Smrt Aleksandra, njegove žene i ćerke pre 20 god. potresla Balkan: Ovako žive njihove ubice, jedan nije osuđen
Pre 20 godina, dva studenta su uspela da potresu ceo Balkan okrutnošću kojom su ubili tri člana porodice. Aleksandar (39), Lukrecija (35) i njihova osmogodišnja ćerka pronađeni su mrtvi nakon tromesečne potrage.
Pre tačno 20 godina, 28. septembra 2004, dvojica studenata ubili su porodicu iz Mangalije u Rumuniji. U jednom od najkrvavijih zločina ikada počinjenih u toj zemlji, osmogodišnja devojčica je odvedena iz škole i, bez razloga, hladnokrvno ubijena nakon što je tri puta pobegla iz ruku kriminalaca.
Dvojica mladića osuđena su na doživotnu kaznu zatvora. Međutim, zahvaljujući rupi u zakonu koju su otkrili njihovi advokati, oni su bili oslobođeni plaćanja odštete rođacima žrtava. Saučesniku koji je učestvovao u ubistvu devojčice i skrivanju njenog tela istražni organi su dozvolili da napusti Rumuniju i nije odležao ni jedan dan u zatvoru.
Slučaj je potresao ceo region
Žena iz Mangalije je 8. oktobra 2004. otišla u policiju da prijavi da nije videla svoju sestru više od nedelju dana. Lukrecija Jon (35) nestala je bez traga, zajedno sa suprugom Aleksandrom (39) i njihovom osmogodišnjom ćerkom Amalijom. Danima nisu otvarali vrata svog stana, a telefoni su bili isključeni. Njihov automobil koji su kupili tokom rada u Nemačkoj nije bio ispred zgrade.
U početku su rođaci mislili da su otišli na putovanje, međutim, svima je postalo sumnjivo to što se nisu vratili početkom meseca kada je ćerka trebalo da krene u školu.
Policija u Rumuniji je odmah pokrenula istragu zbog njihovog nestanka.
U kući porodice Jon, vrata stana su bila netaknuta i nije bilo znakova provale ili borbe. Međutim, na kuhinjskom stolu, pored tegle u kojoj je trebalo da se kisele, stajale su krofne. U kupatilu, kada je bila natopljena vešom zaboravljenim da se ispere. Uz pomoć Lukrecijine sestre, policija je otkrila da u hodniku nedostaje tepih i da je sofa pomerena u dnevnu sobu kako bi se sakrila posekotina na tepihu.
Na jednom od zidova bili su tragovi, a forenzičari su pronašli i mrlje od krvi, koje su bile Aleksandrove. Policiju je odmah zanimalo ko ih je napao u sopstvenoj kući, i još važnije, zašto?
Kako bi što brže pronašla odgovore, policija je tragala za automobilom porodice Jon i objavila u štampi njegov nestanak. I, posle dve nedelje potrage, 27. oktobra 2004, metalik sivi Opel je pronađen parkiran u oblasti Tomis Nord izvan Konstance.
Unutra je auto bio čist, a istražitelji nisu uspeli da pronađu nove tragove. Prva teorija bila je da je došlo do tuče u stanu para Jon, da je Aleksandar ubijen, a da Lukrecija pobegla sa svojom najmlađom ćerkom i sada se krila od zakona. Cela porodica je zadržana na granici.
Početkom decembra 2004. mlada žena se prijavila policiji u Konstanci da je žrtva trgovine ljudima. Ispričala je da ju je 5. novembra 2004. kupio muškarac iz Černavode za 600 evra, a zatim je odveo u stan u Konstanci, gde je bila prinuđena da se bavi prostitucijom. Devojka je uspela da pobegne i otkrila ie policiji mesto gde je bila zatvorena.
Radilo se o bloku u naselju Tomiš Nord. Tamo je živeo Blenis Šiti, 21-godišnji mladić iz Kučove (Albanija), student Fakulteta za međunarodne ekonomske odnose Univerziteta Ovidije Konstanca.
Lukrecijin sestrić, glavni osumnjičeni
Policija je 10. decembra 2004. ušla u stan Albanca i pronašla školske udžbenike koje je ukrao u srednjoj školi, metke iz pištolja i, što je najvažnije, dokumenta i mobilni telefon nestalog para u Mangaliji. Blenis je rekao policiji da je pronašao ove predmete kada je iznajmio stan. Međutim, istraga o krivičnom delu trgovine ljudima otkrila je da je bilo nekoliko žrtava, od kojih je jedna, maloletna, boravila sa drugim muškarcem, Šitijevim prijateljem, 22-godišnjim Štefanom Nikuleskuom, studentom Fakulteta za finansije i računovodstvo Univerziteta Ovidije. Nikulesku je bio bratanac Lukrecije Jon.
U tom trenutku istražitelji nisu sumnjali da su njih dvojica umešani u nestanak porodice iz Mangalije. Blenis Shiti i Stefan Nikulesku su pritvoreni 14. decembra 2004. godine. Samo nekoliko sati kasnije, Lukrecijin bratanac ispričao je istražiteljima šta se dogodilo.
