Zapadne nacije su očajnički želele bebe sa drugog kraja sveta: Mnoga usvojena deca sada veruju da su ukradena

Iuri Kim je uletela u policijsku stanicu u Parizu i rekla da želi da prijavi zločin. Rekla je da je pre 40 godina kidnapovana sa druge strane sveta i da je francuska vlada to podržala.

Plakala je dok je opisivala godine sklapanja kockica kako bi dobila odgovor na jednostavno pitanje: kako je ona, bistra, vredna učenica, sa roditeljima koje je volela, dokumentovana kao napušteno siroče u Južnoj Koreji 1984. i poslata strancima u Francusku?

Preporučujemo

Ona veruje da je vlada u Francuskoj, zajedno sa mnogim drugim zapadnim nacijama, dozvolila porodicama da "decu naručuju poštom" putem međunarodnog usvajanja i nisu učinili ništa da ih zaštite.

"Bili su nesmotreni. Nikada ništa nisu dovodili u pitanje. Nikada nisu proverili odakle sam. Nikada nisu proverili da li moji roditelji postoje ili ne", rekla je ona.

Kim je uhvaćena u mašini za usvajanje koja je poslala stotine hiljada korejske dece u porodice u SAD, Evropi i Australiji. Sada odrasli, mnogi su od tada otkrili da je njihova dokumentacija o usvajanju bila neistinita, a njihova potraga za odgovornošću sada se proširila daleko izvan granica Južne Koreje na zapadne zemlje.

Te vlade su zatvarale oči pred neograničenom prevarom i ponekad vršile pritisak na vladu Južne Koreje da deca nastave da dolaze, pokazala je istraga koju je vodio AP.

Dokumenti pokazuju da su na vrhuncu usvajanja iz Južne Koreje, zapadne diplomate obrađivale papire kao na pokretnoj traci, uprkos dokazima da su se agencije za usvajanje agresivno nadmetale oko slanja beba u inostranstvo, vršile pritisak na majke i plaćale bolnice. Vlade su se fokusirale na zadovoljavanje intenzivne potražnje zapadnih porodica očajnih za decom.

AP, u saradnji sa Frontline (PBS), razgovarala je sa više od 80 usvojenih u SAD, Australiji i Evropi i i pregledala hiljade stranica dokumenata kako bi otkrili dokaze o kidnapovanoj ili nestaloj deci koja su završila u inostranstvu, izmišljenih imena, bebe koje su se menjale jedna za drugu i roditeljima koji su rekli da su njihova novorođenčad teško bolesna ili mrtva, da bi decenijama kasnije otkrili da su poslata novim roditeljima u inostranstvu.

Seizmičke posledice rikošetiraju širom sveta i dovode u pitanje čitavu međunarodnu industriju usvajanja, koja je izgrađena po modelu stvorenom u Južnoj Koreji.

Holandija je u maju objavila da više neće dozvoliti svojim građanima da usvajaju iz inostranstva. Jedina danska međunarodna agencija za usvajanje saopštila je da se gasi, Švedska je zaustavila usvajanje iz Južne Koreje, a Norveška istražuje. Švajcarska se izvinila što nije sprečila nezakonita usvajanja. Francuska je u martu objavila oštru procenu sopstvene krivice.

SAD, pionir ovog sistema i dugo zemlja koja je usvojila najveći broj stranih siročadi, nisu analizirali sopstvenu odgovornost, a neki su se pitali zašto. Stejt department je saopštio da su ga pitanja AP-a tokom nekoliko meseci podstakla da počne da sastavi svoju istoriju iz arhiva.

Rani pregled je otkrio da je rasprostranjena praksa u Južnoj Koreji u to vreme "možda rezultirala usvajanjem zasnovanom na falsifikovanoj dokumentaciji", ali još uvek nema naznaka da su američki zvaničnici bili svesni toga.

Kim veruje da su se zapadne vlade držale priče da spasavaju decu u nevolji i ignorisale dokaze koji sugerišu drugačije. Strane diplomate u zemlji sigurno bi primetile da ulice Seula nisu prepune napuštenih beba i dece sa ulice, rekla je ona.

"Bili smo komercijalizovani kao roba za prodaju. Napravili su lažnu siročad i hranili tržište", rekla je ona.

Smatra se da je korejska dijaspora usvojene oko 200.000 dece najveća na svetu. Na vrhuncu 1970-ih i 80-ih, Južna Koreja je slala stotine beba mesečno.

Nemoguće je reći koliko je usvajanja uključivalo prevaru, a zagovornici tvrde da je većina prošla dobro. Ali Francuska, zemlja koja je primila Kim, priznala je u martu da je njena vlastita vlada odavno znala za "postojanje nedozvoljenih praksi sistemske prirode".

"Javni organi su rano upozoreni i kasnili su sa preduzimanjem akcija. U Francuskoj su diplomatski arhivi i arhivi udruženja efektivno pokazali da ovakva praksa postoji u zemljama tokom dugog vremenskog perioda i da su povremeno upozoravani na najvišim nivoima, često u izolaciji, bez ikakve političke reakcije da im se stane na kraj", navodi se u izveštaju.

Pristup kontroli rađanja i abortusu u zapadnom svetu doveo je do opadanja broja beba koje se mogu usvojiti kod kuće, a porodice su tražile decu. Sistem je dizajniran za udobnost potrošača, a većina usvojitelja nije morala čak ni da posećuje Južnu Koreju.

"Jednostavno rečeno, bilo je ponude jer je postojala potražnja", rekla je Park Geon-Tae, koja predvodi tim sa komisijom za istinu i pomirenje Južne Koreje koji sada istražuje svoje prakse usvajanja.

