Putin nikad neće popustiti, rat se može završiti samo na jedan način: Tad će postojati šansa za mir u Ukrajini

Dve i po godine nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, strategija Sjedinjenih Američkih Država za okončanje rata ostaje ista: nametnuti dovoljno troškova Rusiji da njen predsednik, Vladimir Putin, odluči da nema izbora osim da prekine sukob.

U pokušaju da promeni njegovu kalkulaciju troškova i koristi, Vašington je pokušao da pronađe ravnotežu između podrške Ukrajini i kažnjavanja Rusije, s jedne strane, i smanjenja rizika od eskalacije, s druge strane. Iako se ovaj pristup može činiti racionalnim, on se oslanja na pogrešnu pretpostavku: da se Putinovo mišljenje može promeniti.

Preporučujemo

Dokazi sugerišu da, kada je reč o Ukrajini, Putin jednostavno nije ubedljiv; on je potpuno posvećen. Za njega, sprečavanje da Ukrajina postane bastion koji Zapad može iskoristiti da preti Rusiji je strateška nužnost. Preuzeo je ličnu odgovornost za postizanje tog cilja i verovatno smatra da je vredno gotovo svakog troška. Pokušaj da ga se prisili da odustane je beskorisna vežba koja samo troši živote i resurse, navodi Foreign Affairs u velikoj analizi rata u Ukrajini.

Postoji samo jedna održiva opcija za okončanje rata u Ukrajini pod uslovima prihvatljivim za Zapad i Kijev: čekati da Putin ode. Prema ovom pristupu, Sjedinjene Države bi zadržale liniju u Ukrajini i nastavile sankcije protiv Rusije, dok bi minimizovale nivo borbi i potrošenih resursa, sve dok Putin ne umre ili ne napusti funkciju na drugi način. Tek tada će postojati šansa za trajni mir u Ukrajini.

Putin kao oportunista?

Kada je Putin naredio invaziju, to je bio rat izbora. Nije postojala hitna bezbednosna pretnja Rusiji koja bi zahtevala invaziju velikih razmera na njenog suseda. I to je bio isključivo Putinov izbor.

I Vilijam Berns, direktor CIA, i Erik Grin, tadašnji viši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za Rusiju, primetili su koliko su drugi ruski zvaničnici izgledali kao da nisu bili obavešteni o Putinovoj odluci. Čak ni na Putinovom navodno nameštenom, televizijskom sastanku njegovih najviših bezbednosnih zvaničnika uoči invazije, neki učesnici nisu znali tačno šta da kažu. Ruske elite su se na kraju svrstale iza njega, ali pre februara 2022. malo ko je gurao ka sukobu koji bi Rusiju toliko koštao i uništio njene odnose sa Zapadom.

Pošto je to rat izbora, Putin ima moć da ga zaustavi. Prepoznajući da je kocka ispala teža nego što je očekivao, mogao bi odlučiti da smanji gubitke. Rat nije egzistencijalni za Rusiju, čak i ako ga je on tako retorički predstavio. Povlačenje ruskih snaga iz Ukrajine ne bi ugrozilo postojanje ruske države, niti bi verovatno ugrozilo njegovu vlast. Putin se pobrinuo da na horizontu ne bude potencijalnih naslednika. Dva koja su bila najbliža izazivanju njegove vlasti — opozicioni lider Aleksej Navaljni i pobunjenik Jevgenij Prigožin — sada su mrtvi. Kremlj ima decenije iskustva u oblikovanju domaćih narativa kako bi podržao Putina. Lako bi mogao da proglasi pobedu u Ukrajini i pokrene prateću informativnu kampanju kako bi opravdao svoj zaokret.

Ali iako Putin ima moć da zaustavi rat, da li bi ikada bio voljan da to učini?

Američki političari uglavnom su na ovo pitanje odgovorili potvrdno, tvrdeći da bi pod dovoljnim pritiskom mogao biti prisiljen da povuče trupe iz Ukrajine ili barem pregovara o prekidu vatre. Kako bi promenili njegovu računicu, Vašington i njegovi saveznici uveli su opsežne ekonomske sankcije Rusiji, dali Ukrajini vojnu opremu i obaveštajnu podršku, te izolovali Moskvu na globalnoj sceni.

Osnovni sećaj nesigurnosti

Međutim, Putin nije oportunista, bar ne kada je reč o Ukrajini. Njegovi najistaknutiji međunarodni potezi nisu bile oportunističke smicalice da stekne prednost, već preventivni napori da spreči gubitke ili da uzvrati na percipirane provokacije.

Ruska vojna akcija u Gruziji 2008. godine bila je i odgovor na napad te zemlje na separatističku regiju Južnu Osetiju, i pokušaj da se izbegne gubitak kontrole nad teritorijom koja je smatrana tačkom pritiska kako bi se sprečila integracija Gruzije sa Zapadom.

Kada je Putin pripojio Krim 2014. godine, bio je zabrinut zbog gubitka ruske pomorske baze na tom poluostrvu.

