Najtužnija priča koju ćete danas pročitati: Kako dođe do toga da dete izbaci roditelja na ulicu zbog starosti?

Njegovi sinovi su mu rekli da su dogovorili operaciju u Nju Delhiju, daleko od njihovog doma u centru zemlje, i kada su stigli u bolnicu, rekli su mu da sedi dok oni odu da se konsultuju sa lekarom. "Čekaj ovde", rekli su. Ali nikada se nisu vratili.

Pronađeni su u kanalima, na ulicama, u grmlju. Ukrcavali su ih u vozove, ostavljali u bolnicama, izbacivali u hramovima. Ostavljeni su zbog bolesti, zbog toga što su nadživeli svoje plate ili jednostavno zato što su previše ostarili.

Kada su stigli u ovaj dom za starije i nepoželjne, mnogi su bili previše otupeli da bi govorili. Nekima je trebalo nekoiko meseci da izgovore istinu o tome kako su došli da provedu svoje poslednje dane u egzilu, piše AP.

Preporučujemo

"Rekli su: 'Briga o njemu nije naš posao'", kaže Amirčand Šarma, 65-godišnji penzionisani policajac koga su sinovi ostavili da umre pored reke nakon što je teško povređen u nesreći. "Rekli su: 'Baci ga.'"

U svojim tradicijama, religijskim učenjima i zakonima, Indija je dugo cementirala verovanje da je dužnost deteta da brine o svojim starim roditeljima. Ali u zemlji poznatoj po poštovanju prema starijima, pojavila se skrivena sramota: rastuća populacija starijih ljudi koje su napustile njihove sopstvene porodice.

Ovo je zemlja u kojoj bake i deke rutinski dele krov s decom i unucima, i gde je očekivanje da se mladi brinu o starima toliko ukorenjeno u nacionalnom etosu da su domovi za stare relativna retkost, a zapošljavanje negovatelja se često smatra tabuom. Ali produženi životni vek doneo je sve veći pritisak na negu, talas urbanizacije je mnoge mlade odveo daleko od njihovih rodnih sela, a postepeni zapadni uticaj počeo je da nagriza tradiciju višegeneracijskog stanovanja.

Sudnice su pune hiljada slučajeva roditelja koji traže pomoć od svoje dece. Trotoari i uličice su prepuni starijih ljudi koji ih sada nazivaju svojim domom. I industrija neprofitnih organizacija za napuštene je procvetala, upravljajući stalno rastućim brojem skloništa koja se neprestano pune.

Ovo je priča iz jednog od tih skloništa.

Društvo za obrazovanje i dobrobit siročadi Sveti Hardjal, poznato kao SHEOWS, smešta oko 320 ljudi na 16 hektara zemlje u ovom malom severnoindijskom gradu. Gotovo svi su napušteni od svojih porodica.

Jedna žena je provela više od osam godina živeći u dalekom hramu gde su je napustila deca. Druga priča o sinu kojeg je volela, a koji ju je izbacio, rekavši da će njegova žena otići ako ona ne ode. Čovek koji sedi na krevetu sa čaršavima ukrašenim plišanim medvedićima i nasmejanim antropomorfnim pečurkama ostavljen je da umre na ulici, stigavši ovde toliko izgladneo da je pojeo 22 rotija, jedan za drugim.

Birbati, glavna negovateljica u zgradi za žene, koja ne koristi prezime, kaže da, nakon godina brige o napuštenima, neke od njih viđa u svojim snovima.

"Svi imaju svoju priču", kaže ona. "Sve su to tužne priče."

Kad starenje postane problem

Bogatije zemlje se već decenijama bore sa starenjem društva, ali taj problem tek sada počinje da se pojavljuje u zemljama u razvoju, gde je ideja o starenju još nova za veliki deo populacije.

Do 2050. godine, dve trećine svetske populacije ljudi starijih od 60 godina živeće izvan najbogatijih zemalja sveta. Očekuje se da će Indija doživeti rast broja starijih osoba koji će daleko nadmašiti broja rast mladih.

Već su se počele pojavljivati nevolje te demografske promene. Osobi rođenoj u Indiji pre samo 70 godina bilo je predviđeno da živi gotovo upola kraće od one rođene danas. Ali duži život često donosi veće medicinske potrebe i stavlja sledeću generaciju u ekonomske probleme koji ih primoravaju da balansiraju potrebe svojih roditelja sa potrebama svoje dece.

