Ova vremenska situacija mogla je da spasi Titanik od udara o ledeni breg i potonuća u ledeni Atlantik?

Severni deo Atlantskog okeana poznat je po veoma lošim vremenskim uslovima. Česta je pojava vantropskih ciklona nalik uraganima, a od avgusta do novembra i pojava tropskih ciklona i uragana

U noći između 14 i 15. aprila 1912. na sredini Atlantskog okeana potonuo je Titanik i sa sobom u smrt odveo više od 1.500 putnika.

Danas se postavlja pitanje, da li su loši vremenski uslovi mogli da pomognu da brod ne udari o ledeni breg?

Preporučujemo

Titanik je na svoj prvi put krenuo 11. aprila 1912. godine. Isplovio je sa juga Engleske i pre nego što se uputio za Njujork, isplovio je na La Manš i potom stigao do Irske. Konačno je sa obale Irske krenuo direktno na put preko Atlantskog okena prema Njujorku.

Bio je to najveći brod u to vreme, a na sebi je imao više 2.200 putnika, koji su bili raspoređeni u tri klase.

Vrlo brzo razvio je velike brzine za to vreme i kada je dostigao najveću brzinu, kretao se preko severnog dela Atlantika brzinom od preko 40 km/h. S obzirom na to da su Engleska i Irska na oko 50 stepeni severne geografske širine, a Njujork na oko 40, putanja broda bila je od severoistoka prema jugozapadu, pri čemu je na sredini Severnog Atlantika prošao na oko 500 km severno od Azorskih ostrva.

Severni deo Atlantskog okeana poznat je po veoma lošim vremenskim uslovima. Česta je pojava vantropskih ciklona nalik uraganima. Oni se kreću i po 50-80 km/h, a vetrovi u njima dostižu uraganske brzine i preko 150 km/h, uz ogromne talase visine i do 20 metara. Putanja ovih ciklona je od zapada prema istoku i uglavnom svoj put sa severa Atlantika završavaju na evropsko kopno.

Dobra vest za Titanik je bila ta što je već uveliko bilo proleće i što su period od marta do maja dosta stabilniji, uz znatno manji broj ciklona, jer se okean, koji je odavao toplotu preko zimskih meseci ohladio, pa je to bila loša strana za Titanik, jer se početkom proleća beleže najniže temperature vodenih površina, ne samo na Atlantiku, već i na drugim morima i okeanima, dok je voda najtoplija krajem leta i početkom jeseni.

Voda ima veći toplotni kapacitet od zemljišta, pa joj je potrebno duže od kopna da se zagreje, ali isto tako i znatno se sporije hladi, zbog čega su minimumi i maksimumi pomereni u odnosu na kopno za mesec do dva dana. Još jedna opasnost po Atlantski okean severnije od ekvatora su i razorni tropski cikloni, osnosno uragani, koji se formiraju uglavnom na istoku Atlantika, potom se kreću ka Karibima, Meksičkom zalivu i Istočnoj obali Severne Amerike, a potom ako ne udare o kopno, naprave nagli zaokret prema severoistoku i istoku i pod uticajem jakih zapadnih vetrova nastave put preko severa Atlantika ka Evropi i to baš preko rute Titanika.

Ipak, sezona uragana na Atlantiku je od juna do kraja novembra, tako da nije bilo opasnosti po Titanik od ovih razornih oluja. Atlantski okean poznat je i po Golfskoj struji. Ova snažna morska struja ističe iz Meksičkog zaliva, uz temperature vode od 28 stepeni i teče duž Floride i jugoistočne obale SAD, potom pod uticajem zapadnih vetrova skreće na istok i kreće se preko srednjeg dela severnog Atlantika ka Evropi. Temperature vode su leti u ovim predelima oko 25 stepeni, a zimi oko 15 stepeni, u zapadnoj i severozapadnoj Evropi oko 10 stepeni.

Zahvaljujući ovoj struji severni deo Atlantika se ne ledi, a Evropa ima veoma blagu klimu, dok su temperature vode za 10 do 15 stepeni više nego što bi trebale da budu. Istovremeno, iz ledenog Labradorskog zaliva teče ledena Labradorska struja, uz tempetrature vode zimi i u proleće od -2 do 2 stepena, a leti oko 5-7 stepepeni. Ova struja nosi ledene bregove tokom kasnih zimskih i prolećnih meseci sve do 48° severne geografske širine severozapadnog dela Atlantika, a tek manji broj dospe i do 40 og stepena, pri čemu se naglo istope zbog Golfske struje.

Ova ledena struja teče severozapadnom stranom Atlantika i ka kanadskom ostrvu Nju Faundlendu, potom nastavlja put ka severoistočnoj obali SAD. Upravo ostrvo Nju Faundlend predstavlja mesto gde se Golfska i Labradosrka truja susreću i vode mešaju, zbog čega je ovaj deo sveta poznat po skoro svakodnevnim gustim maglama.

Dakle, Titanik je sa evropske strane imao uticaj tople Golfske struje, uz temperature Atlantika od 10 do 15 stepeni, a vreme je bilo neuobičajeno mirno za nemirni severni Atlantik. Na svom putu ka Njujorku, na Titanik su sve vreme stizala brojna upozorenja sa drugih brodova na opasnost od ledenih bregova.

Ledeni bregovi su velike sante leda, odlomljene sa zapadne obale Grenlanda, koje su potom nošene ledenom Labradarskom strujom ka jugu i ka Nju Faundlendu. Tokom tog proleća nad ovim predelima Atlantika bili su izraženi i severozapadni vetrovi, koji su sante leda gurali prema jugu i jugoistoku, iako je glavni pokretač ledenih bregova morska struja.

