorođena deca su bila odvajana od bioloških roditelja kako bi se sprečilo formiranje tradicionalnih porodičnih veza, a monogamija je bila zabranjena.

Mul je zabranio da članovi pokazuju nežnost tokom seksa i predigra nije bila dozvoljena. Svi su morali da imaju seks četiri puta dnevno, ali svaki put sa drugim partnerom. Zbog toga mnogi nisu znali ko je otac njihove dece. Muškarci koji nisu mogli da pronađu partnerku nisu imali ni krevet. Zbog česte promene partnera, u komunama su se brzo širile bolesti poput gonoreje i upale bešike, a mnogi su bili i vašljivi ili patili od dijareje. Žene su Mula doživljavale kao Adonisa i činile su sve da privuku njegovu pažnju, stojeći u redovima kako bi spavale s njim, što je smatrano velikom čašću.

Muškarci su, s druge strane, osećali pritisak jer nisu mogli da dostignu Mulove seksualne sposobnosti, pa je on uveo hijerarhiju, određujući ko s kim sme da spava. Uvek je imao jednu omiljenu, ali je mnogo žena bilo oko njega, pokušavajući da ga dodirnu ili poljube.

Najveća čast bila je spavati u njegovom krevetu. Kada bi devojke rođene u komuni napunile 14 godina, Mul je više voleo njih nego njihove majke. Ženama starijim od 35 godina rekao je da su prestare za seks s njim i da više voli "sveže meso". Majke su tako učile svoje ćerke da je seks sa Muelom privilegija, a dok nisu dostigle tu starost, često su mu brisale zadnjicu nakon što bi obavio nuždu ili su ga pratile dok se kupao. U međuvremenu, dečake od 14 godina uvodile su u seksualnost Muelova supruga Klaudija ili njegova omiljena partnerka.

Kraj

Komuna je na kraju propala 1991. godine, jer je Mul postao previše opsednut moći i dominacijom. Zlostavljao je maloletnice, pravdajući svoje postupke političkom i seksualnom slobodom. Uhapšen je i osuđen na sedam godina zatvora zbog seksualnog zlostavljanja mladih devojaka i kršenja zakona o upotrebi narkotika. Proveo je šest i po godina u zatvoru, gde je naslikao 300 slika i pisao o teoriji umetnosti.

Pušten je na slobodu 1997. godine, u 73. godini, a zatim se preselio u Portugal, gde je osnovao novu komunu u kojoj su se članovi svake večeri menjali partnerima, a Mul je mogao da spava s kim god i kad god je hteo. Godinu dana kasnije, 1998. godine, dijagnostikovana mu je Parkinsonova bolest.

Nakon izlaska iz zatvora, nekoliko puta je govorio za medije, uključujući nemački Die Zeit, tvrdeći:

"Nisam pedofil. To su gluposti. Devojke su već bile zrele."

Iako Oto Mul u ranijem delu života nije smatrao svoje postupke nemoralnim, kako je stario, sve jasnije je sagledavao svoju prošlost, što je dovelo do toga da se 2010. godine javno izvinio, priznajući da je potcenio uticaj koji je imao kao vođa zajednice.

Tri godine kasnije, 26. maja 2013. godine, umro je u 87. godini.

(Telegraf.rs)