Po tradiciji, indijski roditelji žive sa sinom, koji je odgovoran za brigu o njima, iako se u praksi taj posao obično prebacuje na žene. To ostaje norma, ali sve veći broj starijih Indijaca sada ima decu koja su odsutna i pružaju inm nedovoljnu pomoć da podmire troškove ili brigu. Drugi se osećaju primoranim da napuste domove gde vladaju toksične svađe. I, u najgorim slučajevima, roditelji su izbačeni iz svog doma od strane dece zbog novca ili kao rešenje koje ne mogu da podnesu zbog inkontinencije ili demencije.

Oterani iz svojih domova, ovi stariji završavaju prosjačeći na ulicama ili, ako imaju sreće, u skloništu kao što je ovo, gde odvojene zgrade za muškarce i žene gledaju na osunčani travnjak sa visokim palmama i fontanom okruženom ružičnjacima. Majmuni prelaze krov bolnice dok unutra, u maloj prostoriji za fizikalnu terapiju, lekar pokušava da natera pacijentova artritična kolena da rade.

Pacijent, Radžu Fuldžale, ima podignute crne pantalone, a oko desnog članka mu je vezan crni konac da se zaštiti od zla. Kaže da ima 65 godina, ali kao i mnogi stariji Indijci, nije sasvim siguran u svoje godine.

Kako je završio ovde, međutim, ne može zaboraviti.

Fuldžale je radio kao kuvar i živeo sa suprugom i dva odrasla sina kada ga je udario vozač i ostavio ga u početku nesposobnim da hoda i trajno oslepljenim. Nije mogao da radi. Supruga ga je napustila.

Njegovi sinovi su mu rekli da su dogovorili operaciju u Nju Delhiju, daleko od njihovog doma u centru zemlje, i kada su stigli u bolnicu, rekli su mu da sedi dok oni odu da se konsultuju sa lekarom.

"Čekaj ovde", rekli su. Ali nikada se nisu vratili.

Dva ili tri dana, Fuldžale je ostao na terenu bolnice u nepoznatom gradu u svetu koji je, za čoveka koji je tek oslepeo, upravo postao crn. Bio je gladan i žedan i plakao je. Bolničar je na kraju pozvao policiju, koja je potom obavestila SHEOWS, koja ga je pokupila.

Prošlo je oko dve godine od tada i Fuldžale nije čuo ništa od svojih sinova. Nema čak ni njihovu fotografiju. Pita se da li misle da je mrtav.

"Negovao sam ih od malih nogu", kaže. "Zar nije njihova dužnost da brinu o meni?"

Hvata se za stranu glave i jeca dok govori.

Kroz prozor sobe za terapiju vidi se bolnički odeljak pun pacijenata sa sličnim pričama, a napolju, postoje još dve zgrade sa stotinama drugih.

Scena se ponavlja na tri druge lokacije kojima upravlja SHEOWS i konstelaciji skloništa drugih organizacija širom ovog velikog podkontinenta.

Pretraživanje ulica

U Nju Delhiju, oko 100 kilometara i čitav svet daleko od prašnjavih puteva Garmuktešvara, dvostruka ekipa SHEOWS-a polako vozi sanitet kroz zagušene ulice glavnog grada, gde krave šetaju pored skupova tuk-tukova, a prodavci slažu svoje kolica visoko sa savršeno poređanim voćem.

Na ulicama prepunim ljudi ekipa proučava rubove ulica tražeći znakove nekoga starog kom treba pomoć.

Zaustavljaju se da provere čoveka bez cipela sa pocepanom košuljom koji leži pored puta, i drugog koji sedi na obali reke sa svim svojim stvarima naguranim u dve vreće za pirinač.

"Imate li sina?", pita vozač saniteta, Rinku Semar. "Imate li kćerku?"

Neki koje Semar i njegov partner, Avaniš Kumar, pristupaju odbijaju da pođu s njima. Drugi izgledaju pijani ili drogirani i diskvalifikuju se da budu odvedeni u jedno od SHEOWS-ovih skloništa. Dok se narandžasto sunce spušta na zamagljenom nebu, uzimaju čoveka po imenu Atmaram čije su farmerke i košulja iznošene i prljave i koji vuče vreću sa ćebetom i svojim drugim stvarima. Unutar saniteta, bljeskovi crvenih i plavih svetala se odbijaju, a sirena se prelama sa zvucima iz obližnje džamiju odakle se emituje poziv na molitvu.

Atmaram ne koristi prezime i ne zna svoje godine. Nekoliko belih dlaka izrasta iz njegove gotovo ćelave glave, njegovo levo oko je zamućeno kataraktom i većina zuba mu nedostaje.

Sanitet stiže u najnovije SHEOWS-ovo sklonište, gde ljuljaške i klackalice nagoveštavaju da je to mesto nekada bilo škola. Atmaram odlazi do tuša, gde voda ispod njega postaje braon dok ga negovatelj trlja ružičastim sapunom. Obojica su tihi.