Tačna hronologija incidenta utvrđena je na osnovu njegovih iskaza, svedoka koji je učestvovao u skrivanju tela i drugih dokaza u spisu, zabeleženih u presudi Višeg suda kojom je dvojici izrečena pravosnažna presuda.
Šiti i Nikulesku su 29. septembra 2004. krenuli iz Konstance kolima za Mangaliju. Bili su bliski prijatelji od srednje škole i zajedno su igrali ragbi. Ali više od sporta povezivali su ih zločini koje su zajedno počinili. Istražitelji su otkrili da su njih dvojica već počinili pljačku pre trostrukog ubistva. Kada su tog jutra stigli u Mangaliju, parkirali su automobil ispred bloka u kome je živela porodica Jon i čuvala stražu. Nešto pre 8 sati ujutru, pratili su devojčicu koja je išla u školu i čekali da njen otac Aleksandar napusti stan. Onda su pokucali na vrata.
Majka Štefana Nikuleskua bila je sestra Lukrecije Jon. Stoga je mladić seo ispred vizira kako bi ga tetka videla, dok je Albanac bio sa strane. Čim su se vrata otvorila, Lukreciju je udario njen sestrić, a oni su naleteli na nju u hodniku i pokušali da je zadave rukama, ali se ona opirala. U strahu da komšije ne čuju, Šiti je odlučio da to brzo prekine, zgrabio je kabl fiksnog telefona i zadavio je. Nakon što je prestala da se pomera, njih dvoje su je odvukli u kupatilo stana. Zatim su otišli u kuhinju, uzeli dva noža i ponovo čekali.
Nikulesku je u hodniku čekao da se otvore ulazna vrata, dok je Šiti sa balkona posmatrao povratak Lukrecijinog muža. Kada ga je ugledao, mahnuo je prijatelju.
Kada je Aleksandar ušao na vrata, Šiti ga je napao nožem i pokušao da mu prereže vrat. Muškarac se branio, ali je povredio desnu ruku. Nikulesku ga je potom izbo nožem, a žrtva je pala na pod i umrla. Prema nalazu obdukcije, bilo je više uboda u predelu grudnog koša i stomaka.
Tokom suđenja, Šiti je tvrdio da je bio samo posmatrač i da je druga osoba ubola žrtvu. Ali sudije koje su mu izrekle kaznu utvrdile su da je, " s obzirom na broj udaraca " i " lokaciju povreda - napred i nazad ", izvesno da su ih "zadala oba optužena".
Nakon što su ubili Aleksandra Jona, dvojica muškaraca su pretražila kuću u potrazi za novcem i vrednim stvarima. Odneli su 6.000 evra, mobilne telefone i lične karte dvoje oštećenih, pasoše i dokumenta kuće i automobil. Zatim su tela žrtava vezali, ostavili u kući i otišli odatle. Njihovo prvo odredište bila je bolnica u Mangaliji, jer je u Nikuleskuovom pokušaju da ubode svog ujaka, slučajno ubo Šitija u nogu.
U bolnici je konstatovano da je rana površinska. Šiti je zavijen, vakcinisan protiv tetanusa i pušten kući. Tek odatle je opet otišao da ubija, a njegova poslednja žrtva bilo je dete od samo osam godina.
Blenis Šiti je prvo pozvao svog prijatelja Todrija Albiona i zamolio ga da dođe u Mangaliju, ne navodeći mu razlog. Todri je takođe bio iz Albanije, imao je 19 godina i pohađao je srednju školu u Konstanci. Nikulesku je slomio nogu igrajući ragbi, a Šiti je takođe povredio nogu, pa im je bio potreban jer su planirali da iznesu tela iz stana i sakriju ih, a nisu mogli sami.
Devojčicu su živu zakopali
Kada je Todori stigao u Mangaliju, svi su seli u automobil koji je vozio Nikulesku i krenuli ka školi u kojoj je studirala Amalija, osmogodišnja ćerka bračnog para Jon. Todri je sedeo na zadnjem sedištu vozača, dok je Šiti sedeo pored njega. Sačekali su da devojčica izađe iz škole, a Nikulesku je otišao po nju. Kada ga je videla, Amalija se obradovala. On je bio njen rođak i njegova devojka se neko vreme brinula o njoj. Rekli su joj da će je odvesti kući i Amalija je sela na prednje sedište, desno od Nikuleskua, koji je vozio auto. Dok su hodali od Mangalije do Konstance, lagali su Amaliji da idu u kuću njene bivše dadilje.
Ne zna se tačno ko je prvi pokušao da ubije devojčicu. Sudije ICCJ su u odluci o kazni utvrdile da je prema "dogovoru dvojice optuženih, Šiti Blenis, koji je stajao iza devojčice, pokušao da je zadavi, ali je, s obzirom na položaj u kojem se nalazila, nije uspeo, pa je od Nikoleskua tražio pojas kako bi je zadavio.