Kada je intervenisao u Siriji 2015. godine, strahovao je od svrgavanja Bašara al-Asada, lidera koji je bio naklonjen Rusiji.

A kada se navodno umešao u američke predsedničke izbore 2016. godine, odgovarao je na ono što je video kao američke napore da potkopaju njegovu poziciju u Rusiji — pre svega, na javnu kritiku američke vlade na račun ruskih izbora 2011–2012. i otkrivanje "Panamskih papira" koji su razotkrili tajne finansijske transakcije njegovih bliskih saradnika u proleće 2016.

Ako je oportunizam ono što motiviše Putina u Ukrajini — ako je ova kocka proizvod njegove imperijalne pohlepe da stekne kontrolu nad zemljom kad god se ukaže prilika — onda njegov izrazito neoportunistički pristup Ukrajini od 2014. do 2021. godine treba objasniti.

Nakon što je Rusija pripojila Krim u martu i aprilu 2014. godine, ukrajinska vlada bila je u rasulu. Ipak, umesto da agresivno preuzme dodatnu teritoriju, Vladimir Putin je izabrao da pokrene pobunu niskog nivoa na istoku Ukrajine, koju je mogao koristiti kao pregovarački čip da ograniči spoljnopolitičke opcije Kijeva. U septembru 2014. godine, nakon što su ruske snage nanele poraz ukrajinskoj vojsci u gradu Ilovajsku, Moskva je verovatno mogla napredovati dalje duž obale Azovskog mora, stvarajući kopneni koridor od Krima do Rusije. Ipak, Putin se odlučio za politički dogovor, pristavši na Protokol iz Minska.

Čak i nakon što je Donald Tramp postao predsednik SAD, kada je postalo jasno da Vašington nije sklon da pomogne Kijevu, Putin se suzdržao od pokretanja šire vojne akcije ili bilo kakvog drugog pokušaja da proširi ruski uticaj u Ukrajini. Takve propuštene prilike teško se uklapaju u sliku Putina kao majstora oportunizma.

Napad na Ukrajinu bolje se razume kao nepravedan preventivni rat pokrenut da zaustavi ono što je Putin video kao buduću bezbednosnu pretnju Rusiji.

Po Putinovom mišljenju, Ukrajina se pretvarala u antirusku državu koja bi, ako se ne zaustavi, mogla biti iskorišćena od strane Zapada da potkopa unutrašnju koheziju Rusije i ugosti NATO snage koje bi ugrožavale samu Rusiju. Na nekom nivou, američki zvaničnici to razumeju. Kao što je rekla Avril Hejnes, direktorka nacionalne obaveštajne službe, "on je video da se Ukrajina neumitno kreće ka Zapadu i ka NATO-u, a udaljava od Rusije."

Iako invazija nije bila zločin iz prilike, bila je iznenađujuće rizičan potez za Putina. Na međunarodnoj sceni obično je bio sklon izbegavanju rizika, donoseći proračunate poteze i minimizujući angažovanje ruskih resursa. Sa svega nekoliko hiljada vojnika, rusko angažovanje u Siriji ostalo je relativno malo i uglavnom se oslanjalo na rusko ratno vazduhoplovstvo. Kada se činilo da je njegov kolega autokrata, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, 2019. godine na ivici svrgavanja, Putin je poslao svega nekoliko stotina vojnika kako bi mu pomogao da ostane na vlasti. Rat u Ukrajini, za razliku od toga, koštao je Rusiju više od 100.000 vojnika i naneo neprocenjivu štetu njenoj ekonomiji i međunarodnom položaju.

To što je rat toliko neuobičajen za Putinovu uobičajenu kalkulaciju rizika sugeriše da je doneo stratešku odluku u vezi sa Ukrajinom od koje nije spreman da odustane.

Njegova odluka da pošalje većinu ruske vojske u Ukrajinu 2022. godine, a zatim mobilizuje dodatne snage kada je njegov početni napad propao, pokazuje da rat smatra previše važnim da bi se pretrpeo poraz. I uprkos svim troškovima njegove odluke da izvrši invaziju, Putin verovatno misli da bi troškovi nečinjenja bili veći — naime, da Rusija ne bi mogla da spreči nastanak prozapadne Ukrajine koja bi mogla poslužiti kao odskočna daska za "obojenu revoluciju" protiv same Rusije.

Ako Putin sada ne uspe, smatra on, Rusija je osuđena da trpi iste te troškove. S obzirom na to da je verovatno tako kako Putin procenjuje scenarije pred sobom, pritisak Zapada verovatno neće biti ni blizu dovoljan da ga prisili da promeni mišljenje i okonča rat pod uslovima prihvatljivim za Kijev i Vašington.

Od dva načina za završetak rata samo jedan je realan

Ako Putin nije voljan da obustavi napad na Ukrajinu, rat može završiti samo na dva načina: ili zato što Rusija više nije sposobna da nastavi kampanju ili zato što Putin više nije na vlasti.

Postizanje prvog ishoda, degradacijom ruskih kapaciteta, nije realno.