"Da li je u Južnoj Koreji bilo toliko napuštene dece? Ovo tek treba da vidimo", dodala je ona.

Južna Koreja je 1974. pokušala da zaustavi usvajanje u Skandinaviji, nakon što je njen politički rival, Severna Koreja, optužila da se deca "prodaju kao životinje u stranoj zemlji".

Dokumenti južnokorejske vlade iz tog vremena pokazuju da su diplomate iz Švedske, Danske i Norveške počele da prose za bebe.

"Usvajanje korejske siročadi od strane švedskih roditelja nije zato što Koreja zanemaruje svoju siročad, već zato što švedski parovi bez dece žele da ih usvoje, pa bi bilo dobro da se nastavi sa transferima siročadi", rekao je švedski ambasador na sastanku sa zamenikom ministra spoljnih poslova Južne Koreje u januaru 1975.

Južnokorejski ministar zdravlja Ko Jae-pil napisao je u izveštaju da su zemlje poslale devet molbi za nastavak usvajanja, navodeći najmanje 1.455 zahteva za korejsku decu.

Ambasadori su više puta posetili korejske zvaničnike i "nastavili su sa slanjem diplomatskih dokumenata" u kojima se praktično preti da će obustavljena usvajanja oštetiti odnose, navodi se u izveštaju.

Jedan je napisao da je "zabrinut da će se javno mnjenje protiv Južne Koreje pogoršati" ako zaustave usvajanje u Skandinaviji. Danski državljanin je direktno pisao južnokorejskom predsedniku da ga zamoli da ubrza usvajanje dva korejska dečaka.

Pod pritiskom, Južna Koreja je preokrenula kurs.

"Prihvatanje snažnih zahteva srodnih nacija za nastavak usvajanja smatra se da promoviše međunarodna prijateljstva", napisao je Ko 1975.

Amerikanci su bili pioniri modernog sistema usvajanja i doveli kući daleko više južnokorejske dece nego bilo koja druga nacija.

Danas su SAD usred emotivne debate o tome kako najbolje krenuti dalje sa usvajanjem zasnovanim na modelu koji neki nazivaju duboko pogrešnim.

Morin Fletli, konsultantkinja koja je pomogla u pisanju reformi međunarodnog sistema usvajanja, veruje da to može učiniti samo nakon što se sagleda njegova prošlost. Ona se prisetila kako je lobisti koji se borio protiv zaštitnih mera tokom 1990-ih rekla da će jednog dana usvojenici odrasti i pričati svoje priče.

"Mislim da je došao taj dan i drago mi je što je tu. Mislim da je odavno prošlo vreme da američka vlada sprovede duboku i temeljnu istragu o tome kakve su to prakse bile. Postoji razlog zašto je stara izreka "Oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju"", rekla je ona.

Većina usvojenika su bile bebe i nemaju svoja sećanja. Ali Kim se seća.

Imala je 11 godina kada je nju i njenog mlađeg brata korejska agencija Holt poslala paru u Francuskoj koji je tražio braću i sestre otprilike njihovih godina. Posle razvoda, njena siromašna samohrana majka ih je stavila u sirotište da bi bar mogli da jedu, što je tada bila uobičajena praksa u Koreji. Dva dana pre Božića 1983., radnik sirotišta ju je povukao u stranu i rekao da će biti poslati.

Bila je prestravljena. Tvrdila je da je bila zlostavljana u svom novom domu, što njeni usvojitelji negiraju. Njen brat to takođe negira, rekla je, ali nije odgovorio na zahteve AP-a za komentar. Sudija je odbacila tužbu koju je podnela protiv svog usvojitelja zbog nedovoljno dokaza.

Deset godina nakon svog traumatičnog preseljenja u Francusku, setila se imena svoje korejske porodice, njihovih adresa. Pa ih je našla.

"Zašto si me napustila", pitala je svoju majku.

Njena majka je rekla da to nikada nije uradila. Kada se vratila u sirotište, Dom Anđela u Seulu, saznala je da je njena ćerka već otišla.

Taj dom je u međuvremenu zatvoren. Od 1973. do 1990. godine najmanje 390 dece odatle poslato je stranim usvojiteljima, uključujući 217 u SAD i 127 u Francusku, prema informacijama koje je AP dobio. Svi osim sedam su obrađeni preko agencije Holt.

Kimina papirologija sadrži tri oprečne priče o tome kako su ona i njen brat pretvoreni u siročad.

Prema jednoj, napustila ih je baba-tetka po ocu, koju se Kim ne seća da je ikada srela. Korejski zakon je jasno stavio do znanja da saglasnost za usvajanje može doći samo od roditelja, baka i deda iz direktne linije ili zakonskih staratelja. Drugi dokument kaže da je Kimina majka pristala na usvajanje. Treći kaže da su brat i sestra pronađeni kako "lutaju" ulicama i da su "emocionalno očvrsnuli" tim iskustvom. Pitala se: Kako niko u ovom sistemu, od Južne Koreje do Francuske, nije uhvatio te razlike?

Kim želi da svet sazna šta se desilo njoj i mnogim drugima. Uletela je do kuće vođe francuske agencije za usvajanje sa korejskom filmskom ekipom, pritisnula zvono i držala ga ceo minut.

"Zašto si me ukrao od mojih korejskih roditelja? Nikada me nisu napustili", vrisnula je, nesigurna da li je neko čuje.

"Odgovori me!", vikala je ona.

(Telegraf.rs)