Priče napuštenih su često nepotpune, prožete rupama koje je napravilo vremen, njihovom uzdržanošću i, ponekad, maglom demencije. Atmaram nije drugačiji i, ove noći, nema objašnjenje zašto je živeo na ulici. Osnovna pitanja, poput toga da li ima decu, ostaju bez odgovora.

Neki tragovi se pojavljuju u danima koji dolaze: Pravio je glinene posude. On i njegov brat delili su dom sa svojim ženama. Njegova žena je umrla, zatim i njegov brat. Zatim ga je snaja izbacila.

"Ova kuća nije tvoja", kaže da mu je rekla.

Njegovo tuširanje je završeno, Atmaram dobija čistu odeću i poslužen mu je topao obrok na metalnom poslužavniku pre nego što je pokazano na krevet u zajedničkoj sobi. Osoblje skloništa je ponovilo ovu rutinu mnogo puta, ali niko ne izgovara ono što svi znaju: Malo ko ko stigne ovde će ikada ponovo videti svoje porodice.

"Kažu, 'Vratiće se jednog dana'", priča Saurab Bagat, 35-godišnji šef SHEOWS-a, organizacije koju je osnovao njegov otac. "Ali gotovo niko se ne vrati."

"Kako deca mogu ovo da urade?"

Iako većina onih koje SHEOWS preuzme dolazi s ulica Nju Delhija i provodi neko vreme u jednom od gradskih skloništa organizacije, vremenom većina završi ovde, u njenom najvećem objektu u Garmuktešvaru.

Osoblje centra je zamena za odsutne porodice i brzo pruže dodir pažnje ili dodatnu porciju hrane. I kako godine negovatelja ovde prolaze, svaki od njih sakuplja sećanja na slučajeve koji ih proganjaju.

Starac čija je noga bila toliko zaražena crvima da je mesec dana proveo u bolnici. Žena koja je izgledala kao kostur kada je pronađena kako se trese u grmlju na zimski dan koji će biti njen poslednji. Čovek sa demencijom koji se često viđa kako plače, ali nije u stanju da kaže zašto.

"Kako deca mogu ovo da urade?", pita se sa nevericom upravnik doma, 30-godišnji Naved Kan.

Svako ko dođe ovde ima različit odgovor, ali sličnosti se pojavljuju. Iznova i iznova, pričaju o tome kako su ih odbijali kada su njihove potrebe postale prevelike, kada su finansije postale previše stegnute ili kada je svađa u prepunoj kući postala previše teška da se podnese. Muškarci su brojniji od žena. Mnogima propada zdravlje. Demencija i mentalne bolesti su česte. Većina je nadživela svog supružnika, ključnu liniju zaštite.

Šušila Džain, koja ima oko 80 godina, gura plastičnu stolicu kao improvizator za hodanje i, gledajući oko sobe toliko drugih poput nje, veruje da žive u onome što Hindusi nazivaju Kali Džuga, najgorim vremenima, periodu obeleženom sukobima i kataklizmom. Odgajala je dva sina i dve ćerke i brinula o svom mužu i rođacima i tri unuka. Ali niko joj nije uzvratio kada su njene potrebe postale veće.

"Nikada nisam mislila da će doći do ovoga", kaže.

Bagatov otac, Girdar Prasad Bagat, pokrenuo je SHEOWS pre dve decenije kada je počeo da primećuje kako se cenjene indijske tradicije krše i stariji ljudi ostavljaju na ulicama Nju Delhija.

Čuo je za ljude koji napuštaju svoje roditelje ranije, najpoznatije situacije bile su u severnom gradu Vrindavan. Stotinama godina, njegova zmijolika mreža ulica i aleja obrubljenih hramovima privlačila je udovice koje su njihove porodice napustile nakon što ih je smrt njihovih muževa ostavila označenim kao donosioce loše sreće.

Dok se stariji Bagat kretao ulicama Nju Delhija, video je nešto novo. Problem koji je nekada bio koncentrisan na jednom mestu, vođen verskim i kulturnim pitanjima na margini društva, sada je nalazio uporište među širim slojem ljudi u mnogo širem delu zemlje.

SHEOWS je primio 10.000 ljudi od svog osnivanja, ali nema pouzdanih podataka o ukupnom broju napuštenih starijih osoba u Indiji. U gradovima širom zemlje, organizacije koje se brinu o napuštenima kažu da je decenijski problem postao mnogo gori u poslednjih nekoliko godina.

SHEOWS je otvorio drugo sklonište, zatim treće, pa četvrto. Slične organizacije su učinile isto, neke uz podršku milijarderskih filantropa poput Azima Premdžija i Mekenzi Skot.