Kada su videli da se žrtva više ne pomera, vezali su joj ruke i noge, stavili je u gepek i odvezli se u šumu Valu lui Trajan kod Konstance. Tamo su zamolili Todrija da iskopa rupu i izvadili telo deteta iz automobila. Nikulesku i Todri su rekli mrtvozorniku da Amalija nije mrtva, nakon čega ju je Šiti pretukao (obdukcijski nalaz je potvrdio da je imala takve povrede), umotao je u ćebe, vezao joj ruke i noge i bacio naopačke u jamu. Nakon pronalaska tela, ustanovljeno je da je devojčica bila živa kada je sahranjena, a uzrok njene smrti je "mehaničko gušenje začepljenjem gornjih disajnih puteva zemljom". Tela tri žrtve otkrivena su 15. decembra 2004. na mestima koja su otkrili Štefan Nikulesku i Todri Albion. U junu 2005. slučaj ubistva je poslat na sud, a dva meseca kasnije, Todri Albion je napustio Rumuniju i više se nije vratio.
Dana 3. avgusta 2005. godine, sudija Marius Epure iz suda u Konstanci odlučio je da poveže spis u kojem su Šiti i Nikulesku optuženi za ubistvo, a nedelju dana kasnije, na zahtev Šitijevih advokata, isti sudija je naložio vraćanje spisa Tužilaštvu i, super-bonus, „ trenutno puštanje na slobodu okrivljenog Šiti Blenisa “, bez ikakve zabrane.
U novembru 2009. Blenis Shiti i Stefan Nikulesku su osuđeni na doživotni zatvor za trostruko ubistvo u Mangaliji. Izvršenje ove kazne počelo je u decembru 2004. godine i, prema proračunu sudije, ističe 4. jula 2102. godine.
Sudije Apelacionog suda u Konstanci su u obrazloženju svoje odluke navele da, iako su Šiti i Nikulesku "bili veoma mladi", kazna doživotnog zatvora opravdava potrebu da se optuženi izoluju od društva.
Šiti je 2014. godine zatražio preispitivanje svoje presude. On je zatražio da se kao dokaz preispita Nikuleskuova izjava iz završne faze suđenja. U toj izjavi, Nikulesku je tvrdio da je delovao sam i da je Šiti nevin. U stvari tokom suđenja, Nikulesku je povukao svoje ranije priznanje i tvrdio da je on jedini koji ju je ubio. Kada je ubio svoju tetku, izbo svog teču i zadavio devojčicu, a da su mu se prijatelji pridružili samo da bi sakrili telo u jamu.
Sud u Konstanci je odbio zahtev za ponovno suđenje na osnovu toga što je izjavu već ispitao osnovni sud. Šiti se žalio na odluku suda, ali je kasnije povukao žalbu.
Albanac se prvo žalio ESLjP da je njegovo preventivno hapšenje od 17. do 20. avgusta 2005. (zbog krađe kataloga) bilo nezakonito. Takođe se požalio da mu je suđenje bilo preterano i nepravedno, da je diskriminisan isključivo na osnovu svoje nacionalnosti i da je optužen za ubistvo. Šiti je u svojoj žalbi takođe tvrdio da mu je medijskom kampanjom protiv njega povređeno pravo na pretpostavku nevinosti i da su mu uskraćena sredstva komunikacije u zatvoru Bela kapija.
Sud je u novembru 2013. presudio da su Šitijeve optužbe neprihvatljive. U novoj prijavi Evropskom sudu za ljudska prava, Blenis je tvrdio da je bio primoran da nosi lisice tokom suđenja jer se smatrao opasnim zatvorenikom, da su protiv njega preduzete mere bezbednosti i da je diskriminisan u odnosu na saoptuženog Štefana Nikuleskua samo zato što je albanski državljanin. I ovaj zahtev su sudije Evropskog suda za ljudska prava proglasile neprihvatljivim u maju 2014.
Međutim, u februaru 2021. Blenis Šiti je dobio svoj slučaj pred ESLjP, a rumunska država je bila dužna da plati Albancu 5.000 evra odštete, zbog neprikladnih uslova u zatvoru.
Šiti je prošao kroz zatvore Poarta Alba, Jilava, Rahova, Tulča i Slobozija. U septembru 2021. godine, ponovo u Kazneno-popravnom centru Bela kapija, oženio se Rumunkom nastanjenom u Španiji, koja je osam godina starija od njega. Trenutno izdržava kaznu u KPZ Ploešti.
Sa druge strane, Štefan Nikulesku je takođe prošao kroz nekoliko zatvora, a u leto 2022. bio je u Đurđu, u zatvorenom režimu izvršenja kazne, druge po težini, posle režima maksimalnog obezbeđenja. Zakon predviđa da osuđeni na doživotnu kaznu zatvora mogu zatražiti uslovni otpust nakon što efektivno odsluže 20 godina zatvora. Za Šitija i Štefaneskua taj zahtev će biti ispunjen krajem ove godine.
(Telegraf.rs)