Sa Putinom koji je posvećen ratu i može nastaviti da angažuje vojnike i resurse za borbu, malo je verovatno da će se ruska vojska urušiti. Poraziti Putina na terenu u Ukrajini zahtevalo bi ogromno povećanje zaliha municije, ali tek će 2025. godine Sjedinjene Države početi da povećavaju proizvodnju potrebnih artiljerijskih granata, a ni taj porast neće biti dovoljan da zadovolji potrebe Ukrajine na bojnom polju — da ne govorimo o vazdušnoj odbrani koja je Ukrajini potrebna. Ukrajina će takođe morati da nastavi da šalje vojnike u bitku, i dok Zapad može pomoći u njihovoj obuci, zapadne zemlje nisu voljne da pošalju svoje trupe.

Dodatna poteškoća je ta što su, kao što su pokazale više od dve godine rata, veći ofanzivni potezi izuzetno teški u suočavanju sa pripremljenim odbranama, posebno sada kada dronovi i druge tehnologije nadzora smanjuju element iznenađenja za obe strane.

To nas ostavlja sa drugim putem za okončanje rata: Putinov odlazak iz Kremlja.

Pokušaj ubrzavanja ovog procesa možda izgleda privlačno, ali je nepraktična ideja. Decenijama, Vašington je pokazivao malo sposobnosti da uspešno manipuliše ruskom politikom; pokušaj da se to sada učini predstavljao bi trijumf nade nad iskustvom. Štaviše, iako Putin verovatno već misli da su Sjedinjene Države odlučne da ga svrgnu, ako bi SAD zapravo počele da preduzimaju korake u tom pravcu, on bi vrlo verovatno primetio promenu i video je kao eskalaciju. Kao odgovor, mogao bi pojačati ruske napore da poseje haos u američkom društvu.

S obzirom na te rizike, najbolji pristup za Vašington je da igra na duge staze i čeka da Putin ode. Moguće je da bi on mogao dobrovoljno da se povuče ili da bude svrgnut; ono što je sigurno jeste da će u nekom trenutku umreti. Tek kada više ne bude na vlasti može se započeti pravi posao trajnog rešavanja rata u Ukrajini.

Igra čekanja

Do tada, Vašington bi trebalo da se fokusira na pomoć Ukrajini da održi liniju fronta i spreči dalji napredak ruske vojske. Trebalo bi da nastavi sa nametanjem ekonomskih i diplomatskih sankcija Moskvi, ali bez očekivanja da će one imati značajan efekat; glavni cilj ovog pritiska je poslati pravu poruku američkim saveznicima i zadržati polugu pritiska u rezervi za period posle Putina, uz izbegavanje domaće kritike.

Istovremeno, Vašington bi trebalo pažljivo da upravlja svojim resursima, koristeći ih što efikasnije i ubeđujući Kijev da izbegava velike, neefikasne ofanzive. Čak i uspešne ofanzive Kijeva do sada — uključujući iznenadni napad u rusku Kursku oblast prošlog meseca — imale su mali efekat na celokupan tok sukoba. Rat ostaje iscrpljujući, bez znakova skorašnjeg proboja za Ukrajinu.

Kada se ofanziva na Kursk završi i Kijev uspe da zaustavi ruski napredak u Donjecku, Vašington bi takođe trebalo da podrži prekid vatre koji bi zaustavio borbe. Iako bi Putin mogao prekršiti bilo koji dogovor, koristi od prekida vatre nadmašuju rizike. Prekid vatre bi omogućio Ukrajini da konsoliduje svoje odbrambene snage i obuči više vojnika, dok bi Zapad mogao da nastavi sa snabdevanjem te zemlje oružjem. Najvažnije je da bi prekid vatre sprečio dalju smrt vojnika i civila u ratu koji nema realan kraj dok Putin ne ode.

Kada Putin ode, Vašington mora da ima spreman plan — plan koji ne samo da rešava rat između Ukrajine i Rusije, već stvara i pozitivan okvir za evropsku bezbednost, smanjuje vojne tenzije, smanjuje rizik od sukoba i nudi viziju u koju novi ruski lideri u Moskvi mogu da poveruju. To će zahtevati hrabro vođstvo, odlučnu diplomatiju i spremnost na kompromise — u Moskvi, Kijevu, Briselu i Vašingtonu.

Od invazije, strategija Sjedinjenih Američkih Država prema ratu u Ukrajini karakteriše se kao nerealno očekivanje. Ako Vašington samo može da nametne dovoljno troškova Putinu, može ga ubediti da zaustavi rat u Ukrajini. Ako može da pošalje dovoljno oružja Ukrajini, Kijev može isterati ruske snage. Posle dve i po godine, trebalo bi da bude jasno da nijedan od tih ishoda nije na pomolu.

Najbolji pristup je igrati na vreme — održati poziciju u Ukrajini, minimizirati troškove za Sjedinjene Države i pripremiti se za dan kada Putin konačno ode. Ovo je, doduše, nezadovoljavajući i politički neprijatan pristup. Ali to je jedina realistična opcija, zaključuje se u velikoj analizi Foreign Affairs.

(Telegraf.rs)