Problem je samo nastavio da raste.

To se dešava čak i dok je Indija, sada najnaseljenija zemlja na svetu, doživela decenije fenomenalnog rasta u kojem su se stvarali milijarderi, ali su se nejednakosti takođe produbljivale.

Pozadine mnogih ovde bi mogle biti iznenađujuće, uključujući akademike, poslovne ljude i profesionalce. Stanovnici SHEOWS-a su verovatnije iz porodica srednje klase nego iz siromašnih.

Ipak, ekonomija je glavni pokretač napuštanja. Većina starijih osoba u Indiji ne prima penziju, državnu pomoć ili zdravstveno osiguranje i od porodice se često očekuje da im pruži podršku.

Anapurna Devi Pandi, antropolog sa Univerziteta Kalifornija, Santa Cruz, koju je istraživanje odvelo u domove za napuštene u njenoj rodnoj Indiji, kaže da poštovanje prema starijima ostaje ukorenjeno u društvu, ali neki moraju doneti tešku odluku između brige o svojoj deci ili roditeljima.

"Osećaj dužnosti", kaže, "postaje svojevrsno egzistencijalno pitanje."

Ostavljeni da umru sami

Uredno zasađeni redovi povrća presecaju sredinu poseda u Garmuktešvaru, lepršava indijska zastava oživljava sa povetarcem, a zid uz perimetar je oslikan porukama nade.

"Nastavi da se smeškaš." "Voli i poštuj stare ljude." "Budi srećan i letećeš."

Mesta poput ovog nije trebalo da postoje.

Parlament je 2007. godine usvojio Zakon o održavanju i dobrobiti roditelja i starijih građana kako bi osigurao da odrasla deca i unuci obezbede svoje starije rođake.

Indijsko Ministarstvo socijalne pravde i osnaživanja, koje nadgleda zakon, nije objavilo podatke o broju prijava koje je primilo. Jedna indijska država srednje veličine, Kerala, saopšila je 2022. da su desetine njenih sudova obradile oko 20.000 slučajeva od usvajanja zakona, što čini mikrokosmos ukupnog broja u Indiji.

Istraživanja pokazuju da zakon, iako je dao pravni okvir za napuštene starije osobe, nije u velikoj meri promenio stvarnost na terenu. Proceduralne poteškoće, kao što su dugotrajni pravni postupci i nedostatak resursa za sprovođenje zakona, često dovode do toga da se zakon ne primenjuje kako je zamišljeno.

Mnoge starije osobe koje traže pravdu za zanemarivanje ili napuštanje suočavaju se sa značajnim preprekama, uključujući nedostatak pravnog znanja, pristupa pravdi i društvenu stigmatizaciju. Na primer, stariji ljudi koji žive u siromašnijim delovima zemlje ili u ruralnim područjima često nemaju sredstva za pristup sudovima ili advokatima.

Organizacije kao što je SHEOWS često su jedini izvor pomoći za te ljude, iako njihova pomoć može biti ograničena. Njihovi resursi se bore da zadovolje rastuće potrebe, i suočavaju se s izazovima u vezi sa finansiranjem i održavanjem svojih objekata.

U međuvremenu, sve više starijih osoba se bori sa socijalnom izolacijom i materijalnim teškoćama. Kako Indija postaje sve urbanizovanija, mnogi stariji ljudi su prisiljeni da napuste svoja sela i selidbu u gradove u nadi za boljim životom, samo da bi se našli u situacijama koje su još teže zbog njihove nesposobnosti da pronađu stabilne izvore prihoda ili podrške.

Ovo je izazov koji je u srcu ne samo demografskih promena u Indiji, već i globalnog pitanja starenja populacije. Iako su brojne zemlje suočene sa sličnim problemima, Indija ima jedinstven izazov u balansiranju brzog demografskog rasta s duboko ukorenjenim socijalnim normama i promenama u porodičnoj strukturi.

Dok se čini da su neke porodice spremne da se prilagode, sa sve većim brojem starijih osoba koje koriste penzije i zdravstveno osiguranje, mnogi još zavise od tradicionalnih formi porodične podrške. Kako se starija populacija nastavlja povećavati, Indija će morati da pronađe načine da unapredi podršku za starije osobe i reformiše sisteme socijalne zaštite kako bi zadovoljila rastuće potrebe.

S obzirom na trenutne trendove, neizvesno je kako će se ovaj problem razvijati, ali jasno je da će biti potrebni značajni napori na svim nivoima društva – od zakonodavaca i organizacija civilnog društva do zajednica i porodica – kako bi se obezbedila dostojanstvena i adekvatna briga za starije osobe u budućnosti.

(Telegraf.rs)