I dok je severozapadni obod Atlantika poznat po santama leda, ostali deo Atlantika ne može da ima sante leda, jer se istope zbog toplije vode, a koliki je efekat Golfske struje govori podatak i da ona dopire čak i do polarnih predela severno od Evrope, zbog čega se nikada ne lede vodene površine skoro do polarnih predela, a luke na severozapadu Rusije i Skandinavije su uvek bez leda i prohodne za plovidbu.

To nije slučaj na suprotnoj, američkoj strani Atlantika, gde se zimi voda ledi daleko na jug. Trećeg dana putovanja, Titanik je već prešao preko 3.800 km i nedostajala su mu još 2.000 km do odredišta, odnosno do Njujorka.

Tog 14. aprila uveče Titanik se nalazio oko 500 km jugoistočno od Nju Faundlenda i jurio velikom brzinom prema jugozapadu. U njegovom krugu od 100 do 500 km bilo je desetak drugih prekookenskih brodova, a mnogi od njih slali su brojna upozorenja o ledenim santama. Tog 14. aprila u jutarnjim časovima na delu Atlantika gde je ploveo Titanik padala je slaba kiša i bilo je oko 10 stepeni.

Krajem dana se razvedrilo, pa je usledilo vedro i vrlo hladno veče, pri čemu je temperatura opala na 6 stepeni, a do večeri na 0 stepeni. Veče je bilo vedro, ali i ledeno za te geografske širine (oko 41 stepen), to su širine na kojima se nalaze Azorska ostrva, Portugalija, Grčka i druge zemlje južne Evrope, koje se odlikuju znatno višim temperaturama, tokom aprila od 15 do 20 stepeni, a temperatzra vodene površine tog dela Atlantika i Mediterana su oko 15-17 stepeni, dok je temperatura vodene površine na kojoj se te večeri nalazi Atlantik bila samo 0°C.

Dakle, te večeri, 14. aprila 1912. vreme je bilo vedro i tiho bez vetra, zbog čega je more bilo veoma mirno i bez talasa, a bilo je i vrlo mračno, jer nije bilo meseca, pa je sve to i dovelo do vrlo male subjektivne vidljivosti, jer je ona prava bila oko 10 kilometara.

Vrlo brzo Titanik se direktno našao na putanji sante leda i udario o njega svojom desnom stranom, iako je izbegao direktni udar u poslednjoj sekundi. Ipak, brod je bio i više nego oštećen, pa je voda brzo prodirala, a na brodu je nastala ogromna panika.

Iako je bilo puno čamaca za spasavanje, nije bilo dovoljno za sve putnike, čak i oni čamci koji su bili spušteni u oekan, bili su poluprazni, a prednost na njihov ulazak imali su putnici iz prve klase i to deca i žene. Samo nekoliko minuta pred potpuno potponuće, na brodu je bilo i dalje preko 1.500 putnika. Posle nekoliko sati, brod je potponuo na dno Atlantika od 4000 metara, a veliki broj ljudi završio je u ledenoj vodi severnog Atlantika.

Temperatura vazduha bila je -1°C, temperatura vode oko 0°C i za samo nekoliko minuta kod skoro svih putnika u vodi nastala je hipotermija i oni su preminuli. Mnogi od njih imali su pojaseve za spasavanje, ali su umirali za nekoliko minuta od ledene vode.

Konačan broj stradalih iznosio je preko 1.500 putnika, a preko 700 bilo je spaseno.

Kada je Titanik udario o ledeni breg, njemu je najbližio bio brod "Kapratija" i on se vrlo brzo uputio ka mestu nesreće. Nažalost, stigao je dva sata nakon potponuća, dovoljno kasno da je to upravo postala do tada najveća pomorska nesreća ikada po broju žrtava, a kako je brzo i svanulo, slike su govorile više od reči.

Preživeli su bili prebačeni na Karpatiju. Veliki broj mrtvih bačen je nazad u okean, koji je postao njihov grob, dok su mrtvi uglavnom iz prve klase bili prebačeni na brod i kasnije sahranjeni.

Da je vreme bilo vetrovito i da je bilo mesečine, možda bi samo to bilo dovoljno da stražari na Titaniku na vreme uvide ledeni breg, jer bi se talasi razbijali o njega, a mesečina bi bila prirodna svetlost. Ledeni bregtovi su ogromne sante leda. Samo njegovih 10% nalazi se iznad površine vode, dok je 90% pod voodm.

Čak i taj mali deo koji viri iznad površine, može biti visine i do stotinu metara. Ledeni bregovi i danas su opasnost po brodove, ali zahvaljujući modermoj opremi, mogućnost nesreća svedena je na minimum. Ledeni bregovi na Atlantiku se najčešće kreću od severozapadnom stranom Atlantika i prolaze blizu Nju Faundlenda, nakon čega se istope u toplijim vodama.

Da je Titanik ploveo 200-300 kilometara južnije, na putu mu zasigurno ne bilo ledenih bregova, a i temperatura okena bi zahvaljujuži Golfskoj struji bila bar oko 15 ak stepeni.

Ledeni breg u koji je udario Titanik, smatra se da se godinama ranije odlomio od zapadne obale Grenlanda. Prosečan životni vek ledenih bregova je nekoliko godina, a smatra se da se ledeni breg o koji je udario Titanik, odlomio od zapadne obale Grenlanda 1910. ili 1911. godine i da se zasigurno nije otopio još u narednih godinu i po dana.

Znatno su izraženiji na južnoj hemisferi, gde imaju putanje znatno ka nižim širinama, pa mogu stići čak i do suptrospksih širina gde nestaju.

Kada je Evropa u pitanju, ledenih bregova nema, a da nema uticaja Golfske struje, ledio bi se i potez okena oko Britanskih ostrva.

(Telegraf.rs)